GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 

Saznanje

Ko je bio dr Stevan Moljevic

U najkracem, koliko mi prostor ove rubrike "Glasa javnosti" dozvoljava, iznecu nekoliko poznatih cinjenica iz života i delovanja dr Stevana Moljevica.

Roden je u selu Rudo 1888. godine, u vreme austrougarske okupacije. Školu je ucio u rodnom mestu, u Sarajevu i Zagrebu, gde je postao doktor pravnih nauka. Sve to pod žezlom mocne crno-žute monarhije. Medutim, odlucujuci uticaj na njegovo formiranje imao je patrijarhalni roditeljski dom. Tu je primio sve one vrednosti koje ce nositi kroz ceo život - Svetosavlje i Kosovski zavet.

Kao gimnazijalac u Sarajevu, pristupio je pokretu ciji je zacetnik bio Gacinovic, "pokretu" - kako je zapisao - "omladine jednog pokorenog naroda". Posle aneksije Bosne i Hercegovine, Austro-ugarska je pripremala otvaranje "Bosanskog sabora" i time stavila do znanja da je ova oblast konacno deo crno-žute monarhije. "Trebalo je da neko kaže" - piše Moljevic - "da Srbi u Bosni nece ni Ustava ni Sabora, niti išta što Austrija donosi". Taj zadatak uzeli su na sebe Bogdan Žerajic i Stevan Moljevic. Na dan otvaranja Sabora, 15. juna 1910. godine, Žerajic je izvršio atentat na poglavara Bosne Varešanina, kad se ovaj vracao s otvaranja Sabora. Ne uspevši u atentatu, Žerajic je sebi oduzeo život, a s njegovom smrcu sahranjena je i tajna o njegovom saucesniku Moljevicu.

Nastanivši se u Banjaluci, po završetku studija, Moljevic tu organizuje nacionalno društvo "Soko" i trezvenjacku družinu "Pobratimstvo" - sve u znaku razvijanja nacionalne svesti i velicanja Srbije. A posle uspeha Srpske vojske u Balkanskim ratovima, nade u oslobodenje porobljenog naroda u Bosni bile su nadomak ruke.

Atentat Gavrila Principa u Sarajevu bio je signal za crno-žutu carevinu da pokrene svoju ratnu mašineriju, da kazni i slomi Srbiju i umiri buntovni srpski element u Bosni i Hercegovini. Pocorek je krenuo u "kaznenu" ekspediciju protiv Srbije, a citav vladajuci aparat mocne carevine otpoceo je pravi progon protiv Srba u Bosni i Hercegovini. Opšta hajka širila se kao sablazna zaraza. Cela Bosna beše pretvorena u zemlju prekih sudova, a vešala ulivahu strah nemocnom stanovništvu. Odvodenje "opasnijih" u logore i opšta pljacka "za potrebe vojske" opustošiše zemlju.

Cvet srpske inteligencije izveden je pred sud u poznatom, po zlu, veleizdajnickom banjaluckom procesu 1916. godine. Medu 156 optuženih našao se i dr Stevan Moljevic. Na smrt je osudeno 16 optuženih, veliki broj na kazne od pet do 20 godina robije. Moljevic je osloboden optužbe, ali ne i zatvora.

Vaskrs posle golgote

Porobljena, desetkovana, iscrpljena gladu i boleštinama, ali hrabra i dostojanstvena, ta izmucena Bosna i Hercegovina docekala je najzad svoj vaskrs. Moljevic se vraca u Banjaluku i tamo, na njegovu inicijativu, Narodno vijece Banjaluke usvaja Proklamaciju 27. novembra 1918. godine, kojom proglašava prisajedinjenje Bosne i Hercegovine Kraljevini Srbiji, te da se "od danas voljom naroda, Bosna i Hercegovina smatra sastavnim i nerazdruživim dijelom Kraljevine Srbije".

Pošto je 1. decembra 1918. godine izvršeno ujedinjenje zemlje u Kraljevinu SHS, to je i Moljeviceva ideja o prikljucenju Bosne i Hercegovine Srbiji ostala samo pusta želja. Moljevic je s rezignacijom zakljucio da je "srpski narod propustio jednu od najvecih šansi u svojoj istoriji", jer nije bio u stanju da pronikne suštinu zablude kojoj se predaje, prihvatio je jugoslovenski program ne znajuci za njegove složene oblike.

U posleratnim godinama, Moljevic je nastojao da od Banjaluke stvori privredni i kulturni centar, narocito posle 1929. godine kad Banjaluka postade središte Vrbaske banovine. Svoje poglede na zbivanja u svetu i kod nas iznosi u casopisu "Razvitak" u kojem je držao rubriku "Politicki pregled", spoljni i unutrašnji. Docnije, pokrece list "Otadžbina", glasilo njegovih misli i ideja. U vreme nadirucih diktatorskih režima, on brani ideje gradanske demokratije.

Na udaru je narocito fašizam u "kojem je voda sve, narod ništa, fašizam razvija nacionalnu mržnju i šovinizam: jedna nacija je Bogom odredena da vlada nad ostalim nacijama, germanska rasa je vladajuca, ona treba da potcini manje narode... Fašizam znaci rat i stalnu ratnu opasnost. Sadašnjica je najbolji dokaz za to. Mir visi o tankoj niti" - piše Moljevic 1937. godine. Taj antifašisticki, antihitlerovski stav "Otadžbine" bio je toliko upadljiv da je intervenisala diplomatija Rajha preko svog generalnog konzula koji protestuje zbog takvog pisanja "Otadžbine".

Po osnivanju Srpskog kulturnog kluba u Beogradu pocetkom 1937. godine, Moljevic pristupa istome i postaje predsednik Banjaluckog odbora kluba.

U vreme kampanje za rešenje takozvanog hrvatskog pitanja, Moljevic iznosi svoje rezerve u pogledu uspešnog okoncanja problema. Razlog je, iznosi Moljevic, u preteranim zahtevima dr Maceka koji ima u vidu samo Hrvatsku a ne i Jugoslaviju - držeci se, pri tom, gledišta koja mu odgovaraju: gde su Hrvati u vecini - drži se etnickog, gde su u manjini - istorijskog, a gde nema ni jednog ni drugog - on traži životni prostor.

A kad je potpisan Sporazum Cvetkovic-Macek o stvaranju Banovine Hrvatske, u kojoj se našlo više od milion Srba, za tako sroceni sporazum rekao je da ga podseca na onaj minhenski, kada su velike sile kapitulantski predale Cehoslovacku Nemackoj, a ova je razbila Cehoslovacku stvaranjem Slovacke.

Posle stvaranja Banovine Hrvatske, bilo je pokušaja da se od srpskih zemalja stvori posebna jedinica, poput one Hrvatske, ali je sve ostalo samo na pokušaju.

Moljevicevo strahovanje za sudbinu zemlje pokazalo se, nažalost, kao tacno. Njegovo predvidanje da Hrvati nece braniti Jugoslaviju, takode se obistinilo. Svestan situacije u kojoj se našao, on je odmah po proglašenju Nezavisne Države Hrvatske, 10. aprila 1941. godine, napustio Banjaluku i svoju porodicu otisnuvši se u ilegalu. Otišao je u Crnu Goru i tamo napisao svoj traktat "O našoj državi i njenim granicama".

Užasnut pokoljima koje su ustaše vršile nad nedužnim srpskim narodom i tragicnoj sudbini Srba na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, Sremu i Backoj i onim delovima Srbije koje su okupirali Bugari, on je u tom svom projektu izneo pogled na odnose Srba i Hrvata, koji ce ostaviti kao testament srpskom narodu. Po tom projektu, do detalja je izveo granicu izmedu Srba i Hrvata, razdvojio ih u posebne federalne jedinice kako više ne bi došlo do novih krvoprolica i stradanja srpskog naroda. Da bi se to izbeglo, Moljevic predvida "preseljenje i izmenu žiteljstva, narocito Hrvata sa srpskog i Srba s hrvatskog podrucja" - što predstavlja jedini put za njihove bolje odnose, zakljucio je. To je bila ideja o homogenoj Srbiji koja nikad nije zaživela, a progoni i genocid nad srpskim narodom ponovili su se 1991. i u "Oluji" 1995. godine.

Moljevic je želeo da što pre susretne Dražu Mihailovica i izloži mu svoj program uredenja poratne Jugoslavije. Na putu za Srbiju, izmedu Šavnika i Žabljaka, biva ranjen u glavu od jedne grupe partizana. Posle dugog putovanja i zadržavanja u Zapadnoj Srbiji, najzad je uspeo da se sastane s Dražom na Zlataru 21. maja 1942. godine. Moljevic je u razgovoru s vrhovnim komandantom vojske u Otadžbini obrazlagao svoje gledište, Draža je tražio šira objašnjenja, a Moljevic je pružao dopunska obaveštenja. Razgovori su završeni na obostrano zadovoljstvo i Moljevic je zvanicno pristupio Ravnogorskom pokretu, mada je još u avgustu 1941. godine bio imenovan za clana Izvršnog odbora Centralnog nacionalnog komiteta. Draža je odatle otišao u Crnu Goru, a Moljevic je uz Dragišu Vasica ostao po zadatku u Srbiji. No, krajem godine, na traženje Dražino, otišao je u Crnu Goru gde su se našli clanovi Izvršnog odbora: Mladen Žujovic, Dragiša Vasic i Stevan Moljevic. Dobili su zadatak da deluju kao politicka snaga Pokreta. U tom cilju pokrenut je list "Ravna Gora", kao centralni organ Pokreta. Glavni urednik bio je Dragiša Vasic.

Iz Crne Gore, uz denerala Mihailovica, vratio se u Srbiju 1943. godine.

U januaru mesecu 1944. godine, održan je Svetosavski kongres u selu Ba, na kojem je Moljevic temeljno obradio program Ravnogorskog pokreta u pogledu reforme buduce države i njenom organizovanju na federativnoj osnovi s dinastijom Karadordevic na celu. Tu je došla i Dražina izjava kojom odbija lažne glasove o navodno kolektivnoj odmazdi nad hrvatskim narodom zbog pocinjenih zlocina nad Srbima.

Posle odluke saveznika o odbacivanju pokreta Draže Mihailovica i ulasku sovjetskih trupa u Srbiju, Moljevic se zajedno s vojskom denerala Mihailovica povlaci iz Srbije i doživljava teške dane u toj bosanskoj golgoti. Zarobljen je u njegovoj Bosanskoj Krajini i sproveden u Beograd. Po hvatanju Draže Mihailovica, u Beogradu je organizovano sudenje Draži i njegovim saradnicima. Moljevic se našao kao drugooptuženi na toj smrtonosnoj listi.

Taj partijsko-vojni Tribunal osudio je denerala Mihailovica na smrt, a dr Stevana Moljevica, kao "narodnog neprijatelja", na 20 godina robije, na lagano umiranje u sremskomitrovickoj robijašnici. Šikaniranje, nasilje i neljudski zatvorski uslovi narušili su njegovo zdravlje i oterali ga u smrt posle 13 godina robijanja. Umro je u zatvorskoj celiji 15. novembra 1959. godine. Pred smrt je ostavio poruku koju je zabeležio njegov saputnik Milan L. Rajic: "Umirem mirne savesti, jer sam bio bitku s neprijateljem do poslednjih moci, pod teškim uslovima, u Titovim kazamatima, gde se svaki život gasi. Svi ne možemo da preživimo, neko mora da pogine, neko mora da umre, ja umirem, a vi produžite bitku do kraja. Doci ce pobeda - sigurno i bez mene..."

Tako je završio nacionalni borac dr Stevan Moljevic. Doživeo je krah carevine Franje Josifa i Hitlerovog Treceg rajha, usmrtila ga je Brozova komunisticka Jugoslavija. On danas pociva u Srbiji, a njegova poruka srpskom narodu ostaje kao zavet: "Naš spas u sadašnjosti, naš napredak, naša sreca i naše blagostanje u buducnosti zavise od našeg srpskog jedinstva - politickog, duhovnog, moralnog, zasnovanog na slobodi i pravdi - tim vecnim temeljima svake slobodne zajednice.

DR DRAGOJE TODOROVIC,
BEOGRAD


Strpljenje

Konacno lepa vest

Mesecima (da ne kažem godinama) strahovito me frustrira cinjenica da listing, odnosno specifikaciju pozvanih brojeva i trajanja poziva za svoje telefon dobijam izmedu 26. i 30. u mesecu.

Ako se zna da telefonski racun stiže oko 5, ispada da placam nešto o cemu, hipoteticno, pojma nemam - niti znam koliko me je koštao internet, niti medunarodni, medumesni itd. pozivi. U principu sam jedini korisnik broja; medutim, znam porodice u kojima, na primer, dva zeta placaju racun zajedno, i logicno je da im je listing neophodan da bi definisali svoje obaveze. S druge strane, nema šanse da ne platite racun, a da vam ne iskljuce telefon 25. u mesecu.

Danas sam se odista obradovala: dobila sam listing za juli (od 22.06. do 23.07) sa datumom 30.07.2002. godine. Veoma sam dobro upoznata sa obimom posla koji se odvija u Gradskoj TT sekciji u ulici Sime Miloševica i mogu samo da izrazim svoje divljenje svim zaposlenima u toj službi (posebno onima koji rade "iza šaltera", odnosno u kancelarijama, a koji su beskrajno strpljivi i uljudni sa strankama koje su najcešce nervozne i ogorcene, pa i besne).

Možda je ovo sitnica, ali meni licno je prvi dokaz da se nešto zaista promenilo!

MIRJANA M. TODOROVIC
BEOGRAD


Molba

Gde su pare?

Predstavnici tzv. nevladinih organizacija - Biljana Vuco-Kovacevic, Borka Pavicevic i Dušan Janjic obratili su se ovih dana, javno, i zatražili da ih nadležni u Srbiji zaštite od sve ucestalijih kritika koje im se upucuju.

Baš cudno! Nevladine organizacije, koje bi po prirodi svoje delatnosti trebalo da budu oponent i kriticar aktuelne vlasti, traže upravo da ih vlast štiti od kritike koje im se upucuju.

Mnogo bi bolje bilo da su se gore pomenuti predstavnici upitali - zašto su se našli na meti kritike. Moj odgovor je: zato što su u svom dosadašnjem radu pokazali svoju neskrivenu antisrpsku delatnost. To se odnosi pre svega na gospode Vuco i Pavicevic.

I drugo, što je u javnosti prodrla istina da su neke od nevladinih organizacija primile velike pare iz inostranstva a da se tim parama gubi trag. Izgleda da su i one završile u privatnim džepovima. Cijim? Pomenute gospode duguju javnosti odgovor na to pitanje: da li je tacno ili nije? Koliko su para primili i gde je novac utrošen? Pominje se i nekih šest miliona dolara koji su bili namenjeni pre svega pravosudu.

Ljubazno molim da odgovorite na ova pitanja, gospodo. U protivnom, nema te vlasti koja ce vas zaštititi. Ne zavaravajte se.

JOVAN PEJIC
BEOGRAD