Ohljestakoveli, obenderisani, ovukadinjeni Beograde, ne čudi se Hagu ni Kosovu, nego, dok ti i poslednje oko nisu izvadili, ogledni se u pravdi koja te stiže Foknerovom "kletvom" - bezobzirnosti došljaka i stradanje starosedelaca!

Poluvekovno pustošenje psihičke strukture od domaćih konkvistadora, jurišnika iz duhovne pustinje, učini od Nacije pred Svetom sliku: da smo pre načeti, nego - začeti!

Ojađeni građanine, što ne možeš presuditi sam, proceni: smeš li potezati za pravdom u Beograd, opasan palisadom doktorskih pera, a da se ne našiljiš kao tužilja Borjanka, koja pred Sudom u Vrnjačkoj Banji i Okružnim u Kraljevu, ne uspe da poništi otkaz od firme dobijen za manjak od 584 dinara, utvrđen 15.11.95. g., a nastao od 12.10. - do dana kontrole, što je u disciplinskom postupku po Odluci firme od 16.10.95.g. uzeto kao razlog za automatski otkaz, očim prelazi 100 dinara.

Tako majka dvoje maloletne dece osta bez hleba punih 7 godina, a da li po Zakonu, ili mimo, pogledajmo:

Kakav zakon

Po ranijoj disciplinskoj normi ona ne bi dobila otkaz, ali na njenu štetu primeniše, možda, retroaktivno Odluku od 16-og, ako je manjak možda nastao za ona 4 dana pre njenog donošenja (?), no to je manja nevolja, evo težih u nizu:

Zakon kaže da postupak mora početi u roku od tri meseca od saznanja za krivicu, a on je počeo 4 dana kasnije, - te da se, kad je već počeo, mora okončati za tri meseca, a njoj je odluka po prigovoru zavedena tek 05.07.1996. godine, dakle sa zakašnjenjem od mesec i po dana!

Po prvoj njenoj reviziji, Veće petorice (u kome nije bilo doktora prava!), korektno, naloži nižim sudovima da obrate pažnju na zastarelost vođenja postupka, ali u novom revizijskom postupku Veće Vrhovnog suda pod predsedništvom dr Zorana Ivoševića, oćuta na prigovor zastarelosti, uzevši da je datum okončanja 20.03.96.g., a bez značaja zadovoljenje odluke i dostava iste tek u julu!? I to sve "u ime naroda"! doktori, brišite tu sintagmu koja diže dijafragmu!

Ova "visprena" doktorska računica rokova, dade mi razlog da zažalim nad ovakvom sudanijom, za vremenom kada su nepismeni domaćini pred licem sela donosili, a polupismene delovođe njihove presude stavljale na papir! Ovo me asocira na Molijerovog Zganarela - "Silom lekara", koji seljacima "objasni" kako je srce na desnoj, a jetra na levoj strani, te da im on ne zamera na "neznanju medicine"!

Ako sam ušao u ovaj doktorski implicit, čini mi se da se ovde guslao nepreboljivi nadindividualistički koncept - "kolektivni subjekt - dobitnička realnost višeg reda"! Znači, u sukobu sa kolektivom, građaninu je najbolje rešenje - da otrpi što ga snađe! Ne mislim ovde da devalviram doktorske titule, mada sam u poluvekovnoj praksi sretao i takve kojima bi u kulturnim sredinama postavili staraoce!

Ima li ko šašav

Zbog opšteg stanja pravde u Zemlji, malo je što smo uzajamni analizanti, sve češći profi -"insuficijenti", "posetioci" konceptualističkih izložbi, gde piše "Na prodaju bubrezi", a ispod toga izložena..., već naiđosmo i na Rableove popove urivene u rize i kukuljače - "da bi bolje varali narod", - postadosmo i Čehovljevi "klijenti", gde sudija ošamarenog tužioca natera da okrivljenog doktora moli za oproštenje, gde "gospoda mnogo mudruju, a samo zapetljavaju stvari", da bi se suđenje završilo prekorom ošamarenom - "gubi se kući!"

Žrtve smo razlaza ideje i titule, na jednoj i misije na drugoj strani! Stanje društva nam je takvo da tražimo od slobodnog sveta da nas brani od - nas, jer šta tek očekivati od "pravde" kad bude sudovala u vraćanju otete imovine!

Više stotina potpisa otišlo je Komitetu za prava čoveka OUN da se stavimo pod zaštitu Ujedinjenih nacija, a naši "zaštitnici" neka potraže neki drugi narod - u Sremčevoj Popisnoj rubrici: "Ima li ko šašav"!

Zahvalan na pažnji,

Milorad Župac
Vrnjačka banja

U više prilika, posebno kada su u pitanju bili naši kritični odnosi sa svetom, patrijarh srpski Pavle je isticao da nas drugi mogu ponižavati, ali da se poniziti možemo samo mi sami.

Iako ovo moralno upozorenje, pre svega, upućuje na to da se i u teškim okolnostima može sačuvati suštinsko dostojanstvo, ova poruka, verujem, u svom podtekstu ne isključuje i našu dužnost da učinimo sve, kako bi se takva teška iskušenja izbegla, ili svela na što manju meru. A to se, sudeći po tome kako se razvijaju naši odnosi sa "međunarodnom zajednicom", često čini bez dovoljno smotrenosti, samopoštovanja i vođenja računa o vlastitim interesima.

Ne čudi, otuda, porazan učinak naše spoljne politike. Tako, brzopleto smo podneli zahtev za "ponovni" prijem u UN, bezuslovno smo "normalizovali" odnose sa bivšim "zapadnim" jugo-republikama (da bi nam one, potom, odmah počele bezočno da isporučuju svoje zahteve za naknadom "ratne štete"), a široko smo im otvorili i svoje tržište i već zapali u velike deficite. A i Kosmet, uopšte ne postoji u prioritetima naše spoljne politike! To, što je "kosovska problematika" data jednom "unutrašnjem" telu, može da znači da smo olako zanemarili i širi međunarodni okvir, i korišćenje drugih političkih i diplomatskih puteva.

Nesređenom stanju u međunarodnoj saradnji doprinosi i to što tu, izgleda, svako vodi "svoju politiku", čime se dobronamerni i nama naklonjeni strani partneri samo zbunjuju i odvraćaju, a oni, drugi, ohrabruju na razne "prodore" i po nas štetne "pogodbe".

I neke druge pojave izazivaju nedoumice. Tako, mitropolit Amfilohije (čija umnost je, inače, za veliko uvažavanje) izjavi (po povratku delegacije SPC iz posete Vatikanu) da papa pozdravlja povratak Srbije i Crne Gore njihovim srednjovekovnim državnostima. Pošto je "pozdrav" (ako je tačno registrovan prema kratkom TV izveštaju) prenet bez ikakvih ograda, znači li to da i SPC dovodi u pitanje jedinstvene nemanjićke korene srpske srednjovekovne državnosti i tradiciju svetosavlja, odnosno, da i sama voljno prihvata rasturanje srpskog plemena i države?

A, poznato je, kako se Vatikan kroz istoriju odnosio prema ujedinjenju Srba i stvaranju (i rasturanju) jugoslovenske države. Poznato je i to, da se papa Jovan Pavle II, prilikom svojih mnogobrojnih putovanja, više puta izvinuo i tražio oprost (verujem iskreno) za zločine koje je katolička crkva počinila (preko inkvizicije i dr.) u srednjem veku, kao i prema (takođe, već davno mrtvim) američkim Indijancima koji nisu prihvatili da se pokrste.

Tako nešto, ipak, nikada nije učinio, ne samo prema srpskim žrtvama u Jasenovcu i drugde (a dva puta je posetio Hrvatsku), već ni prema preživelom "ostatku" Srba. Takođe, Vatikan se nije usprotivio NATO bombardovanju Republike Srpske, a osudio je NATO bombardovanje Srbije (u ovom slučaju smatrajući, verovatno, da "istočno od Drine" i nema stvarni "sukob interesa").

Potez princa Čarlsa

Najzad, možda je uputno i ovom prilikom spomenuti protest grupe naših sugrađana protiv božićne službe u kapeli Patrijaršije za goste anglikanske vere. Taj protest naišao je, s pravom, na veliko žaljenje i osudu, ne samo vrha SPC, već i naših najviših državnih zvaničnika. Međutim, nisam zapazio da je neko izrazio negodovanje, što je, skoro u isto vreme (prema vesti iz Vašeg lista), u Oksfordu, i to iz ruku princa Čarlsa, uručena islamska nagrada "za izuzetnost" (!?) koja nosi ime Alije Izetbegovića, osvedočenog islamskog fundamentaliste i, po mnogima, glavnog krivca za počinjanje rata u BiH. A princ Čarls je direktni predstavnik engleske krune, tj. kraljice Elizabete II, koja je i formalni poglavar Anglikanske crkve!

Spas naroda

Očigledno, "crno zlato" islamskih zemalja neodoljivo usmerava i one najmoćnije na Zapadu, a u SAD posebno, pri čemu se preko njih, ali i neposredno, odlučujuće podržavaju i šire apetiti onih u Prištini i Sarajevu.

To su ti "strateški interesi" (a ne samo neki "lobiji"), zapravo interesi "za potkusurivanje", koje naši spoljnopolitički činioci, u svojoj isključivoj usmerenosti i podređenosti, izgleda, ne žele da prepoznaju, iako ti interesi već niz godina tako brutalno, i neprestano, deluju na račun srpskog naroda (odnedavno, i makedonskog). Sve je izvesnije, ali i bezočnije, da toj "strategiji", kao politički i moralni instrument, služi i Haški tribunal, koga upravo te zemlje (a ne većina članica UN) finansiraju i usmeravaju.

Stoga, suočeni sa ovakvim trajnijim "strateškim interesima", srpske vođe (svetovne i duhovne) moraju da porade predano za spas svoga naroda i države, da sačuvaju njihovu snagu i jedinstvo i da neodložno zatraže pomoć od svih blagonaklonih u svetu, velikih i malih, pravoslavnih i drugih, jer: "Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se".

Blažo Krstajić
Beograd

Poplava jezičkih grešaka u medijima, nažalost više nije vest dana. Najčešće su dežurni krivci novinari, pogotovu sportski, koji su nešto tanjeg znanja maternjeg i stranih jezika. Kada pri tom "imitiraju" političare, čak bez obzira na ideološka opredeljenja, takve greške dobijiju neku vrstu "iznuđene" verifikacije. No, kada se poznati i priznati lingvisti nađu u toj ulozi, šala prestaje.

Egon Fekete pisac rubrike o jeziku u jednom dnevnom listu pod naslovom "(Ne)ukorenjene jezičke greške" nas poduči da se nemački grad Düsseldorf (on ga doduše piše Dusseldorf!) na srpskom piše i izgovara Dizeldorf! Da ne ostane samo na tvrdnji, objasnio nam je da jezičko pravilo propisuje "oblik uobičajen u našem jeziku"(sic!) i da se nemačko "s" ispred vokala preuzima u pisanju i izgovoru kao naše "z".

Prevođenje preglašenog samoglasnika u naše "i" ostavio je uz grešku u transkripciji originala, bez objašnjenja. Kako lingvista može od "ss" da amputira samo jedno "s" da bi sproveo svoju akrobaciju ostaje nejasno. Jer, u nemčkom "ss" odgovara tzv."oštro s" koje se piše posebnim znakom "ß" a izgovara isključivo kao naše "s". Toliko o pravilima.

Što se tiče uobičajenosti ili možda bolje rasprostranjenosti, sigurno da je tip motora sa unutrašnjim sagorevanjem DIZEL (nazvan po svom nemačkom tvorcu Diesel-u), možda mnogo poznatiji nego grad u Nemčkoj, no "takva uobičajenost" nema nikakve veze sa navedenim primerom niti može da isfabrikuje neku "analogiju". Do sada mi nije poznat slučaj uvođenja u srpski jezik (barem ono što se smatra standardnim) naziva Dizeldorf. Naprotiv, u Rečniku jezičkih nedoumica Ivana Klajna stoji izričito Diseldorf a ne Dizeldorf.

Pored toga, gospodin Fekete u daljem tekstu navodi da se "Dresden" i "Schlesswig" (na nemačkom) pišu i izgovaraju na srpskom kao Drezden i Šlezvig ali da je dozvoljeno i Dresden i Šlesvig. Neverovatno je da lingvista ne zna kako se piše na nemačkom Šlezvig! Verovatno da bi opravdao ono što je opovrgao kod Diseldorfa, sad ubacuje jedno nepostojeće "s". Jednostavno, Šlezvig se na nemačkom piše "Schlesnjig".

Međutim, grad i pokrajina Šlezvig imaju i svoju dansku verziju "Slesvig" sa nama najpribližnijem izgovorom Slesvig. Kako je gospodin Fekete došao do potpuno nepoznatog Dresdena nije objasnio, što se tiče Šlezviga, mi smo ga preuzeli od Nemaca, pa ako poštujemo "uobičajenost", tu dualizma nema. I kad smo već kod lingvističke "turbofolkizacije" da navedem još nekoliko novih bisera iz medija.

Skorašnje rukometno prvenstvo održano u Danskoj u nepostojećem gradu Arhusu (umesto Orhusu). Preko TV reklama nas bombarduju "PAJERO-om" ili čak "PADŽIRO-m" umesto "PAHERO"(na španskom transporter sena, pojam snage). Ovdašnji Micubišijev zastupnik ne haje na ovu primedbu.

"Najčuveniji kviz na svetu" BK televizije nam navodi nekog fatamorganičnog italijanskog proizvođača sportskih automobila "LAMBORDžINI-ja" umesto LAMBORGINI-ja (zar je čak obično čitanje italijanskog, za kuću BK nepremostiva prepreka?).

I tako, kad se slične besmislice ponove dovoljno puta, proglasićemo ih "uobičajenim", a odgovarajući lingvisti će ih zamotati u jezička pravila i norme, zatim možemo "svi da idemo na more", što reče Melina Merkuri.

Vladimir Lapčević, dipl. maš. inž
Beograd

Mi Srbi imamo jednu, ne baš pametnu, osobinu. Vrlo često su nam reakcije nepromišljene, pogrešne, ostrašćene, i slično. Ne vidimo od drveta šumu, a hoćemo i da, što kaže narod, istrčimo pred rudu. Razum i realnost (čitaj: hladna glava) nisu nam baš jaka strana. Takvi su, izgleda, mnogi Srbi - od Beograda do NJujorka.

Gospodine Bjeliću, zašto crkva na Menhetnu (pretpostavljam pravoslavna, jer je zovete "našom") ne radi na (naš) Božić je stvar između Vas i Vašeg sveštenika, to rešite sa njim. Sumnjam da to nekog ovde posebno zanima. Uzgred, jeste li pokucali? Ako bih ja naišao na zatvorena crkvena vrata (makar to bilo i na Menhetnu) nikad se ne bih osećao ugroženim Srbinom, a daleko od toga da bih pomislio da mi neko, na taj način, oduzima moje srpstvo, veru ili tradiciju. Valjda su te stvari jače od jednih zatvorenih vrata. Budite i ubeđeni da odlično znam (zbog svoje struke) koliko ima manastira i crkava na Kosmetu (ne samo na Kosovu, g-dine Bjeliću), a koje Šiptari redom ruše, ali to nije sada tema.

Gospodine Živkoviću, promašili ste (opet) temu. Šta je to (istorijski) pogrešno u stavu da su Turci ostali Turci, iako su odustali od svog starog pisma (i to bez sečenja glava)? Naravno, ništa - to je činjenica. Izgleda da ipak, niste shvatili suštinu onoga što sam napisao. Onaj koji je iz mog teksta izvukao naslov "Kako opstati i ostati?" je pogodio u sam centar - to je tema, g-dine Živkoviću. Kako to kod Vas poređenje raznih pisama sa ćirilicom postade "čisto bogohuljenje"? Jedino, ako je sam bogočovek Isus koristio isključivo ćirilicu i zabranio bilo šta drugo.

Ali, šalu na stranu. Ja pišem jedino ćirilicom, a i svi moji u porodici. Moj komšija (inače Šumadinac) piše latinicom - ja mu zbog toga nikad ne bih rekao da nije Srbin. Tu je suština. Vezivanje srpstva (samo) za ćirilicu, kalendare, pa čak i pravoslavlje, dovelo je do toga da su svi koji su, milom ili silom, primili drugu veru automatski postali pripadnici drugih (i neprijateljskih) naroda. Da li je, g-dine Živkoviću, ikad zabeleženo nešto slično kod Šiptara, iako su pripadnici tri vere? Nasuprot tome, mnogi Šiptari su poreklom Srbi.

I na kraju, rasrbljivanje je od 1941. godine na delu - trajalo je, traje i trajaće. Pored naroda, rasrbljuju se danas Kosmet, Raška, pa i Bujanovac i Preševo. Da ne govorimo o srpskim krajevima u Hrvatskoj. Mi smo narod u nestajanju - svi to vidimo. Mladi idu, teritorije se otkidaju - to je srpska tragedija. Ja sebe (a ni druge) nikad ne bih smatrao ozbiljnomislećim Srbinom ako bi sve to posmatrao jedino kroz vrlo uski okvir pitanja ćirilice ili kalendara. Da je samo to u pitanju sve probleme bismo brzo rešili. Naš problem je, međutim, daleko obuhvatniji, pa su i opstanak i ostanak pod velikim znakom pitanja. Na potrebu takvog gledanja sam, gospodo, hteo da ukažem.

Miodrag Spajić
Beograd

Premijer Zoran Đinđić me više ne interesuje. Ali, pre nego što zaklopim u sebi svako interesovanje za njega, da mu se, za svaki slučaj, ipak, obratim. Povod je njegova izjava da u sklopu Bora i Majdanpeka više nema ničega, da su to ispražnjeni rudnici kao i ona druga, da ga guverner NBS više ne interesuje jer će nas, veruje premijer, njegovo odbijanje da ga posluša, dovesti do daljeg rasta deficita u našem platnom prometu.

Naravno, guverner na to, odgovara svojim shvatanjima događaja uz tvrdnju da se kod nas moraju preduzeti mere, kako bi se kreditnom aktivnošću banaka povećala proizvodnja, a ne uvoz iz inostranstva.

Ništa bez Čede

Kada je reč o ovoj polemici između dva čoveka naše političke i finansijske scene, sklonija sam da poverujem rečima Mlađana Dinkića, a daleko manje rečima čoveka koji ovih dana oštri testere i uz saradnju svojih ministara bespoštedno rasprodaje ovu malu Srbiju i sve što ima značaja u njoj, kako bi sutra ili prekosutra, što kažu mangupi "digao sidro" i...

Ne znam da li ima kuću, ali znam da sve njegove priče, od onih da nikada nije poznavao neke sumnjive ljude poput Čumeta, pa sve do onih pitanja, poput ovog - zašto je Srbiji toliko potreban Čedomir Jovanović, pa je, skoro, prva ličnost naše političke scene, a pritom ovaj momak, sem što ima svoj pešački prelaz ispred zgrade Skupštine Srbije, ne poseduje ni jednu diplomu koja bi me uverila da baš on mora da sedi u Skupštini Srbije kao prvi čovek, kao čovek koji, a kako mi je rekla Neda Arnerić, pred svako zasedanje, poziva poslanike DOS na konsultacije i određuje im sadržaj i teme njihovih istupanja za govornicom, a povodom svih mogućih tema o kojima se raspravlja u srpskom Parlamentu.

Put maršala

Verujem lepoj poslanici, glumici, kao što sam podjednako ubeđena da nikada više za života Zorana Đinđića, Srbija neće imati svoj dan glasanja i javnog izjašnjavanja o tome ko će upravljati njome i ko će ovom jadnom narodu i dalje "krojiti kape", kao što sam uverena da će Zoran Đinđić, do kraja svog života, poput Josipa Broza nekada, vladati Srbijom.

Dakle, premijera više ne interesuje guverner. Narod se i inače, više ne interesuje za premijera, a pogotovu, ne onda, kada za govornicom Parlamenta ugleda Čedu Jovanovića. Dakle, dete Čeda nam skroji sudbinu, Đinđić je tu i tamo malo skreše i podseče a, kada je Zoran Đinđić u pitanju jedino ti Srbija ostaje da tupiš testere i gledaš kako se smanjuješ, jer premijer sve polako rasprodaje.

Mirjana Vlajić, novinar
Beograd

Onda, sada i svagda ... odličan tekst Maje Petrović , kao i uvek. Običnom čitaocu su potrebne takve informacije da bi bolje i jasnije shvatao irealnost sopstvene zemlje. Svakako, tekst se pozabavio mnogim aspektima socio/ekonomskog života, a prostora malo. Ne znam zašto je prestala da vam piše poslednjih godinu dana.

Uzgred, da spomenem pismo g-dina Stanojčića: stiče se utisak da se ona "famozna" inflacija desila, jedino sa ciljem da se opljačka stanovništvo... sa čime se uopšte, ne slažem. Prvenstveni cilj je bio finansiranje rata i održavanje socijalnog mira, onda kada je privreda bila sasvim posustala. Čak i onda su penzije stizale na vreme, a sada?

Dakle, lepo je setiti se toga i svih aspekata tih vremena, pozabaviti se time i reći: "ne ponovilo se". No, naglašavati "da je polit-elita pljačkala narod, tamo nekada u prošlosti "je odista naivno. To je stalan i trajan proces svuda u svetu i... odvajkada.

Dakle, gledajmo da nas ovi SADAŠNJI što manje pljačkaju, dok je vreme, da ne bismo 2013-te, uz uzdah i vajkanje govorili: " KAKO NAS JEFTINO RASPRODAŠE PRE DESETAK GODINA , UZEŠE PROVIZIJE, itd."

Pozdrav,

Miodrag Bjelić
Njujork, SAD