U poslednjih mesec dana u Vašem listu i ostalim dnevnim listovima pojavili su se napisi koji propagiraju priključivanje na sistem daljinskog grejanja "Beogradskih elektrana". Pored ostalih informacija, građani se obaveštavaju kako za priključak na toplovod i predajnu stanicu mogu da dobiju povoljan kredit (bez kamata), koji će otplaćivati preko uplatnica JP Infostan. Uz sve navedeno, građani treba da u svojoj zgradi obezbede i prostoriju za predajnu stanicu.

Kućna instalacija nije uključena u tu cenu, a kućnu instalaciju grejanja čine: razmenjivač toplote, kućne cirkulacione pumpe, cevni razvod kroz objekat u stan, te grejna tela (radijatori) u stanu, elektro-instalacije u predajnoj stanici i ostali sigurnosni i regulacioni uređaji. Za ovaj deo treba napraviti i projekat koji overavaju "Beogradske elektrane".

Za kućne instalacije potrebno je da građani obezbede posebna sredstva, a koja nisu obuhvaćena (uključena) u cenu priključka na toplovod.

Cena priključka na toplovod je zapravo participacija na izgradnju toplane, toplovoda i predajne stanice, koji su svedeni na kvadratni metar stana. To su instalacije koje pripadaju "Beogradskim elektranama" i to su njihova osnovna sredstva. E sad - da li građani koji se upuste u ovu investiciju postaju vlasnici idealnog dela sistema daljinskog grejanja? Odnosno, da li postaju deoničari "Beogradskih elektrana" za iznos uloženog kapitala u njihova osnovna sredstva?

Zašto "Beogradske elektrane" ne podignu taj povoljan kredit koji se nudi građanima, nego od građana uzimaju novac za proširenje svojih kapaciteta?

To izgleda, otprilike, ovako: daj mi pare da sazidam kuću, pa ću posle da ti izdam stan u toj kući, za koji ćeš, naravno, da plaćaš kiriju! Pored navedenog, postoji još jedan problem oko vlasništva. Radi se, naime, o novogradnjama.

U novogradnjama u ceni kvadratnog metra stana nalaze se participacije za: toplanu, vodovod i kanalizaciju, saobraćajnice, gradsko zelenilo, PTT, gradski saobraćaj, škole, obdaništa, elektrodistribuciju, itd, itd. Sva ta infrastruktura po završetku izgradnje predaje se bez naknade u osnovna sredstva odgovarajućim preduzećima i ta preduzeća postaju vlasnici tih instalacija (društveno vlasništvo?).

Vrednost (cena) kvadratnog metra stana, odnosno objekta ne umanjuje se za iznose tih participacija i kupac plaća pun iznos kvadratnog metra. Kasnije, kroz cenu komunalnih usluga, kupac to plaća ponovo, jer je u cenu usluga uračunata amortizacija i sve ostalo što čini cenu.

Pitanje je da li kupci stana u novogradnjama (a i ostali građani koji su otkupili stanove kroz otkup i platili participaciju za infrastrukturu) postaju suvlasnici tih preduzeća kojima su predate te instalacije, odnosno da li postaju deoničari tih preduzeća?

Nadalje, kako neko bez moje saglasnosti može da moje vlasništvo (participaciju) pokloni nekome drugome i to bez naknade? Bilo bi lepo kada bi neko ko se razume u pravno-imovinske odnose ovo objasnio, a posebno lepo bi bilo da to objasni neko odgovoran iz Skupštine grada.

Gospodo odbornici u Skupštini grada, koje smo birali i izabrali, postavite ovo pitanje na nekoj od sednica!

LJUBOMIR PEŠIĆ, DIPL. MAŠ. INŽ. U PENZIJI, BEOGRAD

U nezajažljivoj trci za zaradom na tuđ račun, lokalni moćnici su se dosetili da u jednom od najgušće naseljenih i ekološki najugroženijih kvartova beogradskog Starog grada izgrade javnu garažu. Ovaj izvor buke i izduvnih gasova neće se nalaziti pod prozorima njihovih idejnih tvoraca, već nedužnih žitelja bloka zgrada oivičenog Siminom ulicom, Dositejevom, Gospodar Jevremovom i Dobračinom, koji se odlučno protive ovoj sumanutoj ideji. Uzgred rečeno, investitor, Zavod za izgradnju Grada Beograda se pri tom poziva na rešenje od 1.06.1990. godine, čija važnost je prema tumačenju Sektora urbanističkog i geološkog nadzora Sekretarijata za urbanizam Grada Beograda istekla pre 10 godina.

Da bi se ova zamisao realizovala potrebno je uništiti jednu malu zelenu oazu, koju čine dvorišta kao jedini prostor za igru dece zaštićen od najezde automobila, jedinu zelenu površinu u moru betona sa desetak stabala plemenitog drveća (orah star preko 20 godina, dud star preko 30 godina, pet breza, dva lešnika, dve višnje, kajsija itd.). Među stotinama ljudi koji ovde žive, ima i dosta starih kojima je ova relativno zaštićena mikro sredina jedino i poslednje utočište od gradske buke i izduvnih gasova. Da apsurd bude veći, ova garaža bi zahvatila i dvorište Doma zdravlja "Stari grad" u Siminoj ulici, u čijem prizemlju se nalazi Odeljenje pedijatrije. Nadamo se da je upravi Doma ipak važnija dobrobit njihovih pacijenata, posebno dece, nego njegovih automobila.

Nadležni treba da shvate da je rešavanje problema parkiranja u najužem centru grada, izgradnjom ovakve garaže u stambenom bloku, tj. stvaranjem mogućnosti za dolazak dodatnih nekoliko desetina automobila u ovaj skučeni prostor prevaziđeno, jer je u međuvremenu aerozagađenje u ovom delu grada dostiglo takav nivo, da se rešenje ne može više tražiti na teret ljudi koji tu žive nego, naprotiv, rasterećenjem ovog prostora, boljim javnim saobraćajem i ograničavanjem pristupa automobila u njega.

Da li se oni uopšte pitaju šta je važnije - nabijanje još nekoliko desetina automobila u već prenatrpani najuži centar Beograda ili uslovi života ljudi koji tu žive? Da li su naši ekolozi uopšte svesni kakva se ekološka diverzija sprema ovom delu glavnog grada ako se nastavi najavljena manija izgradnje javnih garaža u okviru njegovih stambenih blokova, odakle se izduvni gasovi ne mogu razići za razliku od ulica u kojima ipak postoji strujanje vazduha? Ovakve ili veće javne garaže bi se, eventualno, mogle graditi samo izvan najužeg prezagušenog gradskog jezgra na gradskim saobraćajnicama koje imaju veću propusnu moć, a ne u bloku zgrada oivičenom trima jednosmernim ulicama, među kojima su predviđeni i ulaz i izlaz ove javne garaže (Gospodar Jevremova, Dositejeva i Simina) i samo jednom dvosmernom (Dobračina).

Stanari ovog dela grada žele zaštitu svoje životne sredine od daljeg zagađivanja i buke, kao prostora za igru svoje dece i odmor starih i najodlučnije se protive uzurpaciji svojih dvorišta i obezvređivanju svojih stanova.

MIHAILO NIKOLIĆ, BEOGRAD

U vezi članka "Poslednji tango jednog ministra", od 7. septembra 2002. godine, pridružujem se mišljenju gđe Mile Milosavljević iz Beograda.

Bilo mi je tužno, a istovremeno i smešno, kada je ministar mogao na malim ekranima da se pravda da li je "skidanje" trajalo manje ili više od 30 sekundi, kao da je on krivac za sve ono što se dešavalo u pomenutom kampu u Sremskoj Mitrovici. Ideja o letnjim kampovima bila je lepo zamišljena, ali loše sprovedena.

Postoji jedan mnogo ozbiljniji problem od svlačenja, a to je problem "toplog zeca", kao dobrodošlice u letnji kamp. Bojim se da to nisu recidivi naše skore prošlosti, kada je novopridošlim logorašima na Goli otok priređivano vatreno krštenje, prolaz kroz špalir zvani "topli zec". Svi mi znamo šta je to, naročito starije generacije, a pamte ga još uvek mnogi među živima koji su ga dobro osetili na svojoj grbači.

Drugo pitanje: zbog čega je profesorkama koje su dovele decu bilo strogo zabranjeno da prisustvuju čudnim vaspitnim metodama, kao što su i pomenute "Igre bez granica"? Mogle su da vide svoje učenike samo ujutru i uveče. Pitam se, koji je bio zadatak pomenutih profesora, da li da budu samo pasivni posmatrači?

Dalje se pitam, kome je bila poverena organizacija rada u kampu, ko su instruktori, a ko upravnik kampa? Koliko sam videla iz dnevne štampe, upravnica je studentkinja, a instruktori osamnaestogodišnjaci. Da li su oni dovoljno kvalifikovani za taj posao? Koliko oni znaju o pedagogiji, o psihologiji i o vaspitnom procesu?

Nekada su budući vaspitači izučavali kao glavne predmete: psihologiju, pedagogiju, metodiku, didaktiku i logiku. Ne znam da li s neki od ovih predmeta nalazi u programu "savremene nastave". Vaspitanje mladih je najodgovorniji, najteži i najdelikatniji posao, kome se mora prići veoma pažljivo i sistematski, jer svako dete je ličnost za sebe, različito od ostalih.

U svojoj praksi, kao prosvetni radnik, rešavala sam uspešno i mnogo teže probleme, a bez pomoći "metle i rolne toalet papira".

NEDELJKA PERIŠIĆ, PROFESOR U PENZIJI, BEOGRAD

U poslednje vreme podigla se velika buka oko prisluškivanja. To nije ništa nivo ni kod nas ni u svetu.

Setimo se prvog unutrašnjeg potresa u jugo komunizmu, kada je zbog prisluškivanja pao svemoćni Leka Ranković. Mnogo kasnije pao je zbog istog greha još svemoćniji predsednik Nikson.

Nije jasno šta ih je to nateralo da tako reskiraju i na kraju da padnu sa toliko privlačne vlasti. Teško je shvatiti da među onima gore vlada toliko nepoverenje, kada se svi zaklinju da misle samo na dobro naroda.

Tada bi bilo dobro i sasvim razumno da postupaju u biblijskom duhu "da ne zna levica šta radi desnica", pa ne bi bilo ni potrebno da se uzajamno prisluškuju. Međutim, očigledno je da bi mnogo korisnije za sve bilo kada bi više prisluškivali nas i saznali šta narod zaista misli i želi.

VLADA ŠAMS, PENZIONER, BEOGRAD