GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


P R O T E S T

Koji je smisao otkaza
profesoru Popovcu

"Ministar je zloupotrebio vlast", "Glas javnosti", 21. februar 2002. godine

Tekst gospodina Stanimirovića od petka 21-og februara, o razrešenju direktora Gradskog zavoda za plućne bolesti, Prof. dr Popovca me je, kao bivšeg radnika Zavoda, primorao da sebi postavim par pitanja, koja želim da podelim sa vama.

Verujem da je interes društva i Ministarstva zdravlja da nastavi uspešnu saradnju sa inostranstvom koja nam je, između ostalog, donosila besplatne lekove protiv tuberkuloze, rendgen filmove i drugi materijal, čak i u vreme najoštrijih sankcija. Takva pomoć je Zavodu omogućavala da i u "najcrnja vremena" obezbedi neophodan minimum dijagnostike i terapije plućnih bolesnika.

Angažovanje prof. Popovca na mestu nacionalnog koordinatora za tuberkulozu, njegovi kontakti i razmena informacija sa kolegama u svetu bili su od vitalnog značaja za naše zdravstvo. Radovi prof. Popovca i lekara Zavoda su uvek bili zapaženi na svim domaćim i svetskim stručnim skupovima.

Pravo pitanje za Ministarstvo bi bilo da li je osigurano da smena direktora ni na koji način ne škodi toj stručnoj saradnji i pomoći (ako Ministarstvo već nije bilo spremno da ispoštuje sopstvene kriterijume za izbor novog rukovodstva - između ostalih, rezultate rada i mišljenje lokalne samouprave i zaposlenih)?

Od 1995-te živim i radim u inostranstvu. Delom i zbog toga, Zavod u mom sećanju ima posebno mesto. U poređenju sa drugim institucijama u kojima sam radio uvek je izgledao kao mesto u kome dominiraju stručnost, kolegijalnost i profesionalizam. Ozbiljan i odgovoran posao je bio obavljan u zdravoj i vedroj atmosferi.

Velikim delom je to bio bio rezultat ličnog primera prof. Popovca. Stoga ne mogu a da se ne zapitam: u čemu je smisao razrešenja nekog ko ima takve rezultate a ionako ide u penziju? I da li je taj uvredljiv način mogao biti izbegnut? Kakvu ću atmosferu zateći u ATD-u kada sledeći put budem posetio kolege?
S poštovanjem,

dr Zoran Petrović
Toronto, Kanada


D O P U N A

Kratkovidost političara

"Svetli primer Andre Marloa", "Glas javnosti", 18. januar 2003.

U vašem listu od 18. januara 2003. pročitao sam vrlo interesantan tekst gospođe dr sci. med Olivere Radojković. Malo je danas trezvenih Srba koji shvataju da je kultura jednog naroda nešto najvrednije što taj narod ima i ona nikada ne može da bude prošlost.

Problem na koji je gospodin Marlo ukazivao pre dvadesetak godina, srpski političari su gurali pod tepih. Da li je u pitanju njihova kratkovidost, ili neznanje, ili nemogućnost da se suprodstave "novom svetskom poretku"?

Da ostavimo nove političare da smisle pametniji način kako da postanemo deo "novog svetskog poretka". Šta je sa narodom koji, izgleda, ne poznaje svoju kulturu i istoriju? Šta je sa narodom koji pije vodu iz zagađenih reka i čeka da mu neko sa strane reši problem? Da li je vera u strane donacije jača od želje za zdravim životom? Da li smo ekonomski toliko zgaženi da o patriotizmu više niko i ne razmišlja?

Znam da je danas glavna preokupacija prosečnog građanina kako da sačuva egzistenciju i sa porodicom preživi jad i bedu. Ne znamo koliko će još trajati jad i beda i možda nas čeka još veća kriza, ali jednu stvar moramo svi da znamo: dužnost i obaveza svakog pojedinca je da čuva i štiti istoriju i kulturu svog naroda.

Ako smo shvatili da naša deca treba da shvate da smo imali pretke koji su stvarali kulturu i istoriju ove zemlje, onda nam je valjda, jasno da svi treba da napišemo pismo Mihaelu Štajneru. Doktorka Olivera Radojković je napisala jedno, mi ćemo ih napisati još milion i jedno? Pitate se kako? Pa, to je bar lako.

U svakom gradu postoje muzeji koji čuvaju našu kulturnu i istorijsku baštinu. Uzmimo tekst "Otvorenog pisma Mihaelu Štajneru" (autor dr sci. med Olivera Radojković) i potpišimo se ispod njega. Valjda će iz brojnosti naših potpisa svet shvatiti da nismo za rat i stradanja? Valjda ćemo i mi i oni shvatiti da Srbi kao narod još uvek postoje?
S poštovanjem,

Miodrag Marić
Beograd


P O G L E D

Šešeljeva lekcija patriotizma

"Iščupaće i Meju mikrofon", "Glas javnosti", 17. februar 2003.

U navedenom napisu odlično su sa interneta izabrana mišljenja o Šešelju, povodom njegove odluke da ide u Hag. Meni su, od njih, bliske i prihvatljive kritičke ocene o njegovoj politici, kobnim posledicama iste po Srbe i Srbiju. Sa ocenom surfera "Meksiko" da Šešelj "uvek nepogrešivo govorio protiv srpskih interesa, a sve što je pokušao da odbrani zauvek smo izgubili", ne mogu se složiti samo njegove vatrene pristalice.

Međutim, zaključak: "Previše je koincidencija da bi bilo slučajnost", ne čini mi se pouzdanim. Jer, iz toga sledi zaključak da je Šešelj namerno i permanentno delovao protiv srpskih interesa. Takve insinuacije, pa i direktne optužbe dugo su prisutne kod nas i nije mali broj onih koji u to sumnjaju ili veruju. Pre svega, zbog saznanja da je Šešelj svojim stavovima i aktivnostima nanosio veliku štetu Srbima, osobito u Hrvatskoj.

Da Šešelj nije saradnik srpskih neprijatelja govori i činjenica da je takvo njegovo delovanje trajalo veoma dugo i intenzivno, a da naše obaveštajne i kontraobaveštajne službe nisu otkrile ništa što bi potvrdilo pomenute sumnje i verovanja.

Otkrio bi to i neko od njegovih saradnika, jer SRS nije neka špijunska, antisrpska organizacija, bez obzira na štetne posledice njenog delovanja. Svakako da je najveći deo njenog članstva imao dobre namere, no nije li neko rekao da je i put u pakao popločan dobrim namerama? Na kraju, bilo bi sasvim nelogično da neko ko je od strane neprijatelja ubačen u protivnički tabor, deluje tako intenzivno, dugo i otvoreno u korist interesa svog tajnog "gazde".

Špijunske neprijateljske "krtice" deluju mnogo obazrivije, suptilnije i samo u najznačajnijim situacijama. Haška optužnica, konačno, skida sa njega svaku sumnju. Posle ovih argumenata, protiv sumnji ili uverenja da je Šešelj namerno radio za srpske neprijatelje, kao i iznete ocene o nesagledivo štetnim posledicama Šešeljeve aktivnosti, nameće se pitanje: zašto se onda ponašao tako (štetočinski)?

U dobroj meri, odgovor na to pitanje daje drugi surfer, ističući da je Šešelj jedan od "na komunizmu građenih pseudopatriota". Strast za publicitetom i političkom moći, zbog čega je manipulisao sa nacionalnim osećanjima Srba (upućujući ih na pogibeljne stranputice) uklapaju se u ocenu o komunističkom pseudopatrioti. Uvek sam imao osećanje mučnine kada se Šešelj hvalisao patriotizmom.

Budući da niko ne može da sumnja u patriotizam, kada ga neko dokazuje i ličnim žrtvovanjem, Šešeljev dobrovoljan odlazak u Hag (bez obzira što bi morao i bez dobrovoljnosti da se nađe tamo, bilo kad) doživljavam kao njegovo neosporno patriotsko delo. Za razliku od nekih drugih, zbog njega nas neće mrcvariti moćnici sa Zapada i povećavati naše teško ekonomsko i socijalno stanje.

Šešeljeva izjava da ide pred (Srbima očigledno nenaklonjeni) sud, pre svega da brani više od deset hiljada (ako ih je bilo toliko?) dobrovoljaca svoje stranke zaslužuje poštovanje. Takav postupak još više su zaslužili vojnici nekih bivših komandanata, koji godinama izbegavaju da se odgovorno suoče sa tim, nama nepopularnim sudom. Još veće priznanje zaslužuju i oni haški optuženici koji su tamo otišli, takođe dobrovoljno (Ojdanić, Milutinović i drugi) bez ikakve pompe i nastojanja da za sebe i svoju stranku izvuku bilo kakve političke poene.

To ne znači da Šešelju zameram zbog toga. Prvi put sada sam uz njega i iskreno ću želeti da ostvari svoje obećanje: dokaže da nije kriv i što pre vrati se kući.

Nikola Vasić
Beograd


O S EĆ A N J E

Stidim se duboko

Rođena sam u Srbiji. U Holandiji živim 35 godina. Ovde imam svoju porodicu. Holanđani me nikada nisu razočarali. Uvek sam uživala apsolutnu zaštitu i sva ljudska prava kao i svaki ovdašnji građanin. Šta više, kao Srpkinja poreklom (a u vreme rata na prostorima bivše Jugoslavije) uživala sam posebnu zaštitu i brigu ovdašnjih odgovornih vlasti a koje nisu želele da se na njihovom prostoru napadaju Srbi.

Sinoć sam se ponovo stidela svog porekla. Gledajući udarni žurnal na holandskoj televiziji videla sam Šešelja kako ovu zemlju, a koja je svojim građanima i srpskog porekla pružila sve šanse za pristojan život, naziva "smrdljiva država koja se zove Holandija".

Bio je to još jedan dokaz koliko maloumnih, poremećenih i duhovno stradalih pomahnitalih voždova je uništavalo sve vrednosti čovečanstva i sve to pod plaštom "velikog srpstva". Da ne govorimo o činjenici da su dotičnog na aerodromu u Beogradu ispratili duhovni očevi pravoslavne Srbije. SRAMOTA neviđena!!!

Dušanka Beker-Isaković
Holandija