GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 




Utisak

Varljiva slika veličine

Otkud oprez i kolebanje američkih saveznika da SAD slede u svemu

Otkako je nestao Sovjetski Savez kao državna tvorevina, SAD nastoje da se prikažu kao jedina supersila u svetu. Pomoću neprekidnog zveckanja oružjem i moćne propagande, taj utisak i postižu - osim kod vojnih analitičara koje ne plaća Pentagon. Čak se i mnogi evropski političari ponašaju kao da u to veruju, samo da bi izbegli mogućnost konfrontacije sa razmetljivim i neobuzdanim "saveznikom", za koga ih vezuju i ekonomski interesi.

Od Trumana naovamo nije bilo nijednog američkog predsednika koji se nije - poput pileta u kučinu - upetljao u neku ratnu avanturu, iz koje su posle morali "časno izvlačiti" kako bi se izbegla neprijatna slika poraza. Tako je bilo u Koreji, Vijetnamu, Ruandi, u Persijskom zalivu, Avganistanu i, konačno, i u Jugoslaviji. Nigde ništa što bi, makar približno, ličilo na nepobedivu velesilu.

Pod krinkom borbe protiv poslednjih diktatora u svetu, a za višestranačku demokratiju, američka administracija je - podbadana lobijem proizvođača oružja - držala, i drži, svet u konstantnoj ratnoj napetosti, paradirajući mnoštvom klasičnih i novostvorenih sofisticiranih borbenih sredstava. Ali, o sudbini oružanih dejstava, ipak, odlučuje živa sila, a ne mašine: tenkovi, avioni, lanseri i slično.

Na tom su polju SAD otkrivale svoju ranjivost i nemoć. Iako nastupajući s golemom tehnikom, pokazalo se da je ta velika sila gubitnik kad god se suočila s onima koji su branili svoja ognjišta.

Znajući za tu svoju slabost, Amerika je osnovala NATO, nadajući se da će taj deo borbe obavljati neko drugi umesto nje. Evropi se, međutim, više ne ratuje. Zato je onaj sa mišjim očima sada na mukama: osim Blera, nikome se ne ide u Irak.

Svima je jasno da bi se taj "lokalni" rat, zbog zamršenosti raznih interesa, pretvorio u svetski sukob, a on bi uništio ljudsku civilizaciju i našu planetu pretvorio u pustoš. Sredstva i metodi savremenog ratovanja do te su mere složeni, da niko ne bi ostao pošteđen - pa, ni Amerika koja na svom tlu još nije osetila strahote rata.

Zato se ona sada krije iza OUN, koju, ranije, ni za šta nije pitala, vršeći, istovremeno, snažan pritisak na svoje saveznike ne bi li smekšala njihov otpor.

Ali je i taj pritisak isto takav privid, kao i njena oružana nadmoć. Paradiranje sa zlatnim rezervama u Fort Noksu dobre poznavaoce ekonomske situacije ne može da zavara. Amerika duguje čitavom svetu (njeni spoljnotrgovinski gubici, na primer, iznose stotine milijardi dolara, a na naoružanje troši mnogostruko više), pa je "jak" dolar čista fikcija.

Njena privreda, iako veoma razvijena, počiva na staklenim nogama, zavisna od mnogih faktora. U slučaju većih ratnih napora, ona bi se urušila i svojom katastrofom izazvala ekonomski lom svetskih razmera. Otud i oprez i kolebanje sa strane njenih saveznika, koji tragaju za drugačijim rešenjima. A to, uzdrmano "liderstvo" Amerike, otkriva svu varljivost slike o svetskoj sili.

STEVAN BABIĆ, NOVI SAD

 

Polemika

Šta znači "Mi Vojvođani"?

Kad izgube jezik, narodi jednostavno umiru

Izgleda da sam ja dole potpisani dobro prošao od druga Bruna Zgage, jer me je prozvao da sam "samo" velikosrpski nacionalista i da se zalažem za Veliku Srbiju (dok je gosp. Pavlu Uroševiću pretio čak i smrću). Čini mi se da je iz tog prepoznatljivog antisrpskog nacionalizma pojedinaca iz nekih nacionalnih manjina izostavio još i poznate izmišljotine "Brozovog vremena", kao što su: "velikosrpski hegemonizam" i "srpski klerofašizam", ali je istovremeno veoma lukavo i namerno iza reči "mi Vojvođani", sakrio svoj nacionalistički identitet.

Jer, bože moj, Vojvođani nikada nisu bili nacionalisti, pa onda nije ni on. Da navedem samo dva Vaša ispada:
Nijedan sa "ić"

1. kod onog Vašeg famoznog "ić" na kraju tvrdite "da birači za predsednika budu samo nacionalno čisti Srbi, i to da na kraju svog prezimena imaju "ić". Da se podsetimo, na predsedničkim izborima u Srbiji 2002. godine preko 90% glasova od svih predsedničkih kandidata imali su: Koštunica, Labus i Šešelj. Nijedan nema ono Vaše famozno "ić".

2. delite Srbe, na Srbe i Srbijance. Da li Vam je poznato ko je ovako u prošlosti manipulisao sa Srbima, austrougarska i brozovska politika. Prema tome, druže Bruno, manite se Vašeg nacionalizma i etiketiranja nedužnih ljudi, te se vratite raspravi o srpskom pismu i ćirilici, što je i bilo osnovno pitanje gosp. Pavla Uroševića.

Evo Vam jedno interesantno pitanje za razmišljanje. Juče sam bio u samoposluzi (u koju navraćam skoro svaki dan) i konstatovao da su uglavnom svi proizvodi iz Srbije ispisani latinicom, a ne na srpskoj ćirilici. Zatim, na proizvodima robe široke potrošnje iz uvoza bilo je ispisano na 12-15 jezika, verovatno i na Vašem materinjem jeziku, samo nije bilo ispisano na srpskoj ćirilici.

Lepa misao

Na primer, tamo gde je stajalo JU pisalo je sve na latinici. Inače, radi Vašeg znanja, ti stranci znaju da pišu i drugim pismima, pored latinice proizvodi su bili ispisani i na ćirilici (ruski, bugarski, grčki, ukrajinski, a zamislite i na makedonskom, ali isto tako i na arapskom i kineskom jeziku.

Nadam se da ćete iz ovog članka nešto naučiti i shvatiti za šta se ja borim, a ako nećete da razumete mene, onda pročitajte dobar članak koji je izašao u "Glasu javnosti" 13. oktobra 2002. godine, a napisao ga je gosp. inž. Mladen Nikolić. Na kraju, druže Bruno Zgago, želeo bih da Vam parafrazirati jednu veoma poučnu i tačnu misao "narodi mogu da dobijaju i gube ratove, ali ako izgube jezik (pismo) narod nestaje". Da li to želite srpskom narodu?!

PETAR JAĆIMOVIĆ, NOVI SAD

 

Razmišljanje

Štetne ambicije

Dosta se kod nas govori o potrebi privredne i druge saradnje sa Evropskom zajednicom i ostalim demokratskim i privredno razvijenim zemljama sveta. Čini se da je svima jasno da je to pravi put za izlazak iz privredne zaostalosti, odnosno situacije da smo po osnovnim ekonomskim kriterijumima najzaostalija zemlja u Evropi.

Na prvi pogled čudna je ta zaostalost kad je neosporno da imamo značajne privredne resurse, radna iskustva i kvalitetan kadrovski potencijal. Nameće se, zbog toga, pitanje - šta je to što koči naš dalji napredak. Da li je to zbog toga što smo zarobljenici zabluda iz naše davnašnje, ali i skorije, prošlosti?

Hteli bismo da budemo demokratska zemlja, ali uporno upućujemo prst kritike na razvijene demokratske zemlje. Marljivo istražujemo njihove nedostatke i mane i serviramo ih javnom mnjenju, tako da se dobija utisak da je nama dodeljena ta "misionarska" uloga da zaludeli svet popravljamo i izvedemo na pravi put.

Možda su to rezultati preživelog ideološkog komunističkog nasleđa, ali je teško shvatiti da su se tog nasleđa pre od nas oslobodili Rusija, pa Kina, gde je ta ideologija duže dominirala. Promovišu se kod nas teorije o američkom imperijalizmu koji "teži da porobi druge narode i države".

Traže se dokazi da i Zapadna Evropa pokušava da se iščupa iz tih "kandži". Većina zemalja iz bivšeg istočnoevropskog bloka, međutim, nema takvih kompleksa. Uspešno se uključuju u Evropsku zajednicu: Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija i baltičke države bivšeg Sovjetskog Saveza, a na dobrom su putu u tom pravcu:

Turska, Rumunija, Hrvatska i Bugarska. Nama, nažalost, ostaje uloga da mudrujemo sa preživelim totalitarnim ideologijama i da se nadamo nekom novom kataklizmičkom orvelovskom ratu.

Deklarativno se kod nas promoviše otvorenost domaćeg tržišta za ulazak stranih investicija, ali uz neskriveni strah i nepoverenje u dobre namere investitora. Bez rezerve prihvatamo samo besplatne donacije uz sporadično maltretiranje donatora i zaziranje od njihovih dobrih namera. S druge strane, iz inostranstva teško dolazi do investicionih ulaganja u našu zemlju zbog nepoverenja u stabilnost naše države.

Možda bi nam, ipak, krenulo nabolje ako bismo se oslobodili pretenzija da mi treba da vodimo rat protiv razvijenog sveta i ako bismo se oslobodili simpatija prema anahronim i dokazano štetnim totalitarističkim ideologijama, kao i prema ekstremnim međunarodnim terorističkim organizacijama, zasnovanim na izopačenim tumačenjima učenja velikih religija.

SLAVKO ĐORĐEVIĆ, BEOGRAD