Jedan sam od onih mnogobrojnih pravoslavnih vernika koji su imali sreću da upoznaju oca Tadeja Štrbulovića, starca monaha, ispisnika našeg patrijarha Pavla. Osamdesetosmogodišnji starac ušao je u manastir Vitovnicu još kao četrnaestogodišnjak, 1928. godine, jer je rodom iz istoimenog sela pored manastira, koje se nalazi na obroncima Homoljskih planina, u neposrednoj blizini Petrovca na Mlavi.

Znači, gotovo čitav svoj životni vek proveo je kao monah, služeći po raznim manastirima Srbije (Rakovica, Pokajnica), dobivši čin arhimandrita i postavši iguman manastira Vitovnica. U taj manastir, sagrađen još u vreme kralja Milutina, zbog oca Tadeja su dolazili ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije, pa i inostranstva. Bilo je vernika svih konfesija (pravoslavni, katolici, protestanti, čak i muslimani), ateista, radoznalica.

Svi oni su dolazili da ga čuju, vide, da traže pomoć za svoje probleme, savet, tumačenje. I svi oni su i dobijali to što su tražili: blagu reč, jevanđelje, Hristovu nauku iz usta čoveka koji je, to je više nego sigurno, bio nadahnut, darovit, prozorljiv. Tako je taj manastir, relativno zabačen i neugledan, postao pravo središte pravoslavne duhovnosti, mesto hodočašća, otkrovenja za mnoge koji su tu dolazili da čuju propovedi oca Tadeja. Mnogi su tek tu otkrili šta je hrišćanstvo na živom primeru oca, mnogi su se i zamonašili zahvaljujući njemu.

Nema spokoja

Istovremeno sa tom idiličnom i harmoničnom pričom tekli su događaji koji su sve nas vernike zbunjivali i izazivali strepnju. Umesto da mu i sama srpska crkva bude zahvalna za takav jevanđeljski i misionarski rad, ocu Tadeju je u više navrata zabranjivano da komunicira sa vernicima, čak i da ih viđa, bio je smenjen sa mesta igumana (navodno, na sopstveni zahtev), u manastir su dovedeni neki novi monasi koji su bili sve, samo to ne. Pričalo se i da mu je sam život ugrožen.

Problemi su kulminirali kada je za episkopa Braničevske eparhije, čije je sedište u Požarevcu, izabran Ignatije Midić. Od tada otac Tadej više nema ni mira ni spokoja. Ponavljam, radi se o starcu od 88 godina, čija je jedina želja da umre u miru manastira Vitovnica, blizu mesta rođenja, tu gde je proveo gotovo sav svoj život posvećen služenju Bogu i ljudima. No, tako ne misle i visoki zvaničnici Srpske pravoslavne crkve. Počinje pravi progon starca, čak izgon iz manastira.

Nikakvih zvaničnih odluka ni dopisa, samo tako, saznajemo da je otac čak negde u Crnoj Gori, u okolini Kolašina, navodno sklonjen da bi imao mira od mnogobrojnih vernika koji ga opsedaju. I da je to učinjeno po njegovoj želji. Posle jedne zime provedene tamo, u potpuno neprikladnim uslovima, oca vraćaju u Vitovnicu. No, ne zadugo.

Ponovo ga odvode u nepoznatom pravcu. Ipak, saznajemo da je "sklonjen" u jednu privatnu kuću u Bačkoj Palanci, na samoj granici sa Hrvatskom, kod izvesnog čoveka, koji mu nije ni rod ni prijatelj, već samo izvršilac nečijih direktiva.

Pisma patrijarhu

Starca ipak "velikodušno" dovode nedeljom i velikim crkvenim praznicima da prisustvuje službi u manastiru Kovilj, koji je ujedno i sedište vikarnog episkopa jegarskog i bačkog Porfirija. Dovode ga i odvode, tako da mu niko od običnih vernika ne može prići, zatražiti blagoslov, progovoriti s njim koju reč.

Kad pitate episkopa Porfirija za dozvolu da to uradite, dobijate neodređen i smušen odgovor, u stilu: "Otac je star i iscrpljen, potreban mu je mir". Pa, zar je to mir, kada ga proteraju iz manastira, crkve, hrama, kod ljudi koji su nevernici, i rade za državnu bezbednost, po onim informacijama kojima raspolažemo? Malo čudno, gotovo neverovatno!

Po poslednjim informacijama otac Tadej je ponovo odveden u nepoznatom pravcu, jer je suviše ljudi saznalo gde ga kriju, te su dolazili u Bačku Palanku pokušavajući da stupe u kontakt s njim.

Episkop Ignatije ne želi ni da razgovara na tu temu, iako su mu vernici iz njegove eparhije pisali peticije sa zahtevima da se otac Tadej vrati u manastir Vitovnicu. Oba episkopa bačka, Irinej i Porfirije, čine to isto. Brojni vernici su pisali i patrijarhu Pavlu, obaveštavajući ga šta se događa sa ocem Tadejom, no bez ikakva odgovora.

Zato se obraćam medijima, u ime mnogobrojnih vernika, tražeći odgovor od zvaničnika SPC: gde je otac Tadej, i zašto mu se sve to čini? Ukoliko se, naravno, neki od medija usudi da objavi ovo pismo.

NENAD MARKOVIĆ
BEOGRAD

Naš ugledni profesor dr Mladen Davidović, direktor Instituta za gerontologiju KBC "Zvezdara", izjavi: "Stare osobe, i po božjim i po ljudskim zakonima, imaju ista prava kao i svi ostali ljudi".

Tog pravila se ne držimo. Evo kako: u gerontološkim centrima na području Srbije, cena usluga u domovima, od decembra 2001. godine do decembra 2002. godine, povećana je za 61,44 odsto. Septembarske penzije, sa kojima korisnici plaćaju novembarske usluge, manje su od decembarskih za 2,38 odsto.

Ovakva razlika između pada penzija i povećanja cene usluga u gerontološkim centrima, za svaku je osudu Ministarstva za socijalna pitanja. Budućnost u centrima starih lica se ne nazire. Korisnici usluga u GC u 70 odsto slučajeva su lica sa penzijama ispod prosečnih u republici. Korisnici domova nisu u mogućnosti da redovno plaćaju, pa se gerontološkim centrima duguje ogroman novac.

Time se smanjuje kvalitet ishrane i povećava broj obolelih lica. Zdravstvena zaštita je oslabila. Novca nema za kupovinu lekova. Lekarima u gerontološkim centrima zabranjeno je pisanje recepata, pa su u nemogućnostima da adekvatno leče. Ministarstvo za socijalna pitanja dalo je mnogo obećanja penzionerima i starim licima. Ministarka Matković i predsednik Vlade Srbije Đinđić opravdavaju način donošenja zakona pritiskom međunarodne zajednice i MMF-a. Gladnih stomaka u EU!

RADOMIR MILUNOVIĆ
PANČEVO

U toku mog boravka u matici bilo je mnogo socijalno-političkih "nagrada i kazni". Dobili smo tako "naj-Evropljanina" i "najevropskijeg govornika", trubadure u turbulenciji tranzicije, verovatno zato da bi isti ohrabrili tranziciju zemlje i bili uzor drugima, odnosno narodu.

O nagradama

Jeste da ni jedan ni drugi laureat nikada nisu živeli u Evropi (zato su često leteli evropskim avio-kompanijama), ali mi smo time potvrdili utopiju: laureati misle da znaju šta je Evropa, a matica ih je nagradila jer oni tako misle. Organizatori nagrada se verovatno sećaju vremena u kome je Josip Broz Tito dobijao plakete od venecijanskog zlata svake nedelje, koje je, kada je već bio izgubio šarm i mladost, redovno primao, zaboravivši da je elegantnije bilo odbiti ih (naročito jer su se ponavljale).

Psihološki je uopšte zanimljivo zašto neko prima nagradu (osim u slučaju kada je ona novčana), a i zašto je onaj drugi daje. Statueta "naj-državnik" je barem mogla biti ozvučena mikrofonima, pa i korisna za davaoce, ali nagrada "naj-Evropljanin" i bez ozvučenja zvuči kao primitivna mitomanija.

Kada su za ova naimenovanja čuli naši Srbi iz rasejanja, smejali su se. Ali, najsmešnije je, verovatno, to što naše demokrate nisu shvatile samu filozofiju demokratije. Ona teži velikom broju, umerenoj količini sreće za veliki broj, proseku, čak i nekom poravnjenju, pa kategorija "naj" tu ima najmanje smisla. Srbi iz Francuske misle, osim toga, da bi ova priznanja mogla da uvrede "naj-Amerikanca", jer je "naj-Evropljanin" u odnosu na "naj-Amerikanca" nešto kao "naj-Šiptar" ili "naj-Srbin" u odnosu na "naj-Balkanca".

Možda bi se to moglo tumačiti i kao partikularni govor mržnje. Jedan od laureata se toliko približio Evropi da je na svoju zastavu stavio simbol NATO saveza, koji visi u Briselu kao simbol okupirane Evrope, a drugi valjda još nije pročitao najbolje evropske oratore i besednike, čim je pristao da primi nagradu za "najevropskiji govor".

Pored tolikih umnih ljudi iz matice i rasejanja, mi smo se opet zatvorili u totalitarnu estetiku i incestuozni krug u kome stranački prijatelji jedni drugima uručuju plakete.

Ostaje nam sada "naj-NATO vojnik", "naj-partner za mir", "naj-antiterorista", a možda i "naj-haški svedok". I Mao Cedung bi pozavideo.

Mnogo narcizma

Ne samo što smo, jedva se oslobodivši azijatske depresije, uzeli baš ono najgore iz zapadne idiotije, nego smo dobili i novinske referente koji vode spoljnu politiku zemlje i okupiraju strateška mesta u ravni jednog Kisindžera, stjuardese konzule, ministre za dušu - stručnjake za telekomunikacije, upravnike i savetnike koji se jedva izražavaju (ne toliko zbog govornih mana, koliko zbog nedostatka štiva), već sada imamo i autentične laureate.

Tačno je da je čovek osetljivo biće.
Ali, nije baš ni tako teško odbiti glupa naimenovanja, uz malo manje infantilnog narcizma i malo više introspekcije. Ipak, izgleda da laureat Pavlovljeva uslovljavanja najlakše odbije upravo onda kada veruje u ono za šta mu se ona nude, kao i kada zna da drugi u to veruju. Sartr je verovao da je dobar pisac i nije hteo Nobelovu nagradu koja je trebalo da i njega (i publiku) ubedi u isto.

Verovatno da u američkoj narodnoj tradiciji treba zgrabiti sve što se približi, ponudi, deli, daje, jer je to još uvek produžetak ideologije osvajanja Zapada, takmičenja i socijalnog "probijanja". U Evropi, međutim, barem mi koji u njoj živimo to znamo, i te kako je na ceni akt odbijanja, naročito ako je reč o ideologiji ili budalaštini. Ako je još uopšte nešto od tog autentičnog evropskoj duha ostalo, možda je ova estetika i etika odbijanja kiča, najveće njegovo uporište.

Dobro je ostati "reakcionar" u odnosu na glupost - rekao bi Leon Dode. Šteta što ga nisu čitali...

DR MILA ALEČKOVIĆ - NIKOLIĆ
FRANCUSKA