Nedavno je u sali niškog Univerziteta u okviru serije predavanja iz oblasti revizije, održano predavanje na temu "Dijalog i verska tolerancija".

Predavač prof. dr Đuro Šušnjić, naš poznati sociolog, izneo je svoje viđenje o problemu dijaloga između pripadnika istih, kao i različitih veroispovesti.

Sudeći po izuzetno precizno pripremljenoj koncepciji predavanja, kako i dolikuje naučniku ranga uvaženog profesora Šušnjića, prisutni su s pravom mogli da očekuju temeljan naučni pristup pomenutoj temi, neopterećen ličnim stavovima predavača.

Nažalost, kao i mnogo puta do sada, kad su u ovakvim ili sličnim prilikama Sv. Jevanđelje osnovu pravoslavne vere tumačili nepozvani, ljudi koji po zvanju nisu teolozi, dogodilo se da Hristova reč bude sasvim proizvoljno protumačena, a zaključci doneti pogrešno.

Tako na primer, profesor Šušnjić svoje poimanje pravoslavlja, predstavlja nizom stavova počev od tvrdnje da spasenja ima van Crkve, iz čega proizilazi nepotrebnost učestvovanja i bogosluženju, s obzirom da je molitva lični čin, zatim tumačenja monaškog načina života kao posedice lošeg ustrojstva Crkve, preko ignorisanja dogmatskih razlika unutar hrišćanstva, zbog kojih je došlo do raskola 1054. godine, pa sve do tumačenja pojma nacionalizma.

Za pomenutog predavača "nacionalisti ne znaju šta govore - oni su budale". Ovakvo krivotvorenje pojma nacionalizma kao izraza privrženosti sopstvenoj državi, narodu, veri, jeziku kao duhovnim uporištima jednog naroda, nije prvi put upućeno srpskom narodu, iako to ovoga puta nije eksplicitno jasno rečeno .

Svako predavaču dugogodišnjeg iskustva, kakvo poseduje pomenuti profesor Šušnjić, vrlo vešto polazi za rukom da prećuti o kom narodu je reč. Ipak, do zaključka nije teško doći, s obzirom na to da je sve ovde navedeno, pa i naziv budale, upućen nacionalistima, izrečeno u kontekstu tumačenja dijaloga između pravoslavnih i ostalih hrišćana.

S toga, ne zbunjuje lični pristup pomenutog predavača, koji je istovetan sa onim koji dolazi od marksista ili šovinista sa duhovnih i geografskih prostora, donedavno naših bratskih republika.

Međutim, kad je sve izrečeno na skupu, iako veoma skromno sudeći prema broju prisutnih, s ciljem zalaganja za dijalog i versku toleranciju na osnovu poštovanja socioloških aspekata, a pri tom se neistomišljenici (nacionalisti) nazivaju budalama, onda se pre može govoriti o licemerju, pa makar dolazilo i od uvaženog profesora Šušnjića.

OLIVERA BOJKOVIĆ, NIŠ

Akcija objašnjavanja javnosti novog penzionog zakona je vrlo intenzivna aktivnost gđe Matković, resornog ministra.
Neosporno da je novi zakon vrlo ozbiljan zahvat u ekonomiju zemlje na strani državnih tereta. Starosne penzije treba da budu cilj u životu zaposlenih, a invalidske izuzetak i rekao bih svaki odgovoran čovek bi morao da se sa tim složi.

Zaboravnost

Pripremajući novi zakon, Ministarstvo i gđa ministarka kao da su zaboravili da im je obaveza da sprovode kontrolu rada Republičkog zavoda za penziono i invalidsko osiguranje. Apelujem na gđu Matković da obrati pažnju na činjenicu da se zahtevi za starosnu penziju ne rešavaju po skoro godinu dana i da se ne zna kada će biti rešeni.

Moje preduzeće je još početkom decembra prošle godine po mom zahtevu otvorilo proceduru mog penzionisanja, nakon četrdeset godina rada. Do sada sam više puta pismeno i lično intervenisao u Zavodu (Ul. Dr. A. Kostića) dobijajući odgovore različitih tonaliteta koji su se uvek svodili na sutra.

Nisam jedini

Osmog decembra sam ponovo otišao lično i nakon reda od desetak srodnih nevoljnika, prvi put saznao da moj zahtev nije u radu i da se ne zna kada će biti uzet u rad. I ovog puta pokušaj da nađem načelnicu je bio plod moje naivnosti.

Kako nisam jedini, to ukazujem gđi ministarki na vrlo prostu egzistencijalnu činjenicu: može li da zamisli ljude šezdesetpetih godina koji su podneli zahtev za starosnu penziju, bez primanja od deset meseci i sa svim komplikacijama u vezi sa zdravstvenom zaštitom u tom periodu. Nadam se da nije politika Ministarstva da svi oni koji su zaradili starosnu penziju treba da biološki nestanu, pre nego što je i prime.

DANILO JOVANOVIĆ, BEOGRAD

Gospodine, Davide, Davide, kamo sreće da smo mi Srbi čitali više Vladiku Nikolaja Velimirovića, bilo bi bolje i nama i onima oko nas. Kada je Borislava Mihajlovića Mihiza pitao jednom prilikom budni komitetlija "Mihize, čudim se a si postao srpski nacionalista".

Odgovor Mihiza je bio pravi: "Mene više čudi da je ceo Vaš komitet komunistički postao arapski nacionalista". Nema više ni Tita ni komiteta, ali je ostala Jugoslavija sa velikom hipotekom neprijatelja Izrailja. Umesto da se mi Srbi prvi otkačimo od te firme, mi čekamo da nas drugi odvoje. Kada sam pročitao Vašu knjigu "Snežni čovek" osetio sam da sam postao bolji, posle svake knjige Vladike Nikolaja osećam da sam bolji. Možda to i nije teško, jer ja sebe vidim na početku duhovnog puta.

Današnji Izrael je stvorio cionističi pokret i ondašnja geopolitička situacija. Nemački Jevrej Viktor Klemperer na jednom mestu u svojim Dnevnicima 1933-1941. piše da ne vidi suštinsku razliku između cionizma i fašizma.

Nije baš isto

To je napisano kad se fašizam još nije razmahao. Veliki nemački pisac jevrejskog porekla Franc Verfel piše najveličanstvenijem stubu cionističkog pokreta Martinu Buberu (Martin Buber, Prepiska ú 1897. - 1918.): "Dozvolite mi, dragi Buberu, da vam kažem da me od celokupnog jevrejsko-teorijskog pisanja jedino Vaše raduje, dok ostalo što pišu ceionisti prosto vreća".

Maks Brod, čovek koji za svet sačuva Kafkino delo, u istoj knjizi u pismu Buberu navodi ove reči o Verfelu:" Verfel mi je veoma drag a njegove zablude, najčešće proistekle iz jednostranog čitanja Paskala, Kjerkegora, Stindberga i ostalih hrišćanskih autora me bole".

Ne slažem sa nikako sa jednačenjem cionizma i fašizma, kao što se ne slažem ni sa Vašim nalaženjem nekih paralela između nacionalnog programa Vladike Nikolaja i fašizma. To je Vaše pravo da vidite seme fašizma i tamo gde ga nema, kao što Đerđ Lukač, Lešek Kolakovski vide u Ničeu jedan od izvora fašizma, dok ga pominjani Martin Buber ili Tomas Man vide u sasvim drugom svetlu.

Duh palanke

Ne bih voleo sterilno pisanje na šta su nas komunisti navadili. Na primer, ako se pomene Đeneral Draža, mora obavezno da se stavi epitet zločinac ispred imena. Ne sme ni za trenutak da se čovek, u ovom slučaju objekat, pusti van dizgina, van kontrole. Sve o čemu se piše mora, i moralno i intelektualno, da se sažvaće i da se tako vitaminski duhovno hrani čovek. Neka je večna slava i hvala Kafki, Haksliju i Orvelu što nas od takvog "normalnog" veta svojim knjigama brane.

Znate li, g. Davide, da je Vladika Nikolaj bio u Dahau. Psihološki je nemoguće da neko bude i u logoru i da se "divi" Hitleru. Ostala su svedočanstva ljudi koji su dolazili u dodir sa Hitlerom satanske hladnoće koja se širila oko ovog sišavšeg s uma. Samo razmišljanje u smislu Origena, da li se satana može spasti, razumljivo je kada je u pitanju Hitler.

Što se tiče duha palanke, ponoviću reči Isaka Signera, nezaboravnog velikog pisca: "Amerika čeka svog Gogolja". I američki život daje ponekad materijala za gogoljevski smeh. Duh palanke može biti i u Njujorku a ne samo Ivanjici ili recimo u Vranju.

PREDRAG KOSTIĆ, IVANJICA