Prilazim polako, bez treme, gledam da je ne uplašim, a kontrolišem širi prostor, jer ih je obično više i lovim onu koju je najlakše i najbezopasnije uhvatiti. Najviše ljudi strada zbog straha, uplaše se, pokušaju da pobegnu, nalete na drugu i "cap".

Bitno je da moja senka ne padne na nju, da je ne uplašim" - priča opušteno i smireno Mališa Popović (30) iz Laza kod Krupnja. Kao da se ne bavi jednim od najopasnijih poslova, danas: zmijarenjem. Mališa već devet godina lovi poskoke, najotrovnije zmije naših prostora, "prisojkinje".

U Lazama se teško živi, teško opstaje. Zato je i Mališa tražio dodatni izvor prihoda. Ideju za posao dao mu je ujak, doktor Milutin Nenadović, ali nije voleo da se i bavi ovim opasnim poslom. Otišao je u Zavod za imunologiju i virusologiju na Torlaku, prošao teoretsku obuku, a praktična iskustva sticao sam. Tu se otrov poskoka koristi za spravljanje seruma.

"Zmije sam dobro poznavao i ranije, a i lovac sam. Mogu reći da sam još kao dete imao neku dobru komunikaciju sa njima, da smo na neki način bili bliski. Kao mali nisam imao strah od zmija a ni one od mene. Prvi dan kada sam krenuo u lov uslovio sam 6 zmija za 15 minuta. Tako je počelo" - priča Mališa.

Zmijarenje je opasan posao. Iako u lov ide u specijalnom kamuflažnom odelu i čizmama, nosi serum, jer je ujed opasan, i bez obzira na lekove, tvrdi Mališa, uvek po čoveku ostavlja trajne posledice. Njega do sada zmija nikad nije ujela.

"Samo jednom sam bio u opasnosti. Prolazio sam ispod jednog zida u Sokogradu, a ona je zašištala nekoliko centimetara od mog vrata. Zmija kad oseti opasnost prvo preti šištanjem, a ujeda kad mora ili kada je preplašena. Ja se nisam uplašio, jedno vreme sam se primirio dok se nije udaljila. Kasnije sam je ulovio" - priča Mališa. Najveći poskoci koje je on ulovio bili su dugi 86 i 84 centimetara, a najveći, koji je po njegovim saznanjima izmeren na Torlaku, bio je dug 114 centimetara.

Lov zmija ugovora sa Torlakom, sezona počinje poslednje sedmice aprila ili početkom maja. Godišnje ulovi u proseku oko 100 komada, najviše u Lazama i okolini Sokograda. U lov uvek ide sam, ako su vrućine, pre podne između 8 i 10 sati. Zmije je najlakše naći u vreme parenja: onda traži partnere, izlaze, šetaju se u većem broju.

Kad ih ulovi, stavlja ih u svileni džak. Kući ih drži u velikoj kaci, imaju i hladovinu i osunčani deo. Ulovljene zmije teško prihvataju hranu (šest na sto), mogu bez nje i po 8 meseci, ali im u pojilicama redovno menja vodu.

U Torlak ih prevozi kao specijalni teret, u obeleženom vozilu. Prošle godine imao je 73 ulovljena poskoka, ali ih zavod nije otkupio pa ih je pustio. Ali, ove godine je znatan broj, tvrdi čak istih, ponovo ulovio. Trenutno ima 50 komada. Mališa živi sa ocem, majkom, ženom i ima tri sina, a u staranju oko zmija pomaže mu i otac Brano.

"Ja sam jedini zmijar u zapadnoj Srbiji.. Prema mojim podacima u Srbiji ima samo četvorica zmijara, a meni najbliži je u Kragujevcu. Nisam zadovoljan zaradom. Veliki je rizik, cena oko 5 evra po komadu" - kaže Mališa.

Mališa Popović ne dozvoljava da drugi gledaju njegove zmije, kao da ne želi da ih izlaže poniženjima. Neće da kaže zašto, samo tvrdi da je to njegova dužnost prema njima. I uopšte, nerado govori o načinu života i ponašanju zmija. Jednostavno kaže da o tome ne može da priča.

TEKST I FOTO: MILOJKO IVANOVIĆ