[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e
Petak, 26. jul 2002.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

SINA

SNAGA

Razgovori sa Dragišom Giletom Đurićem (29)

Voki je veoma duhovit čovek

Piše: Petar Lazić

LAZIĆ: Kako je izgledalo to takmičenje u kuvanju između Vokija i Bojana?
ĐURIĆ: Obično smo se viđali subotom i nedeljom. Uvek se spremala neka klopa, a jedan od njih dvojice je kuvao. Kada Bojan nije bio tu, Voki bi ogovarao Bojanovu klopu. Važilo je i obratno. Bojan bi posle ručka imao običaj da kaže: "Jesi video one bljuvotine što je skuvao Kostić!" Naravno, to je sve bilo u šali. Voki je u to vreme bio veoma duhovit čovek. U poslednje vreme je prolupao.

LAZIĆ: Zašto?
ĐURIĆ: Vidiš li ovaj cirkus koji pravi po televizijama... rasteže pokojnog Acu da bi prao svoju biografiju.

LAZIĆ: Zašto tako misliš?
ĐURIĆ: Zato što ga poznajem ko zlu paru. Voki Kostić je sin Aleksandra Kostića, koji je u našoj javnosti poznat po udžbeniku seksa. Međutim, meni su profesori sa Medicinskog pričali da je Aca izuzetno značajan, fundamentalan naučnik u oblasti histologije. Njegova supruga, Smilja Kostić, Vokijeva majka, koja je direktni potomak Tome Vučića Perišića, bila je vrhunski pedijatar. Aca je bio član Republikanske stranke, pa kada je Jaša Prodanović odlučio da pristupi Narodnom frontu, Aca se oštro suprotstavio: "Izdao si republikanstvo!" Mislim da od njega potiče ono:"Kralju veran, Titu odan, ime mu je Jaša Prodan!" Posledica toga je da je on, zajedno sa gospođom Smiljom, izbačen sa fakulteta. To njihovo izbacivanje je jedna velika svinjarija. Odlazio sam kod njih kući. Jedno vreme, Voki je bio u komunističkoj fazi, nije hteo da dolazi na slave, pa sam ga ja odmenjivao.

LAZIĆ: Boki je pisao da je hapšen posle rata i da je ležao na robiji. Znaš li nešto o tome?
ĐURIĆ: On je zajedno sa Veljkom Guberinom i tim društvom upao u neku grupu... nešto kao "Ravnogorska omladina". Pohapsili su ih i kratko vreme je bio u zatvoru. Smilja i Aca su pisali predsedniku Titu: "Jednog sina smo izgubili, a ovo je dete od 17 godina. Šta ono zna?" Njihov stariji sin Vanja je poginuo u ratu. I Tito je naredio da Voki bude pušten. Povodom toga imam jednu priču... Nikola Bugarčić je često dolazio u klub Gradske skupštine. Voki Kostić, koji je dvanaest godina bio sekretar partijske organizacije Ateljea 212, posle tog zatvora postao je veliki aktivista, generalni sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije... i često je dolazio u taj klub. Jedno veče sedimo, i on meni kaže: "Zakuni se da nećeš nikome da kažeš ovo što ću ti sada reći!" Ja se zakunem, a on meni kaže: "Nikola Bugarčić je mene hapsio! Tamo one 1947... 1948. On je to davno zaboravio! Nemoj slučajno nikome to da kažeš, naročito ne njemu!" Posle nekog vremena, zamoli mene Nikola Bugarčić da ga odvezem kući iz kluba. Ja sam oduvek vozio kola, jer sam bio lenčuga da idem peške. Povezem ga, a on meni kaže: "Daj časnu reč da nećeš nikome da ispričaš ovo što imam nameru da ti kažem!" I dam časnu reč. "Vokija sam ja hapsio! Došao sam kod njih u stan, razgovarao sa njegovim roditeljima i uhapsio ga". Sada Voki priča da je bio žrtva režima. Voki nije bio nikakva žrtva režima. On je režimu bio vrlo odan 20-25 godina. To je njegova stvar, samo ne znam zašto mu to sada treba. A da je svinjarija to što su njegovi roditelji, sjajni lekari, isterani sa fakulteta, to sam i onda mislio. To i sada mislim.

LAZIĆ: U čemu se ogledala ta odanost?
ĐURIĆ: Bio sam na Kolarcu 1964. na proslavi dvadesetogodišnjice Ozne. Za tu priredbu, kojoj su prisustvovali Tito, Ranković i ostali, tekst je napisao Oskar Davičo. Oratorijum se zvao "Oda Ozni", a Voki Kostić je na stihove "O, oči i uši partije" i "Ozna sve dozna", napisao muziku. A sada piše da je bio žrtva režima. Inače, kada je došao na Kolarac i seo na numerisano mesto, shvatio je da se pored njega nalazi čovek kojeg dobro poznaje. Bio je to neki Vidaković, policijski inspektor koji je Vokija saslušavao dok je ležao u zatvoru.

LAZIĆ: Pa, čovek ima pravo da se oseća žrtvom režima, s obzirom da je jedno vreme ležao u zatvoru.
ĐURIĆ: Ta stvar nije sporna, kao što nije sporno da se on posle zatvora na svakom koraku dodvoravao tom istom režimu. Pisao je ode. E, to je već problem njegove glave. Stalno ima potrebu da ide iz krajnosti u krajnost. Voki je bio i u neformalnom štabu koji je napravljen kada je pokrenuta inicijativa da se Titu dodeli Nobelova nagrada za mir. Bio je zadužen za kontakte sa većim brojem umetnika iz celog sveta, počevši od Hačaturjana pa nadalje. Pozivao ih je na letovanja, obezbeđivao im razne vrste apanaža... Jedan broj njih je, uz Vokijevu svesrdnu angažovanost i agilnost, potpisao peticiju da Josip Broz Tito dobije Nobelovu nagradu za mir. Na tom poslu se proslavio. Takođe je bio organizator za promenu jugoslovenske himne, kada je Savezna skupština pokrenula tu inicijativu. Tu se Voki istakao kao serviser u ime Saveza kompozitora Jugoslavije, a po ovlašćenju Savezne skupštine. Rezultati tog posla, kao i onog sa Titovom Nobelovom nagradom, prošli su neslavno. Pa, objasni mi kako izgleda raditi sve te poslove a biti žrtva režima. Koga Voki Kostić zajebava?

LAZIĆ: Šta misliš, koji je motiv prepravljanja biografija? To je u poslednje vreme ušlo u modu.
ĐURIĆ: Ne razumem šta je Vokiju to trebalo, pogotovo šta mu to sada treba. Znam da, na primer, Dragoslav Mihailović nikada nije bio režimski čovek. Naprotiv. Takav je i danas. Njemu skidam kapu. A ovakve tipove poput Vokija Kostića jednostavno - ne razumem. Voki je sada bolestan i star. Šta će njemu takva rehabilitacija?

nastaviće se


vesti po rubrikama

^feljton

15:38h

Razgovori sa Dragišom Giletom Đurićem (29)

15:53h

Zločin iz državnih razloga (7): San o prelasku u Grčku



     


FastCounter by LinkExchange