|
|
 |
|
 |
|
|
Analiza
Glas naroda je glas Gospoda
"Naknadno šminkanje titoizma", "Glas", 29.
decembar 2002
U rubrici "Dosije", na strani 8 Vašeg
lista, pod velikim naslovom "Naknadno šminkanje titoizma"
oglasili su se analitičari istoričar LJubodrag Dinić, politikolog
Siniša Orlović, sociolog Sreko Mihailović, a iz pera Olge Nikolić
u broju 1.577 objaviste 29. decembra 2002. godine sa nadnaslovom
"Zašto se danas naši građani sve nostalgičnije sjećaju "Titove
Jugoslavije, posebno zlatnih 1980.
Rogovi u vreći
Bilo bi sve sasvim u redu da se takve analize vrše, i da se dokumentima
objektivno protekli sistem kritički sagleda u svim njegovim aspektima.
Kritički odnos prema tim vremenima i korektan odnos prema stanju
stvari doprinosi da se sadašnja vlast "o ponečemu razmisli",
ali i da bi nostalgičari, kako ih nazivaju analitičari, objektivnije
sagledali u kom i kakvom su sistemu živeli, i sa kakvim osjećajima
i povjerenjem. Ono što može da začudi i izazove podozrenje je
"čuđenje analitičara, da toliki broj građana izražava mišljenje
o svom sistem takvo kakvo izražavaju. Zaista neshvatljivo i neprihvatljivo.
Zašto? Gospodo analitičari, cijenim Vaš rad i narode da tražeći
istinu o nama, a to nam je svima izuzetno bitno, trebalo je da
se osvrnete na materijal od kojega je FN RJ pošla da bi izgradila
nove društvene odnose, u šta, nažalost, nije uspjela, upravo imajući
na umu građevinski materijal koji je korišten u stvaranju te i
takve države. To je gospodo analitičari onaj isti materijal od
kojega je građena ona prva kraljevska Jugoslavija. NJena se sudbina
zna. Ni ovu drugu nije mimoišla.
Drugi bitan elemenat za analizu je susret sa tri društvena sistema.
Dva koja su bila prisutna i suprostavljena, i onog trećeg koji
je dolazio na istorijsku scenu u pelenicama. Taj sistem nazivamo
i socijalističkim . Da, tačno je gospodo analitičari. Ali je tačno
i to da smo mi, kao narodi ujedinjeni u zajedničku državu, hteli
da izgradimo socijalizam, koji je bio u pelenicama i sa sijaset
problema i dječjih bolesti, kao i svaki drugi sistem koji pledira
da zamijeni raniji i njegove odnose u cjelini.
Treći jako bitan elemenat u svim tim analizama je strana pozicija
svakoga naroda koji je ušao u zajedničku državu, ekonomska, materijalno
tehnička, obrazovana, kulturna i sve druge razlike koje su bile
prisutne u međusobnim odnosima. NJih je bilo jako mnogo, i bila
je prava umjetnost" složiti rogove u vreću, a vreću ne pocijepati".
Da ne govorimo o oponentima sistema i naravno gdje su bili izvori
i podrška takvom ponašanju. Četvrti elemenat iz kojega su se ispilili
i još neki je ona tragična 1948. godina, sa svim posledicama koje
i dan danas plaćamo sa izuzetno visokom kamatom i koju ćemo još
dugo plaćati. Ne samo mi na našim prostorima nego čitava istočna
Evropa koja je pala na ispitu zrelosti i da ne upotrebimo neku
drugu riječ. Period 1945. do 1990. godine je najduži period u
istoriji naših naroda bez ratnih razaranja, pogibija i ropstva.
Kao da gospoda analitičari zaboravljaju, ili namjerno preko svega
prelaze, da je i pored vih grešaka, devijacija, odstupanja, revizionizma
itd. taj period o kojemu je riječ pružao i najvećemu broju ljudi
sigurnost, materijalnu egzistenciju, ravnopravnost, jednakost
i slobodu o kojoj mi danas ne možemo ni sanjati.
Danas na sva usta, pa i od vrlo uvaženih ljudi iz naučnoga svijeta,
čujemo i slušamo da smo likvidirali socijalizam i samoupravljanje,
da smo čak i komunizam iščupali iz korijena, o kome nema ni valjanih
teoretskih rasprava i zahvaljujući u prvom redu srednjoj klasi
i partijskoj oligarhiji iznjihasmo ne samo ekstremni nacionalizam
nego uz njega i vjersku netrpeljivost i dospjesmo dovde gde se
sada nalazimo.
Milosrdni anđeli
Ono što posebno zabrinjava je da, manje ili više, sve analize
i manje ili više svi analitičari analiziraju i upoređuju period
od 1990. do 2000. godine (vrijeme Miloševića) da bi građanstvo
ubjedili koliki je i kakav iskorak napravljen u odnosu na rečeni
desetogodišnji period. Tih deset godina u uslovima sankcija, embarga
i svega što nam se desilo ne mogu biti parametar ni za kakvo upoređenje,
jer zato nema elemenata.
To je period preživljavanja u uslovima koji su nam bili nametnuti
zato što smo htjeli da budemo slobodni, suvereni, ravnopravni
i jednaki sa drugima u okruženju i svijetu uopšte. To su nam "milosrdni
anđeli" zamjerili, a mi objeručke prihvatili poslušali i
sada uređujemo svoju državu prema njihovim normama. Izgleda da
su nas za naše dobro i prosperit 78 dana razarali. Ko bi to rekao.
Na kraju ovoga priloga samo da dodam da "Glas naroda je glas
gospoda Boga". Vjerujemo tom narodu. Nije on pasao travu.
INŽ. ZARIJA SPASOJEVIĆ,
BAČKA PALANKA
|
|
|
|
|
|
|
Apel
Pomilovanje
Tražim pomilovanje za direktora RTS-a Milanovića
ili ko je ovde lud a ko zbunjen?
Oprostiće mi, nadam se, naša pesnikinja što pozajmljujem njen
krik…"Tražim pomilovanje" Zašto? Ko je zapravo zločinac
u ovom teškom zločinu u kome je 16 nevinih ljudi izgubilo život?
Ko je ubica i gde je on danas? Vratio se na mesto zločina u svoje
velelepne ambasade, vile i blještave poslovne zgrade po u istom
Beogradu i šire…
Dočekan je crvenim tepisima, svilenim stolnjacima, šampanjcem
i najskupljom gurmanskom hranom …Ubica je, dakle, tu, na ruševinama
te iste televizijske zgrade, na grobovima preko dve hiljade pobijenih
njegovom rukom.
Nego šta ćemo za ono za šta se nekad ginulo : slobodu, čast ,
poštenje, obraz, časni krst? Otvorena su mu (im) sva vrata, pa
i ona sveta. Ako se, ne daj bože, par "bezumnika" usudi
i ne dozvoli da se oskrnavi bar Srpska Patrijaršija, britanski
ambasador užurbano piše protestnu notu Foreign Office, a naši
se političari saginju što dublje i niže mogu (ne smetaju im godine)
moleći ponizno za oproštaj i zapevajući "Nikad, više, nikad
više…" U vreme bombardovanja 1999. godine, stari je grčki
vladika uvek bio sa nama u NJujorku na demonstracijama i uzvikivao
"Srbija nikada nije ni pred kim klecala osim pred Gospodom
Isusom Hristom".
Ne kleči Srbija ni sada, dragi Vladiko, već puzi... i šeni. Da
se mi nešto razumemo, ništa ja nikome ne zameram i smatram da
je ovom istorijskom trenutku potrebno da Srbija puzi, ako neće
da ostane bez Srba.
Srbije bez Srba nema. Znam ja šta je Novi svetski poredak i živim
u njegovoj žiži. Dakle, iznosim činjenice bez osude. Ali... daj
Srbijo nađi meru, pa se ponižavaj taman onoliko koliko je neophodno...
Fina je granica i nije lako odrediti je uvek, ali u slučaju gospodina
Milanovića bilo je veoma jednostavno. Ne ulazeći u odgovornost
i takozvanu krivicu gospodina Milanovića, u ovakvim uslovima koje
su činjenično stanje u današnjoj Srbiji, tražim njegovo pomilovanje!
S poštovanjem ,
ZORAN DURAKOVIĆ, SAD
|
|
|
|
|
|
|
nejasnoca
IMA LI SRBIJA PREDSEDNIKA?
Ako su naši podaci pouzdani, vest Tanjuga, koju
je objavio veliki broj medija, glasi:
"Istekom Milutinovićevog mandata, predsednik Skupštine automatski
će postati vršilac dužnosti predsednika Republike i biće prva
žena u Srbiji na toj funkciji. Ni po zakonu, ni po Ustavu Republike,
za stupanje na dužnost v. d. predsednika Srbije nije predviđen
nikakav protokol, odnosno primopredaja ili donošenje nekakvog
akta, kao ni polaganje uobičajene predsedničke zakletve".
Tačno je "pravno tumačenje" Tanjuga da "ni po zakonu
ni po Ustavu Republike, za stupanje na dužnost v. d. predsednika
Srbije nije predviđen nikakav protokol, odnosno primopredaja ili
donošenje nekakvog akta, kao ni polaganje uobičajene predsedničke
zakletve" jer nijedan zakon niti Ustav Republike Srbije ne
predviđaju pravo predsednika Narodne skupštine da "po automatizmu",
kako to navodi Tanjug, može postati v. d. predsednika Republike.
Nastale nesporazume, nadamo se, razrešiće Ustavni sud Srbije prilikom
ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti prvog ukaza ili drugog akta
donetog od ovako ustoličenog v.d. predsednika Republike.
FOND ZA RAZVOJ DEMOKRATIJE, BEOGRAD
|
|
|
|
|
|
|
Vratolomije
Srbija je sudbina", ma kakva Evropa
Ili: kako izgleda jedno putovanje autobusom iz Leskovca u Minhen?
Ovi su se događaji odigrali u toku ove godine
na relaciji Leskovac - Minhen (i obrnuto).
26. Maj 2002. Polazak u Minhen. Prethodno preko firme "Grba-turs"
(koja deli svoje kartice ispred nemačke ambasade) rezervišem autobusku
kartu za Minhen sa polaskom iz Leskovca. Dan uoči polaska zove
me na kućni telefon ljubazna službenica iz "Grba-tursa"
da me obavesti da će autobus "Optima-tursa" biti parkiran
već u 17 i 30 na leskovačkoj stanici, a da polazi tačno u 18 č.
LJubazno zahvaljujem - ozbiljna firma mislim se ja. Na dan polaska
stižem na autobusku stanicu u 17 i 35. Pošto još nema autobusa
pitam na informacijama kad stiže. Odgovor - otišao je pre pet
minuta. Sledi jurnjava. Vozim Jugo-45 kao Formulu 1, zajedno sa
odborom za ispraćaj (otac u predinfarktnom stanju, unezverena
žena i oduševljeno dete). Konačno (uz usputno mobilno telefoniranje
šoferu autobusa) stižem ga u Nišu. Pitam šofera što je pošao ranije.
Majstor Žika: "Koji bre "Grba turs", koji su ti?
A i uostalom stigo si me, to je najvažnije".
25. Jul 2002 - povratak iz Minhena. Sa službenikom iz biroa "Optima
- tursa" iz Minhena vodim sledeći razgovor. "Zovem samo
da proverim da li ima bilo kakvih promena u vezi sa polaskom vašeg
autobusa za Leskovac 25. Jula. Imam povratnu kartu i već sam izvršio
rezervaciju za povratak pre nekoliko dana". Odgovor: "Nema
promene, nema ni potrebe da nas zoveš dva puta". - "Znači,
u 17 i 30 u Hansu štrase?". - "A ne, više nismo tamo,
sad polazimo sa ratzinger platza, to je od pre tri dana".
- "I to mi sad kažete. A šta bi bilo da vas nisam ponovo
zvao" - "Ajd' ne drami mnogo . Sad bi se zajebao pa
bi drugi put znao, a idemo svaki dan". Na samom polasku prisustvujem
dramatičnim scenama dolaska u poslednji čas pogrešno obaveštenih
putnika. Majstor ladan k'o špricer: neće da čeka na ostale zakasnele.
"Zovi firmu pase žali, ja odgovaram za vozni red".
6. Novembar 2002. Novi odlazak za Minhen. da bi izbegao iskustvo
od 26. Maja menjam firmu. Biram "Jedinstvo" iz Vranja,
a da bi stvar bila još sigurnija kupujem kartu unapred u poslovnici
"Beograd - tursa" u Leskovcu. LJubazni službenik me
ubeđuje da je sve u redu. Autobus stiže u Leskovac u 9 i 15, sačekajte
ga tu i tu. Na dan polaska stižem u 9 i čekam. Kad autobusa nema
ni u i i 45 idem u "Beograd-tours" da vidim šta se događa.
Odmah zovu "jedinstvo" u Vranje. Autobus je prošao pored
Leskovca, niko im nije rekao da imaju putnika u Leskovcu! Uzimam
mobilni od šofera i opet sledi potera za autobusom. Opet srećom,
majstor-Nine ima dušu, čeka me na rampi kod "Naisa".
A inače u autobusu se puši bez problema, što je srećna okolnost
je se time amortizuju miomirisi od izuvene obuće (većina putnika:
gastarbajteri iz Preševa). Air condition (na moje insistiranje)?
Štetan je za zdravlje, slaže se većina, pisalo je u novinama.
16. Decembar 2002. Povratak iz Minhena. E, sad idem vozom. Od
Minhena, preko Beča, Budimpešte, Beograda sve ide po redu vožnje,
sve je konačno u redu. Tačnije, sve do Niša. U Nišu voz stoji
više od sat vremena bez ikakvog obaveštenja. Konduktera nigde.
Odlazim do šefa stanice. "Može li da se zna zašto ovoliko
stojimo" - "Ma izleteli neki vagoni u Doljevcu, čekamo
da se to sredi". - "Pa što to ne javite da ljudi znaju?".
- "Pa evo sad znaš, sad sam ti reko. Kaži i drugima".
U Leskovac konačno stižem autobusom.
Izgubljeno vreme i živci (pare i da ne pominjemo) ovde nisu predmet
razmatranja.
Kakva Evropa! Srbija - sudbina.
PROF. DEJAN MARKOVIĆ, TEHNOLOŠKI FAKULTET, LESKOVAC
|
|
|
|
|
|
|
Bezdusnost
Nasrtanje na novinare
Otvoreno pismo Dejana Radulovića, glavnog i odgovornog urednika
RTV Bor
Nekad najvažnije glasilo SPS-a, na čijem je čelu
bio Radoslav Terzić, prvi čovek socijalista, danas prolazi kroz
trnovitu katarzu. Iz tih razloga, a i zbog pisanja dnevnih listova
o navodnom fizičkom obračunu novinara u borskoj radio-televiziji,
kao v. d. glavnog i odgovornog urednika ove informativne kuće
osećam potrebu da javnost upoznam sa sledećim činjenicama.
Zakasneli peti oktobar u novinarstvu dozvolio je reinkarnaciju
dobošara diktatorskog režima, koji ostrašćeni sada besoumučno
napadaju nezavisne novinare koji su za vreme Slobodana Miloševića
skupo plaćali cenu svog profesionalizma. Setim ose novinara "Danasa",
Miroslava Filipovića, Nebojše Ristića iz RTV Sokobanja i mnogih
drugih koji su branili čast novinarske profesije. Danas kao da
ih zaboravljamo, a prostor ponovo dajemo onima koji su jednom
ujedali.
Tri moja suđenja
Kao dopisnik Radija "Slobodna Evropa" i Radija B92 iz
Timočke Krajine i "Glasa javnosti", prošao sam kroz
tri različita sudska procesa i da režim nije pao petog oktobra,
ja bih danas bio u zatvoru. Narodni pokret Otpor me je danima
skrivao po Srbiji zbog otvorenih pretnji likvidacijom. Sve je
to prošlo, ali sve to onima koji su jedanput pozivali na linč,
srozavajući našu profesiju, izgleda da smeta.
Kako je mali broj glasnogovornika bivšeg režima odgovarao za ono
što su uradili u proteklih deset godina i kako se dobar deo njih
infiltrirao i promenio dresove, ostrašćeno nasrću na novinare
koji su jednom već stradali. TO TREBA DA SE ZNA.
U Radio-televiziju Bor došao sam na poziv Upravnog odbora u trenutku
kada se ova kuća nalazila u izuzetno teškoj situaciji. Dočekan
sam na "nož" od strane onih koji su jednom kreirali
uređivačku politiku ove kuće. Svakodnevni "štrajkovi",
opstrukcije i šikaniranja nisu me sprečili da za kratko vreme,
uz nadljudske napore novih i mladih odgovornih urednika, kao i
kompletne tehnike, koja podržava radnike, a ne neradnike, napravim
novu radio-televiziju. Promenjena je vizuelan identifikacija,
urađene su nove i savremene špice, nove emisije i, konačno, jutarnji
program sa početkom u 6:00 sati. Nije mi bilo teško da radim priloge
za informativni program, reportaže i vodim emisije otvorenog tipa.
Pre mog dolaska, televizijski program počinjao je u 16 sati, a
danas je celodnevni. To su činjenice i to javnost Bora dobro zna.
U Srbiji se, međutim, uspeh ne prašta.
Bujica neistina
Novinar Miroslav Radulović, pomoćnik direktora "Borskih novina",
inače privatnog lista, koji prima platu u ŠRIF-u, prednjači u
hajci protiv mene. Od mog dolaska do danas, za Radio-televiziju
Bor nije napravio nijedan prilog, a rešenje direktora kojim se
raspoređuje u redakciju radija javno je pocepao. U "Borskim
novinama" iznosi bujicu neistina na račun novog rukovodstva,
a jedna od najgnusnijih laži je ta da sam dobio stan u Boru, a
svoj u Majdanpeku izdao pod zakup. Za razliku od svih njih koji
su svoj status rešili za vreme komunista, ja nemam stan ni u Boru,
ni u Majdanpeku. Vrhunac primitivizma je pokušaj Miroslava Radulovića
da me fizički izbaci iz zgrade ŠRIF-a, gde sam još uvek v. d.
glavnog i odgovornog urednika. Odraz njegovog nevaspitanja je
verbalna uvreda naneta mojoj porodici u vidu psovke. To kao čovek
nisam mogao da dozvolim. Do fizičkog obračuna ipak nije došlo
jer je Miroslav Radulović pobegao u toalet. Da paradoks bude veći,
pozvao je policiju i rekao da sam mu pretio pištoljem, uprkos
činjenici da su nadležni utvrdili da ne posedujem oružje.
Iz tih razloga, a pre objavljivanja teksta vašeg dopisnika o navodnom
fizičkom obračunu, trebalo je sagledati sve gore navedeno.
U interesu ISTINE i naše profesije, a kao novinar profesionalac
i glavni i odgovorni urednik, želim da moje otvoreno pismo objavite
u celosti. To je ono što će nekom otvoriti oči i zaštiti kako
profesiju, tako i sve prave novinare.
Iskreno,
DEJAN RADULOVIĆ, V. D. GLAVNOGI ODGOVORNOG UREDNIKA RTv BOR,
BOR
|
|
|
|
|
|
|
Povod
Stonsi i Ace, Mice...
Skorojevići i narodnjaci na koncertu Stonsa - to je strašno!
Agonija koja je zavladala oko koncerta Stonsa je
očekivana, i naravno da tako i treba da bude. Jer jedini živi
dinosaurusi konačno posećuju i našu "skromnu" zemlju.
Normalno da samooduševljen zbog toga, normalno da ću ići koliko
god koštalo (a košta), ali razlog mog javljanja su sa svim drugi
razlozi.
Pošto je to čistokrvan rok koncert, logično da treba da bude najviše
rokera. Ali, malo morgen. Užasavao sam se izjava pojedinih persona
koji predstavljaju kao beogradsku "elitu", sam krem
degenerisanog društva, koji će sa "osobitim zadovoljstvom"
ići na koncert.
Novokomponovani skorojevići i narodnjaci na koncertu Stonsa? Da
nije istinito, bilo bi tužno. Da li moraju oni koji mi truju život,
okolinu celu deceniju da mi pokvare jedinstven užitak svojim prisustvom.
Da li oni znaju neku pesmu Stonsa? Da i se "ružni, prljavi
i zli" Stonsi poklapaju sa njihovim imidžom? Da li su svi
oni pljuvali po njima, satanizovali ih i govorili i pisali razne
besmislice koje nemaju veze sa mozgom? I umesto da to bude događaj
za pamćenje, pretvoriće se u "paradu kiča", i predstavljati
o svoj prilici novoj vlasti poene zbog ovog spektakla.
Kad bi Stonsi znali sa kime imaju posla, počev od organizatora,
pa do "šarene" publike, i još "šarenije" kritike
pobegli bi glavom bez obzira. Uostalom, oni sviraju za pare, sigurno
ne za džabe. Baš me zanima da li će na hipodromu sagraditi specijalne
lože da bi naš prefinjeni džet-set mogao sedeti, jer gde će se
zaboga gužvati sa "prljavim i pijanim rokerima? Kada sutradan
pročitamo komentare tipa "Ovom vrhunskom spektaklu su prisustvovali
najvažniji "rokeri" razne Kebe, Cece, Ace, Mice i kurte
i murte!!! - i naravno Đinđić" NJihovo će prisustvo verovatno
biti važnije od samog koncerta i verovatno ćemo čitati u vašem
listu o njihovom oduševljenju, i kako su svaku pesmu pevali zajedno
sa Stonsima. Verovatno će posle koncerta popiti piće sa Mikom,
dati mu svoju novu ploču i autogram. Mi ostali ćemo se gurati
za eventualnu fotku ili autorgam.
Nikada mi više nije bilo krivo nego sada. Jer, uz NJih sam odrastao,
odrastao je i moj matori, ali ih nikada nisam video uživo. I ovo
je još jedan trenutak kada mi je jasno da će celu Srbiju pojesti
ružičasta imperija. Zato, ukoliko još ima pametnih ljudi, borite
se, urlajte, pokušajmo minimalizovati ove horde neukusa i zaobilazimo
ih u širokom luku. Uostalom, "I see the pink door and I njant
it Paint In Black... forever!" Ukoliko mislite isto, voleo
bih da objavite ovo pismo, ukoliko ne... God save jou...
BOJAN POPOVIĆ, BEOGRAD
|
|
|
|
|
|
|
Podsecanje
Danas nezamislivo
Ne može čovek a da ne oseti zadovoljstvo čitajući
u vašem feljtonu o velikanu srpske istorije g. Živojinu Mišiću.
Lepo je znati da su u Srbiji postojali ljudi takvog karaktera
i takvog shvatanja života, časti i morala. Ne može čovek a da
ne bude srećan što je g. Mišić živeo u jednom drugačijem vremenu,
u kome su oficirska čast i reč značili mnogo više od najubojitijih
oružja. Živeo je u vremenu u kome su neprijatelji podigli spomenik
hrabrim srpskim vojnicima, živeo je u vremenu u kome se vodilo
računa o časti poraženih, vremenu u kome gubitnicima nije padalo
na pamet da one, koje nisu mogli da nadmudre i pobede, gone na
nazovi sudovima kao poslednje kriminalce, vremenu u kome su vojnička
čast i obraz bili preci i od samog života, a kamo li dolara..
Srećan sam što g. Mišić fizički ne živi u ovom vremenu, vremenu
bez časti i morala, vremenu portparola. Milo mi je što Zapad ne
može da traži da ga izručimo, mada đavo će ga znati. Drago mi
je što znam da g. Mišić nikada ne bi dozvolio da ga, ni vladine
ni nevladine grupe i podgrupe, ni međunarodni tužioci ni njihovi
seizi, ponize, da tako ponize i one koje je vodio pravo u smrt
i koji pod pretnjom vojnog suda nisu smeli da odstupe sa Košara,
na primer u poslednjem ratu, i da se predaju, da nikada ne bi
učinio ništa što bi narušilo njegovo shvatanje života, časti i
morala, njegovu odanost Srbiji.
Može li ljudski um, um koji je sklopio dokaze najkomplikovanijih
teorija i teorema, da zamisli vojvodu Mišića kako ostavlja dečačke,
vojničke kosti rasute po granicama Srbije, prethodno ih ubedivši
što milom što silom, u opravdanost žrtvovanja za neke, nazovimo
ih, više ciljeve, i pušta suze, plače , ljubeći se sa porodicom,
oprašta se, seda u avion i ide sa nadom da sačuva sopstveni, bedni
život (mislim na oficire).
Zaista, ni pored najbolje volje, uopšte nisam mogao da zamislim
ni jednu jedinu sekvencu te, apsurdne, hipotetičke situacije.
Sve se to kosi sa zdravim razumom i neviđenom moralnom snagom
slavnog vojvode. Srećom.
DRAGAN VIDAKOVIĆ, BEOGRAD
|
|
|
|
|
Srpsko nasleđe