GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Ponedeljak, 21. oktobar 2002.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Tragom svedočenja novinara "Vremena" u Hagu

Minhauzenska prisećanja novinara Dulovića

Jovan Dulović, dojezdio je 1991. godine u Vukovar, tačnije u naselje Petrova Gora (Ulica Nova), pod firmom "borca za srpstvo", a svoju privrženost srpstvu uglavnom (i jedino) je iskazivao stavljanjem na tantalove muke svoj želudac i bešiku prilikom bitaka protiv obilne trpeze u društvu sličnih "boraca"

Poštovani čitaoci, posebno novinari, verujem da u ovoj zemlji nema iole pismena čoveka koji u svojoj mladosti nije uživao u spektakularnim doživljajima kralja lažova, barona Minhauzena, koji je, između ostalog, leteo na topovskom đuletu. Očito je pomenuti baron inspirativno delovao na novije generacije, s tom razlikom što današnji lažovi velikog formata lete avionima.

I sleću u Hag. A onda, pred TV kamerama i publikom u crnim togama s belim portiklama, učestvuju u predstavi koja se, valjda, treba zvati suđenjem. I, koje li ironije, izvodi se u cilju utvrđivanja istine.

Foto

Faksimil pisma novinara ITN Aleksa Tompsona

S obzirom na to da je jedan od učesnika ove planetarne lakrdije, novinar "Vremena" Jovan Dulović, u svojstvu svedoka priličan deo svog izlaganja posvetio Vukovaru iznoseći svoja osećanja o događajima u kojima sam učestvovao, a u kojima je jedina istina to da predstavljaju preispoljnu laž, odlučio sam da ovim napisom pokušam da ogoljenu sramotu istine pokrijem barem smokvinim listom.

Jovan Dulović, novinar, dojezdio je 1991. godine u Vukovar, tačnije u naselje Petrova Gora (Ulica Nova), pod firmom "borca za srpstvo", a svoju privrženost srpstvu uglavnom (i jedino) je iskazivao stavljanjem na tantalove muke svoj želudac i bešiku prilikom bitaka protiv obilne trpeze u društvu "boraca" koji su imali identična shvatanja žrtvovanja za nacionalnu ideju.

Srbovao je tako vrli novinar oko dva meseca na grbači namučenog srpskog naroda, smišljajući usput kako će jednog dana ocrniti svoje tadašnje domaćine.

Nije Dulović pomenuo u svom iskazu da je svoja sećanja prikupljao sa pristojne distance - naselje Petrova Gora je to vreme bila jedini bezbedan deo Vukovara - odnosno, da nije osetio novinarsku glad za istinom i barem prošetao Vučedolom, Mitnicom, pored kasarne JNA, Samišta, blizu Tekstilne škole, ulicom Otokara Keršovanija, naseljem "Boško Buha", milovim Brdom...

Prevod pisma iz Londona

Dragi Veseline Šljivančanine

Sada sam natrag u Londonu, što možete videti iz pisma. Odlučio sam da vam ga napišem i izrazim svoju zahvalnost za Vašu dobrodošlicu, pomoć i saradnju za vreme našeg izveštavanja iz Negoslavaca.
Izveštavao sam sa mnogo različitih ratišta i "vrućih tačaka" po celom svetu. I želeo bih da Vam kažem da vrsta odnosa i poverenja koja je uspostavljena između Vas i našeg tima je bila primer iz kojeg bi mnoge armije u svetu mogle mnogo da nauče.
Zaista je teško naći vojnika koji razume novinarstvo (ili možda najodgovornije njegove delove) koje ima legitiman posao u ratu, jednostavno snimajući i pokušavajući objasniti ljudima šta se dešava. Vaša saradnja je učinila ovaj teški posao lakšim za nas i ITN, i svi smo Vam vrlo zahvalni.
Molim Vas prenesite našu zahvalnosti svim Vašim ljudima sa kojima smo radili, za svu ljubaznost i pomoć na koju smo naišli za vreme našeg kratkog boravka.
Nadamo se da se ni Vama vreme provedeno u Negoslavcima neće produžiti. Molim Vas da me izvinete što pišem engleskim jezikom.
Sa najboljim željama, Aleks Tompson

Nije, jer bi tada video kako nedužni narod i golobradi vojnici ginu samo zato jer su voleli i branili svoju otadžbinu. Udobno i bezbedno ušuškan na Petrovoj Gori slušao je iz prikrajka fantazmagorije alkoholom zamagljenih mozgova i svojom specifičnom mentalnom tehnikom danas ih pretvara u svedočenja.

Dulović dalje iznosi kako su (gle čuda) kapetan Radić, kapetan Bukovski, Miroljub Vujović, Stanko Vujanović i povremeno major Veselin Šljivančanin, održavali sastanke u kući Stanka Vujovića. Njemu bi, valjda, bilo logičnije da su uzeli po flašu rakije, špil karata i pričali masne viceve.

Ne zna vajni svedok Dulović da je cilj bitke pobediti neprijatelja uz najmanje moguće vlastiti gubitke. A sve to se planira na sastancima. I ne zna Dulović koliko starešinu boli svaka rana ili smrt vojnika. To njegova bolesna mašta ne može da pojmi.

Jovane Duloviću, nije JNA došla u Vukovar da ubija hrvatski ili bilo koji drugi narod. Kao jedina legalna oružana sila SFRJ u to vreme, krenuli smo da deblokiramo kasarnu, oslobodimo naše zarobljene vojnike i privedemo k poznaniju prava manijakalne bandite i teroriste čiji kuršumi nisu pravili razliku između deteta, civila i vojnika.

Civilno stanovništvo, njih oko 300 koje je JNA izvela iz podruma na svetlost dana, a koje je prema Vašem iskazu "tamo bilo bezbedno", niste priupitali kakav je bio život u tim katakombama, ko ih je tamo uterao i da li je među tim nesrećnicima bilo i Hrvata. Jedino čovek sa mazohističkim porivima može biti zadovoljan takvim životom.

Komentariše novinar Dulović snimak o majoru Šljivančaninu i dijalog s predstavnikom međunarodne zajednice, g. Bosingerom. Taj razgovor nije nikakva tajna, ali Dulović ne zna da je pomenuti Bosinger svakodnevno boravio u Vukovaru kod pripadnika JNA, svašta obećao, ništa od toga ispunio.

Doduše, možda je novinar Dulović do svojih zaključaka došao sedeći na Petrovoj Gori i meditirajući o istini upotrebljavajući umesto mirisnih štapića alkoholne pare. Težak je to put do istine.

Pripadnici JNA su svoje zadatke izvršavali javno (da ne kažem transparentno), ne krijući svoje postupke ni od koga; ni od predstavnika međunarodne zajednice prisutnih na terenu, ni od novinara ( prilog pismo iz Londona).

Samo smo insistirali da se javnosti kaže istina. Sa ove vremenske distance posmatrano, izgleda da smo želeli suviše. Tako ispada slušajući impresije iz tog perioda koje iznose novinari dulovićevske provenijencije. Kao da smo mi ratovali u Vukovaru, u Jugoslaviji, a on izveštavao o borbama u Vukovaru na Marsu.

Čudno je da Dulović ne pominje barem jednu pikanteriju vukovarske priče (a bilo ih je na pretek), kao na primer onu kada je JNA svojim vozilom prevozila neprijateljske ranjenike da bi bili sanitetski zbrinuti.

Ovaj događaj, nezabeležen u istoriji ratovanja, da jedna vojska bukvalno spasava živote onih koji su do pre nekoliko časova divljački pucali po njima, mogao je nekom novinaru doneti Pulicerovu nagradu.

Ali, ne i Duloviću: on se zadovoljava statusom haškog svedoka i po nekim ljubaznim pogledom glavne sveštenice ovog hrama izvrnute pravde, g-đe Karle del Ponte.

Dakle, to su bili kamioni koje ste videli, novinaru. Oni koje je obećavao Bosinger nikad nisu stigli. Što se tiče navodne egzekucije na Ovčari, pitam se zašto ovaj poklonik pisane i izgovorene reči nije došao na lice mesta i sve zabeležio, ili zašto barem nije pomenuo imena ljudi koji su bili akteri ovog događaja.

Pominje izvesnu Dragicu; možda se Šljivančanin jednog dana i upozna s njom, s obzirom na činjenicu da znam da tu ženu nikada u svom životu Šljivančanin nije video.

Posebno sam fasciniran istančanim smislom Dulovića za opažanje detalja: zamislite, Šljivančanin je kao oficir regularne vojske u ratu nosio - pušku! Možda će kao jedan u nizu bitnih dokaza svedok izneti i to da je nosio uniformu. Samo se bojim da nije primetio kako u džepu krije mali sportski tenk, pa ga optuže za prekomernu upotrebu sile.

Pomenuo je svedok i nekoliko razrušenih sela na pravcu od Šida prema Vukovaru. Ali, nije pomenuo da su iz tih kuća, tih sela, prethodno ustaški zlikovci svojim kuršumima i granatama zauvek porušili i maštanja mnogih mladića u vojničkim uniformama. Neki od njih nisu u svom priboru za ličnu higijenu nosili pribor za brijanje. Još im nije bio potreban. A, nažalost, nikad i neće.

Svaki normalan čovek koji drži do svoje mentalne higijene, a pogotovo novinar upitao bi se čiji su (mada je to, u krajnjoj instanci, tragično) to leševi ispred vukovarske bolnice. Srpski ili hrvatski, ljudski su.

U ovom slučaju, bili su srpski. Normalni novinar, a pogotovu svedok, ne bi mogao preskočiti notornu činjenicu da je major Šljivančanin, pre svakog polaska u bitku, radio stanicom ubeđivao ustaškog komandanta Jastreba da pregovara i poštedi svoje ljude.

Kao krunu svog svedočenja, novinar Dulović je blazirano izjavio da 20. 11. 1991. godine nije poginuo, kao ni desetak dana pre toga, nijedan vojnik JNA. Grobove trojice vojnika i jednog rezerviste (oko 04.00 časova, Damjanović Marića Duško iz Danilovgrada, Krajić Nađana Dragan iz Požarevca, Stojanović Milosava Slađan iz Smederevske Palanke i Pavlović Dragan iz Velike Plane) poginulih u zoru toga dana, godinama zalivaju suze njihovih najbližih.

Na kraju, želim da ovim svojim razmišljanjima osporavam slobodu iznošenja ličnog stava, niti se u iznetim opservacijama trebaju prepoznati časni novinari koji svojim perom pomažu istinu da preživi kao jedan od osnovnih moralnih kategorija. Oni drugi, slični Duloviću, ipak trebaju da znaju jedno: ako laž ima kratke noge to ne znači da oni koji ih slušaju i čitaju imaju kratku pamet.

Očevidac događaja
Ljubiša Vukašinović
Beograd


vesti po rubrikama

^reagovanje

16:05h

Tragom svedočenja novinara "Vremena" u Hagu

 



     


FastCounter by LinkExchange