Jednog dosadnog i naizgled sasvim običnog letnjeg popodneva, pored polupraznih bašta kafića i među radoznalim prolaznicima, pred Spomenikom kosovskim junacima u Kruševcu susreli smo prinčevski par Vladimira i Brigitu Karađorđević. Na odmoru su u Vrnjačkoj Banji, raspoloženi i srdačni.

Princ Vladimir, sin princa Andreja i unuk kralja Aleksandra i kraljice Marije, zadovoljan je što se posle toliko decenija porodica vraća u Srbiju i ponovo okuplja: "Kontaktiramo skoro svakog dana, a razlog našeg povratka je da pomognemo Srbiji. Mislim da je vreme da Karađorđevići pitaju šta mogu da učine za svoju zemlju. Monarhija bi za ovu zemlju bila veliki faktor stabilnosti, a takvo državno uređenje dovelo bi do pravih investicija. Naravno, neophodna je želja naroda i pristanak parlamenta. Ja se inače ne bavim politikom, već privatnim biznisom."

		Bez telohranitelja Princ Vladimir Karađorđević i princeza Brigita ne koriste usluge obezbeđenja, telohranitelja niti bilo šta slično. Sa njima je prevodilac i rado razgovaraju sa svima koji im prilaze.

Princeza Brigita je Nemica, a upoznali su se 1993. na dobrotvornoj zabavi, kojom je prikupljan novac za Srbe u Bosni: "Zaljubili smo se jedno u drugo na prvi pogled i sada imamo divnu ljubavnu priču", kažu dok se drže za ruke.

"Da, na žalost, rekli su mi tada da princ nije zainteresovan za žene, a njemu da sam ja već udata. Tek ponovnim susretom 1998. razrešili smo nesporazum i od tada smo zajedno."

Prinčevski par govori engleski i nemački, živeli su u Britaniji, Portugalu i Nemačkoj, a princ Vladimir kaže: "Osećam da sam Srbin, ali bila bi velika laž ako bih rekao da sam celog života tako mislio. Odrastao sam kao Jugosloven kome nije bilo dozvoljeno da se vrati kući. Zbog događaja, koji su se dešavali od 1991. do 1999. postao sam Srbin. U tom periodu prestao sam da budem Jugosloven. Nije moja krivica i nije mi bilo lako da dođem do tog zaključka. Ponosan sam što sada mogu da kažem da jesam Srbin. Takođe mi je žao što ideje našeg poslednjeg kralja, Aleksandra, nisu urodile plodom."

Govoreći o životu u drugim zemljama, ističe da je Portugal divna zemlja, ali da nikada nisu mogli da budu Portugalci: "Za mene je to bio devetogodišnji odmor. Stranci smo bili i u Engleskoj, a kada smo odlazili u Nemačku, jedina pogodnost je bila što smo tečno govorili nemački. Osećali smo se kao izbeglice koje idu iz jedne države ud rugu.

Trenutno imam britanski pasoš i nikada neću zaboraviti šta je britanska vlada učinila za mene. Dobio sam obrazovanje, posao, a samim tim i novac. Moja supruga ima nemački pasoš i ako bih mogao da nađem žene ovde, u Engleskoj ili Nemačkoj, koje su toliko uradile za Srbiju, bio bih ponosan i na njih."

N. E. STANISAVLJEVIĆ