Dežurstva u Palati pravde su doživljaji posebne
vrste. Njima dominira onaj nepopravljivi, ko zna još kad umetnuti,
pomalo groteskni osećaj značaja, nekakve posebne važnosti kojim
nas informiše taj dan, prožet neizlečivo teskobnim iščekivanjem
događaja, nečega nesvakidašnje značajnog, što će neprimetne i
skrajnute, ali uvek spremne i poslušne šrafove levijatanskog mehanizma
naterati da, uz svu onu zaglušujuću škripu, zveket i pompu, lenjo
pokrenu svoje kabaste trupine i konačno izađu iz anonimne pripravnosti.
Za vreme jednog takvog dežurstva, dugog, neprolaznog i dozlaboga
dosadnog, kada su isprane, dremljive i površne priče oba sudionika
beznadežno krunile i vrtele u krug, često i sudarajući po svom
lavirintskom bezizlazu, kada je uobičajena prisutnost obojice
u dežurnoj sobi bila pred iščekujućim istekom, zazvonio je telefon,
prvi put toga dana.
Istražni sudija Gerasimović nevoljno podiže slušalicu, predstavi
se onim svojim gospodski učtivim glasom koji mu je savršeno pristajao,
započe nemušti, nepovezani razgovor sa svojim sagovornikom, brzo
zaključi da od toga nema naročite koristi, podiže one svoje guste,
dobroćudne obrve, spusti slušalicu i obrati se javnom tužiocu
koji se, nezainteresovan za sudbinu razgovora, uveliko razdragano
spremao za odlazak i iščekujući zasluženi počinak.
- Inspektor Petaković iz Stanice milicije Batajnica se javlja,
kaže, uhvatili su grupu Roma, konjokradica, i hoće da ih privedu
nama, odmah, sa sve konjima, samo da pohvataju još nekoliko odbeglih.
- Koliko? - zapita još uvek nezainteresovani tužilac, ne prekidajući
ritualno pakovanje svoje opasno nabrekle tašne.
- Ne znam tačno, reče mi oko dvadesetak - saopšti Gera ozbiljnim,
savršeno mirnim glasom, sada već zastalom, početno zaprepašćenom
tužiocu.
- Gero, ne zavitlavaj me, suviše sam star za takve stvari, imam
još stotinu poslova kod kuće, ženu, decu, domaće zadatke...
- I ja bih se radije sa lupom zagnjurio u one moje marke nego
besomučno nadgovarao ovde sa tobom i timario tamo nekakve još
ne ukroćene konje - odvrati sudija Gerasimović sa blagom žestinom
u glasu.
- A je l' on lud, taj Pataković, kakvi konji, kakvi Cig..., te
lopuže sad pred "Dnevnik", gde bre da dođu, šta je ovo
ljudi, što sve meni mora da se desi, zovi tog Patakovića, molim
te, neka zadrži te konje i za te C... - te lopove do sutra, a
što mora odmah da ih privodi kada ima tri dana - sada već uspaničeno
zavapi javni tužilac.
- Pataković, inspektor Petaković tužioče, izvolite, recite mu
sami, pomalo već ljutito mu se obrati sudija, pružajući mu telefon.
Potom napusti dežuranu, siđe u neosvetljeni trem Palate pravde,
u stvari parking za automobile zaposlenih, prošeta se praznim
prostorom koji je mogao ličiti na solidan amaterski odbojkaški
teren ili napuštenu pozorišnu binu, kao kakav odocneli glavni
glumac, onako visok, elegantan, stasit i brzo zaključi da je najbolje
konje vezati za betonske stubove kojih je bilo nekako, taman toliko,
što saopšti i usnulim stražarima i zamoli ih da spreme užad i
koji naramak zobi, tek da najavljene konje pristojno i bezbedno
ugoste u Palati pravde, kao pravi domaćini. Stražari ostadoše
širom otvorenih i očiju i ustiju.
Priča se, naravno, namotavala na svoj prvobitno započeti kalem
sa svih strana, u svom neuhvatljivom ritmu, ulepšavala, uozbiljavala,
krunila i odevala u različita ruha, bez konačne, zvanične autentične
verzije, ali je njena suština ipak ostala netaknuta.
Dakle, sudija Gerasimović se mirno vratio u dežuranu, blago hramajućim
hodom iscrpljenog odbojkaša, sa iznenadnim dečačkim sjajem u očima,
i u njoj zatiče usplahirenog tužioca kako bezuspešno pokušava
da pronađe i odvrati inspektora Petakovića od nameravanog suludog
poduhvata.
- Sigurno je već krenuo - pokuša da ga umiri sudija - šta da radimo
tužioče, propisi su propisi, beskrajna je ovo i nikad zatvoriva
čekaonica.
I dok je sedeo i, po ko zna koji put toga dana, pripaljivao dugački
"Marlboro", javni tužilac je skakao po dežurani psujući
telefon i inspektora Petakovića, preteći mu da će ga uhapsiti
sa sve konjima i onim C... lopovima, "pa nije bre ovo Divlji
zapad, Gero, zar sam došao u Beograd da budem konjarski tužilac,
Gero, molim te, brate, slušaj me, ja to neću da radim". Gera
ga i ne pogleda, zabaci glavu unazad, na uzglavlje fotelje i odluta
mislima na tople plaže Australije, koje su mu uvek nekako izmicale,
upravo kada bi mu bile nadohvat ruke.
Prolazili su sati i sati, otkucala je i ponoć, u zlo doba, pronađoše
dežurnog u Stanici milicije Batajnica koji ništa nije znao o konjokradicama
niti o inspektoru Petakoviću ili Patakoviću. Ni dan danas se ne
zna kada su napustili dežuranu, jer je ljutiti tužilac zapretio
čuvarima da će ih sve pohapsiti ako išta procuri o vremenu njihovog
odlaska.
Sutradan. Jutarnji sastanak svih istražnih sudija kao na kakvom
ratnom zgarištu, jer se ništa ne vidi od neprozirnih oblaka duvanskog
dima. Čitaju se novine, ritualno ispija kafa, brižljivo analizira
aktuelna politička situacija, pričaju vicevi, ogovaraju javni
tužioci... Sudija Gerasimović, vidno neispavan, bledunjav, ali
uobičajeno elegantan, obrijan, namirisan, sa onim neugaslim dečačkim
sjajem u očima. Ćuti i puši.
Ulazi sudija Simeunović koji se inače gnuša ovakvih sudijskih
kružoka, uobičajenog stepena nervoze, uzlazno ljut na ceo svet,
prilazi Geri sa kojim, inače jedino i komunicira, žali mu se na
svoj dugotrajni proliv na jučerašnjem dežurstvu. Gera nešto promumla
kroz gusti oblak duvanskog dima, ne skidajući pogled sa novina.
Nele se napravi nevešt da ga nije čuo i ponovi pitanje, a Gera
mu odvrati uljudno, pobednički lako cinično, kako, eto, srećom,
ništa nije imao. Nele ne promeni izraz lica, zaćuta, nastavi da
šeta nervozno po dežurani, ponovo priđe Geri i zapita ga detinje
nestrpljivo: "Kako ništa? A šta je bilo sa onim konjima?"
Koliko dugo nisu govorili sudije Gerasimović i Simeunović, tačno
se još uvek ne zna i to za ovu priču nije ni važno. Sa sigurnošću
se ne zna, ali se osnovano sumnja da je sudija Gerasimović odmah
prepoznao glas navodnog inspektora Petakovića, ustvari svog jurodivog
prijatelja i kolege - sudije Simeunovića i da je, iako neprijavljen,
drugarski vešto i diskretno čuvajući tajnu, i više nego uspešno
odigrao svoju ulogu u nesvakidašnjem štosu svog velikog druga.
I upravo kada se sudija Gerasimović konačno obreo na toplim plažama
Australije, neočekivano i misteriozno, kako to samo on ume da
priredi, nestao je sudija Simeunović, a ovo, posle neuspele dvogodišnje,
ovozemaljske istrage o uzrocima njegove smrti, u taj svet nepoznate
kakvoće i neispitanih dimenzija, hrabro se otisnuo i sudija Gerasimović,
da bi, između ostalog, dovršio istragu o mističnoj smrti svog
velikog druga.
Ili je sve to samo još jedan u nizu, ovoga puta savršeni, nerazotkriveni
štos o kome su obojica sanjali, znajući da im takva drskost od
tvorca nikada neće biti oproštena.
Ostaće, siguran sam, i u tim nama nedostupnim i neshvatljivim
svetovima i dimenzijama, one istinski pravedne, nepotkupljive,
umorno cinične nebeske sudije, kakvi su bili i za svojih ovozemaljskih
života, ostavljajući nam, nemuštim testamentom, sijaset debelih
fascikli sećanja sa palimpsestnim, teško razumljivim mapama svog
tajno zakopanog blaga, da njihovim odgonetanjem pokušamo da ga
otkrijemo, dotaknemo i sačuvamo.
MILIJA MILOVANOVIĆ, ZAMENIK OKRUŽNOG JAVNOG TUŽIOCA U BEOGRADU,
BEOGRAD
Srpsko nasleđe