U ovoj, u najmanju ruku, čudnoj državi, ništa nije neobično što je doneta jedna, opet, recimo čudna odluka, da policija prati kontrolore u gradskom saobraćaju. Iako svakog dana razni slučajevi ubistva, provala, prodaja droge pred školama, napastvovanja, krađa i sl. pune sve novine i informativne emisije televizija, gradske vlasti Beograda su rešile da oštro stanu na put "švercerskoj mafiji" iz tramvaja i trolejbusa.

Naša gradska uprava je rešila da stane na kraj takvim bezobrazlucima i da u buduće, za svakog kontrolora gradskog saobraćajnog, odvoji po dva policajca u civilu i jednog u uniformi, pa da vide ti tamo, što se švercuju, šta je vlast!?!

A "naivan" gospodin Šešelj se pita danas (19.11.) u republičkom parlamentu: "Gde je mafija u Srbiji?" - Pa zar mu nije jasno - u trolejbusima i tramvajima! Ko još pa obraća pažnju na one druge što kalašnjikovima, heklerima i drugim sličnim igračkama, u međusobnim obračunima "zaheklaju" i po nekog nevinog prolaznika, ma hajde - i to mi je neka mafija, oni u tramvajima su pravi!?! Znate li vi koliko nas košta policija? - Ne znate! I bolje što ne znate, samo bi se džabe sekirali, pa bi ti iz "tramvajske mafije" ostali nekažnjeni. Na pred naši, ako ne možemo po Maki, možemo po njima.

Na stranu to što su Borki Vučić neki dozvolili da iznese dokumentaciju iz svoje banke i tako skloni najveći deo onoga što bi je teretilo na sudskim procesima protiv nje (ako ih bude), sada su omogućili i bivšem ministru zdravlja da ono milionče, što mu zaleglo u Švicerlandu, skloni negde na sigurno, dok još može, a štiti ga imunitet!

Kad smo već kod imuniteta, da pomenem i čudo - u čitavom belom svetu neviđeno - umirovljeni general, član Vlade Srbije, zadužen za državnu bezbednost - optužen za špijunažu, - još uvek je glavni "bezbednjak" i poziva se na imunitet?! - Pa to nema ni kod Riplija!

Ne bih da me pogrešno razumete, ja ne tvrdim da je dotični general kriv za ono za šta ga optužuju, samo sam sada, posle njegovog grčevitog hvatanja za imunitet, sklona da se zamislim nad "vrlinama" dotičnog generala, jer, po mom, ali i ustaljenom shvatanju naroda kome, nažalost, oboje pripadamo, to je lična generalova sramota, jer čestit čovek će da se, ako nije kriv, slobodno uputi na sud i tamo dokaže da nije kriv (pa ministar pravde mu je kolega iz iste vlade!?!). Imam samo jednu poruku za dotičnog generala: Ničija nije gorela do zore, a šta posle svitanja koje uporno, uvek dolazi?

Priča o ćirilici, koja je proteklih dana punila novine neukusnim polemikama, pa je čak stigla i tamo gde joj nije mesto - u Skupštinu, samo je mali tužni deo srpske stvarnosti.

Srbi su, konačno, izgubili državu 1990. godine, kada je slična skupština kao ova današnja, donela odluku "da je Srbija država građana koji žive u njoj" a ne srpskog naroda i ostalih manjina koji su tu. Tako smo izgubili u startu Kosovo i Metohiju, a kasnije i ostale srpske zemlje.

Ta tužna priča je bila kraj jednog otvorenog rata protiv srpskog naroda, koji je pedeset godina od raznih belosvetskih lažnih komunista, bio okrivljavan za "velikosrpstvo" i "hegemonizam", iako nikad u svojoj istoriji nije vodio osvajačke ratove, nego je samo branio i sebe i druge južnoslovenske narode od agresora.

Tako je usledio početak rasparčavanja srpskih zemalja i istrebljavanje Srba. Srbi, optuženi za "ugnjetavanje manjina", za "etničko čišćenje" Kosova i Metohije i drugih delova "druge" Jugoslavije, uvek su bili krivi za to što su većinski narod i - potpuno su istrebljeni sa ovih prostora. Veštom satanizacijom u belom svetu, dovedeni smo u situaciju da nam se desi haški cirkus. Taj "međunarodni sud" koji blage veze nema sa pravdom i pravim suđenjem, on je osmišljen uglavnom za Srbe (a zanemarljiv broj optužnica za "one druge učesnike" je vidljiv dokaza za ovu tvrdnju).

Iskreno sam se nadala da će nam nova "demokratska" Skupština vratiti otadžbinu, i dostojanstvo ali, po svemu sudeći, moja nada je bila uzaludna. To je očigledno po postupcima premijera i njegovih ministara.

Ono što je posebno zanimljivo je, da je, posle dve godine "demokratije", minut pre dvanaest, konačno "ukinut" praznik nad praznicima, dan kada je ostvarena želja razbijača srpskog naroda (uz njegovu svesrdnu samoubilačku pomoć mora se priznati!) da se osmisli i definiše država južnih Slovena na Balkanu, koja će, veštačkim granicama rasparčati srpski narod u šest federalnih jedinica, od kojih su, za kasnije, planirane države - što se i ostvarilo (bio je to, koliko se sećam iz nekih zapisa, plan grofa Tise, o uništenju pravoslavlja, čitaj: Srba, na Balkanu, a dotični je bio ministar kod Franje Josifa).

Pa, povodom konačno ukinutog praznika, danas je (19.11) jedan moj mladi kolega, koji vodi emisiju "Gutenberg" na BK Televiziji, komentarišući "Pad 29. novembra" rekao sledeće. "... verovatno će se ovome obradovati i neke domaće životinje..." Šta da se radi sa ovakvim komentarom, izuzev da se uzvikne: aman, dete, udariće me srčka...

Slađana S. Stanojević, novinar
Beograd

JAT mi duguje oko 25 miliona američkih dolara, "Hajat" je kriv za višemilionsku (dolarsku) krađu i štetu - samo iz sefa apili su 1.200.000 dolara.

Već osmu godinu obijam sve pragove, počev od najpozvanijih institucija i pojedinaca, medija... posle stotina pisama i i-mejl poruka niko repom da mrdne. Istina, samo je "Blic", početkom ove godine, na indirektan način objavio da mi JAT duguje ovolike pare. Da li me je neko zvao ili prozvao? Niko!

Čega se plašite? Zašto ne reagujete? Vaše ćutanje je automatska zaštita tih aktera iz JAT-a i "Hajata", policije i suda, vaše zanemarivanje onoga zbog čega ste plaćeni, i svesno guranje mene ka ivici ponora, a koja je tako blizu. Zar je greh napisati da (će) je jedan od vlasnika JAT-a (biti) Dragan Marić, isto kao i "Hajata"?

Ministar policije mi piše da to nije u nadležnosti Ministarstva "na čijem je on čelu", ministar pravde ne piše ništa, premijer takođe. Iako imam strpljenja kao milion ljudi, ni sam ne znam da li imam kao milion i jedan.

Već pitam samoga sebe nisam li ispunio bonus. Zar čekate da ovu granicu definitivno prekoračim, da nešto počne da mi se manta po glavi, i da dođem u takvo stanje da zaista utepam sve te ljude, jednog po jednog! A ima ih više nego prstiju na obe šake.

Onda biste svi reagovali, istog sekunda. I ministar policije, i ministar pravde, političari, bili bi zapanjeni učinjenim zločinom. Možete zamisliti naslove u novinama. Novinari bi se utrkivali u obelodanjivanju detalja i postavljanju pitanja: "Zar je moguće da niko nije reagovao, a toliko godina je pisao najpozvanijima".

Vaša je dužnost, poštovane dame i gospodo, da me zaštitite i vašim radnjama omogućite da ostanem u sferi normalnog, a da moja porodica i ja, posle osam godina, počnemo da osećamo slasti običnog i normalnog života.
Da vidim hoće li ovako i biti!

Možda ima nečega simboličnog u činjenici da ovu poruku pišem i šaljem upravo na dan kada zakoračujem u drugu polovinu veka.
S poštovanjem,

Dragan Marić
Beograd

Draga braćo urednici, bolan članak o pitanju Prevlake je, koliko ja vidim, zadnji izdisaj jugoslovenske diplomatije. Ja lično imam svoje mišljenje o dosadašnjim događajima - od raspadanja Jugoslavije, ali zašto bi Srbi uvek prihvatili ono što im drugi pridele i presude? Zašto izgubismo Kosovo i Metohiju - kolevku srpsku? Zašto je naša zemlja u tako bednoj situaciji - kako ekonomskoj, tako i kulturno-nacionalnoj?

Ja živim u ovoj Americi, ali srce me boli za mojim srpskim narodom koji večito strada, iako uvek svima želi i čini samo dobro. Običan sam penzioner posle dugogodišnjeg rada, ali ovo što se radi sa srpskim narodom nije pošteno i mislim da naši političari treba, pošteno i savesno, da obavljaju svoj posao za dobro svog naroda.

Ne morate objavljivati ovo što od srca pišem, ali treba, na neki način, naši političari da shvate da moraju raditi i za svoj narod, a ne samo kako velike sile zahtevaju.
S poštovanjem, pozdravima i najlepšim željama Vaš čitalac,

Dobrivoje Antonić
SAD