Vaša Svetosti, poštovani gospodine predsedniče SRJ, gospodo predsednici SANU i Matice srpske, gospodine zastupniče načelnika Generalštaba VJ, uvaženi članovi SKZ, dobrotvori i prijatelji zadružne kuće, dame i gospodo!

Imam izuzetnu čast da vas srdačno pozdravim u ime Srpske književne zadruge, sa jednostavnim narodnim rečima - dobro došli na svečanost stodesete godišnjice naše kuće, koja, verujemo, predstavlja značajan datum srpske kulture u celini.

Trajno i stalno

Primer Srpske književne zadruge svedoči da je i u našim, gotovo po pravilu nespokojnim i dramatičnim prilikama, u kojima se brzo troše i ustanove i ljudi i ideje moguće delovati i trajno i stalno.

Srpski narod je tokom 19. veka, zahvaljujući upravo veri u svoju duhovnu i kulturnu snagu, i svoje mesto u evropskoj porodici naroda, stvorio tri noseća književna i kulturna središta sa kojima ulazi u 21. vek: prvo Maticu srpsku u Pešti 1826, zatim Društvo srpske slovesnosti 1842.( kasnije SUD, na Akademiji nauka), i na kraju Srpsku književnu zadrugu 1892.

Zadrugu su osnovali obrazovani, mudri, rodoljubivi i dalekovidi ljudi tadašnje Srbije, različitih političkih orijentacija. Dovoljno je pomenuti imena nekih od njih: Stojan Novaković, J. J. Zmaj, Svetomir Nikolajević, Milan Đ. Milićević, Jovan Đorđević, Ljubomir Kovačević, Svetislav Vulović, Ljubomir Jovanović, Ljubomir Stojanović, Andra Gavrilović, ...

Zadruga je od početka bila više od obične izdavačke kuće, bila je jedan kulturni i književno-narodni pokret. Da vas podsetim: 1896. godine samo u Beogradu bilo je blizu 1500 članova-zadrugara, u Novom Sadu 715, Kruševcu 597, Karlovcima 591, Dubrovniku 557, Cetinju 468, Mitrovici 420, Smederevu 404, Vršcu 376 ...

"Rasturanje knjige"

Stvaranje i širenje čitalačke publike, naročito negovanje književnog ukusa, i naravno, dobro organizovano "rasturanje knjige srpske" (književna trgovina)- bili su prosvetno-književni ideali Zadruge. Otuda i tradicionalna široka otvorenost, pored srpske knjige, i za sva dobra dela evropske kulture!

Zadrugu su stvarali i izgrađivali ljudi koji su verovali da su knjiga, kultura i prosveta, najpouzdanija sredstva za ostvarenje duhovnog i kulturnog preporoda i jedinstva srpskog naroda - izdeljenost, kako tada tako i danas državno, politički, stranački...

Uzori su i ovde bili evropski, na prvom mestu italijanski i nemački. Političkom ujedinjenju Nemaca prethodilo je duhovno ujedinjenje. Zato je Srpska književna zadruga od početka stavila sebi u zadatak sabiranje i duhovno objedinjavanje svih oblasti i svih grana naroda, bez bilo kakve uskogrudosti ili regionalne, verske ili bilo kakve druge isključivosti.

Duhovni rad

Oko brižljivo i strpljivo negovane kulturne i duhovne vertikale SKZ, okupljali su se tokom proteklih 110 godina vodeća imena srpske nauke, književnosti i umetnosti. Zahvaljujući tome, Zadruga je još početkom prošlog veka stekla ime velike nacionalne ustanove sa izuzetnom kulturnom misijom. Redovno Kolo, sa prepoznatljivim znakom Zmajevim, ušlo je u sve škole i biblioteke, u skoro sve srpske domove, postavši, tako, svojevrsni simbol srpske kulturne istorije.

Nadam se da će i danas, 110 godina od osnivanja, Zadruga imati snage, uz pomoć svih vas, da u novim, teškim okolnostima, nastavi svoju kulturnu misiju. Kako danas savremeno zvuče reči Stojana Novakovića o duhovnom radu, objavljene u dubrovačkom "Srđu" 1908. godine pod naslovom Ujedinjujmo se kulturom: "Duhovnome radu jedini je gospodar naša dobra volja. A duhovni je rad orao silnijeh krila; njemu nema granica ni brda. Njemu su "svuda brodi gdje god dođe vodi...". Njemu smetnje nema do u našem neznanju, u našem nemaru, u našoj duhovnoj lenjosti, u našoj nepouzdanosti i u našoj neveri."

Želim, na kraju, da se u ime Zadruge još jednom zahvalim svim dobrotvorima koji su pomogli obeležavanje stodesete godišnjice naše kuće, članovima odbora za obeležavanje, i svim umetnicima koji večeras učestvuju u programu ove svečanosti.
Hvala svima.

DR SLAVENKO TERZIĆ, PREDSEDNIK SKZ, BEOGRAD

Vaša svetosti, zadrugari, dame i gospodo, jednom rečju, dragi prijatelji,

U ovakvim prilikama, kada je reč o ovako važnim i velikim jubilejima, govornik neminovno oseća i istinsku čast i istinsku zebnju. Čast, jer mu se pruža mogućnost da beskrajno značajnim povodom govori pred stvarnim, ne umišljenim uglednicima, ali i zebnju iz zapravo istih razloga.

U ovom slučaju postoji i dodatni razlog za zebnju. Lako ga je naći ako samo pogledate ko su bili osnivači SKZ i šta su sve oni uspeli da postignu i čime su nas sve zadužili. Od imena kao što su Stojan Novaković, Milan Đ. Milićević, Živan Živanović, Ljuba Kovačević, Ljuba Stojanović, Milan Jovanović Batut ili Svetislav Vulović čoveku i danas zastaje dah. Ili, ako pogledate monogram koji je za jednu noć Zmaj sačinio. Ne možemo a da se ne upitamo da li smo im dorasli.

Ruvarčeva poruka

Vremena u kojima je Zadruga osnovana jesu bila druga, ali nisu bila bitno drugačija. O tome, uostalom, rečito svedoči poruka koju je Ilarion Ruvarac uputio Stojanu Novakoviću iz Grgetega u maju 1892. "I kad sam pročitao taj proglas i program bio sam tronut, pa zadovoljan i rekao sam u sebi: fala Bogu. Nedelja je i uskoro će zazvoniti na liturgiju i ja ću se pomoliti Bogu da blagoslovi zadružno preduzeće, da nastoji te učini da zaboravimo na ove dnevne jade naše, razdore, ratove nesrećnih vaših i naših radikala....

Taj program, koji Ruvarac pominje, bio je sasvim jednostavan i logičan i, iz ove perspektive gledano, istovremeno svevremen: da se, uprkos izdavačkim i finansijskim teškoćama i opštoj oskudici, osnuje zadruga koja će, kao tradicionalna institucija srpskog naroda koja podrazumeva solidarnost, uzajamno pomaganje i zajedničko učešće u poslu, moći da "kritički priređuje izdanja starijih i novih književnika srpskih, da izdaje odabranija dela iz suvremene lepe i opšte korisne književnosti, da prednjači izborom u prevođenju i pozajmici iz slovenskih, inostranih i klasičnih književnosti i da uopšte potpomogne širem razviću narodne književnosti, olakšavajući izdavanje i širenje knjiga svima sredstvima koja joj budu na raspoloženju".

Istorija našeg roda

Nekoliko je bitnih odlika izdavaštva SKZ koje su me uvek očaravale. Kada sam, kao dečak, nailazio na Sjenkjeviča, ili "Ajvanha" i "Davida Koperfilda" u "Zabavniku" ili sam na selu, u Miloševcu, o raspustima, imao prilike da u jednoj kući vidim i čitam gotovo u potpunosti sačuvana Zadrugina predratna i ratna kola, vazda je to bila literatura koja me je gotovo opčinjavala. Docnije, kada sam se već upustio u naučne vode i pokušavao da utvrdim koji su sve politički mislioci kod nas dotad bili objavljivani, opet je Zadruga bila nezaobilazna.

Ona je uvek nudila samo naizgled neverovatnu, a u suštini sasvim prirodnu sponu punog poštovanja tradicije i istovremeno pune otvorenosti za sve moderne ideje, apsolutni antielitizam i prosvetiteljstvo shvaćeno na najsveobuhvatniji mogući način. Otud u prvom kolu Dositej, Sterija, Potapenko i prva sveska Kovačevićeve i Jovanovićeve "Istorije srpskog naroda", u drugom Prota Mateja, Pančić i francuski parnasovci, u četvrtom Molijer i Ariosto, u šestom Volter i Svetolik Ranković, u 11. Joakim Vujić, Bora Stanković, Gogolj i Bedžhot, u 12. Karlajl, Dode i Stjepan Mitrov Ljbiša. Otud, uostalom, upravo u "Zadruzi" avangardna drama Beketa, Joneska i Ženea, ali i Solženjicin i dosad najsveobuhvatnija "storija srpskog naroda"

Sve su to, zapravo, potpuno prirodne kombinacije, ako se pođe od toga da književnost i nauka treba da budu svima dostupni i ako se veruje da razlike, bile one umetničke, društvene ili političke treba premostiti, i premošćivati, na opšte dobro.

I najnovije "Zadrugino" kolo neguje tu, sada već tradiciju, kombinovanja modernosti i klasičnog, svim razlikama uprkos. Jovan Damaskin, De Kevedo, Sen Džon Pers, Dragiša Živković, Pavle Ugrinov, Jovan Milićević, Slobodan Rakitić, Dušan Kovačević i Rajko Petrov Nogo na okupu. Otvoreno, prijemčivo za sve, novo i istovremeno poštovalački prema svemu što se odavno pojavilo, a istinski vredi.

Ovakvu "Srpsku književnu zadrugu" imao sam zadovoljstvo da odlikujem, kao predsednik SRJ, ordenom Vuka Karadžića prvog stepena. Naravno, zadružno preduzeće će trajati, bez obzira na sve političke i istorijske mene i svima njima uprkos. I sigurno će, po zasluzi, dobiti još neko odlikovanje.

Dr Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, Beograd

Krupno upropastiteljsko nedelo haškog "pritvorenika" Slobodana Miloševića je - brukanje, pa i razbijanje srpske vojske, odnosno srpsko-crnogorske, nazvane po "nabudženom" kontinuitetu "Vojska Jugoslavije". Ta vojska je, zajedno sa svom svojom slavnom istorijskom tradicijom, žrtvovana je "bez ostatka": smušeno vođena po, istini za volju, mnogim tuđim teritorijama (Slovenija, Vukovar koji - nikada u istoriji nije bio srpski, Šešeljevom demagoškom "magistralom": Karlovac - Virovitica - Zadar i sl.), doživela je da blizu tri meseca bukvalno "nos ne promoli" pred natovskom mašinerijom...

A onda kada je Miloševićeva suluda politika definitivno doživela potpuni krah, na Srbiju, znatno, naravno više nego na Crnu Goru, sručila se nova nevolja: šta sa hiljadama oficira i bez vojske a i bez bivše SRJ, invalida, penzionera, stotinama hiljada izbeglica?

Vojska Jugoslavije se, međutim, ipak nije dala: ona se uglavnom - povukla u Beograd! Danas, uz desetine i desetine hiljada oficira, podoficira, raznih "vojnih lica" ili "građanskih lica na službi u JNA", koji su već decenijama Beograd naseljavali koristeći, za sve druge kategorije zaposlenih nepoznato pravo da "kad odlaze u penziju imaju prava da izaberu gde će živeti" i da im, naravno, tamo se po pravilu obezbeđuje odgovarajući stan, Beograd (i samo Beograd!) pritiska još (kažu) između 12 i 15 hiljada "starešina kojima se mora rešiti stambeno pitanje"!

"Mig" na tenderu

Naravno - u Beogradu... A da bi se našle i kakve - takve pare za to, Vojska tobožnje "Jugoslavije" počela je da masovno rasprodaje - sve što se rasprodati može: kasarne, poligone, poslovne objekte... Nadamo se da neće, valjda, stići na "tender" i "migovi", haubice, plovila i sl.

Ovih dana na izlozima doskora poznate (oduvek) prodavnice auto delova na uglu Dušanove i T. Košćuška "upozorenje": pošto su prodavnice ispražnjene, daje se na znanje da je to "vlasništvo VJ". Doduše, još se ne kaže da će uskoro biti prodato da bi se namakle pare za dva - tri stana, može biti čak i za potpisnika "upozorenja", pukovnika Vasa Kozomaru! Niko, naravno, nema ništa protiv da se čak i oficiri koji su nam u miraz pripali pošto smo se pograbili da nasledimo tu propalu bivšu "Jugu", skuće u Srbiji. Ali - da li baš svi dom treba da nađu u Beogradu, kad znamo da se čitave i to novije komforne kuće mogu po mnogim srpskim i vojvođanskim varošima kupiti za dvostruko, čak trostruko manje pare nego u Beogradu!

Titovske plate

Ali, "gospoda" oficiri to očigledno, naviknuti na jedinstvene privilegije još od Tita (specijalno snabdevanje, poseban režim penzija, doskora čak i plate koje su i za najniže činove za više desetina procenata premašivale nastavničke, lekarske...) ne žele, kao što, uostalom, nisu baš rado razrađivali bar posle Tita, kada niko nije branio Srbiji da sprečava šiptarski separatizam strategiju da, naravno s vojskom, žive po Istoku, Drenici, Kijevu, Đurakovcu, Dečanu i sl. gde je i Srbiju i Jugoslaviju trebalo braniti...

Marš na Beograd

Uostalom, koja je profesija uopšte u našoj državi mogla da bira gde će dobiti stan i - imamo li mi sada prava da raskrčmimo sve ono što je još od Karađorđevića namenski građeno za te naše "branioce"? Bilo bi više nego značajno da nam statističari utvrde koliko je - a jeste - Beograd i opterećen, a i teško umrtvljen tim desetinama i desetinama hiljada vojnih lica koji, najčešće, daju "doprinos" Gradu - primajući penzije...

DRAGAN VELIMIROVIĆ - HORSKI, BEOGRAD

P. S. Gotovo sam zgranut činjenicom da ta ista Vojska planira da prvu, a i proslavljenu Artiljerijsku školu preseli iz Kragujevca, naravno u Beograd, kao da su i sve vojne akademije nekadašnje JNA preseljene, naravno, u Beograd! Da li je to tako u SAD, Francuskoj, Rusiji i drugim zemljama?

Planom društveno- ekonomskog razvoja - budžetom Republike Srbije predviđeno je da u 2002. penzije realno rastu za 4%. Međutim, penzije su u decembru ove godine realno manje za preko 20% nego u decembru prethodne godine. Vlada je u januaru nezakonito umanjila penzije za 12% u odnosu na prethodni mesec. Ustavni sud je poništio ovu odluku kao nezakonitu.

Realno manje

Kasnije je, u jeku predizborne kampanje vlada vratila samo 2% od umanjene sume, a novine su objavile da je ček penzionerima uvećan 30%. To je bila jednokratna isplata.

Penzije su u 12. mesecu sa svim povećanjima nominalno manje za 8% u odnosu na decembar prethodne godine. Ako se uzme stopa inflacije u ovoj godini od 19% znači da su penzije manje realno za 27%. Na drugoj strani medije objavljuju da su lični dohoci porasli nominalno 50% posebno u administraciji i sudstvu. Odakle je povećanje ako je privredni rast i rast društvenog proizvoda u ovoj godini minoran.

Ludom obećanje

Naši učeni đaci Francuske i Nemačke škole, pa i američke G17 Đelić, Đinđić i Labus hvale se visokom ekonometrijom i rastom standarda radnika. Međutim, mi penzioneri ne osećamo nikakav boljitak.

Nadležni u vladi ne poštuju ustav i zakon. Da li je to po diktatu evropske i američke škole, ali mi ne vidimo ništa bolje.
Jedna muzika, pesma i svirka dok se ne dođe na vlast, druga kad se dođe na vlast.

Narod, kako reče naš predsednik Koštunica, "sada sve zna" ali zato većim delom i ne izlazi na izbore jer zna i to da je obećanje ludom radovanje.

SAVO MRDELJIĆ, KRUŠEVAC