Kad raste nepravda prema običnim ljudima, normalno je da u čoveku raste osećanje ugroženosti i jača nacionalizam. Poznato je da je sledeći korak od nacionalizma, tj. veličanja svoje zemlje, vere i pripadnosti, šovinizam tj. mržnja prema drugima.

Gledano van političkog rečnika, iza lažnih osmeha, diplomatskih delegacija i ogromnih troškova koji navodno služe za pozitivnu kampanju zaštite ljudskih prava, zar nije bitan uzrok svega?

Nas od malena uče da grešku treba priznati i ispraviti, jer inače ostaje nepokrivena jama u koju najčešće upadne onaj koji ju je i iskopao. Evropa nama kopa jamu, ponižavajući nas. Danas, u italijanskoj ambasadi, fašističkom hladnoćom odbijene su tri devojke koje su tražile studentsku vizu za učenje jezika. Zašto?

Zato što ih nije poslao Unmik, zato što su se rodile, školuju se i žive u Beogradu, i samim tim nisu popularne za izdavanje studentske vize. U ambasadi traže da im našu želju za odlazak u Italiju potkrepimo dokazom da naši roditelji koji nas i dalje izdržavaju imaju jake plate, da imaju pozamašan račun u banci, tj. da im praktično dokažemo da u Italiji nećemo tražiti posao i način da ostanemo. Kažite mi kako oni znaju da državljani drugih zemalja koje su u sličnom ekonomskom položaju kao naša, kao što je npr. Bugarska, neće ostati u Italiji u potrazi za poslom? Kažite mi da li treba da se večito saginjem pred šalterima za vize i čekam po šest sati u redu kako bi me primili na sastanak? Zaštitite me, molim vas, jer ja sam Srpkinja i čovek sam!

Videla sam danas da iako ih se groze, Šiptare moraju da puste i preko reda i da im bez pogovora daju vizu.

Naši službenici u ambasadi su toliko plastični, i od njih čovek ne može da očekuje nikakvu ljubaznost, svetla tačka su uniformisana lica u ambasadi, italijanski policajci, u kojima se vidi ljudskost i koji ne odobravaju nepravdu koja se nanosi Srbima. Dok je Slobodan Milošević bio na vlasti, problem je bio on, sad imamo demokratsku vlast, ali im sad ne odgovara način saradnje sa haškim Tribunalom. Dobili su politički zoološki vrt u kome su najegzotičnije životinje Srbi, ali to im nije dovoljno, krenuli su na safari, a posebno primamljivo oružje za grabljenje plena je psihičko ubijanje upravo nas, tj. opasnih zverki, Srba. Još daleke 1958. rođenim na Kosovu.

Izdavana je krštenica na kojoj je prvi jezik šiptarski, a drugi srpski. Kosovo više nije naše, ali sve nam je više strano i ljudsko dostojanstvo. Ja, Ivana Kojadinović danas bih bolje prošla da sam rođena kao Halila Gaši. Nemojte me shvatiti pogrešno, ja sam jedna od privilegovanih koja je za ovih 10 godina sopstvenog odrastanja u amputiranom organu Starog kontinenta dosta putovala i videla sveta, znam ja sa kim se igram, znam da ova bol koju osećam vama ništa ne znači.

Upoznala sam u Engleskoj pre par godina puno Arapa koji su mi ostali u dragom sećanju, zajedno smo pevali tada popularnu pesmu Aisa, igrali uz Alabinu i dopisivali se dugo. Ja poštujem sve religije i sve ljude, ali za uzvrat tražim da me, za razliku od nadležnih u ambasadi, gledaju u oči i smatraju za čoveka. Moj otac i moja majka godinama su se borili za istinu u ovoj zemlji, za demokratiju i poštovanje svakog pojedinca, bili su na meti one vlasti, a ni sa ovima po već datom primeru nije ništa bolje. Prošlog leta bila sam sa svojim ocem u Pragu počasni gost Radija Slobodna Evropa, od kojih smo i dobili nagradu za nezavisno i hrabro novinarstvo, jer smo na BG-radiju emitovali program i na hrvatskom jeziku, komentar pozitivno iznenađenih hrvatskih novinara bio je da se ekavica nažalost neće ni sledećih deset godina čuti u Zagrebu. Srbija je spremna da zaleči rane i pokopa ratne sekire, ipak Evropa ostaje naoružana do zuba.

Svojevremeno specijalni gosti britanskog parlamenta i američke vlade moji roditelji su verovali da promene mogu da proiziđu iz kompromisnog sastajanja na pola puta. Nažalost, danas, razočarani, uviđaju da Srbija taj put neće preći jer je svesna da gazi minsko polje. Ostaćemo rupa na karti jer to celom svetu odgovara, lakše je potrošiti oružje na Balkanu, Kašmiru, u pojasu Gaze, Avganistanu nego ga uništiti. Da li je iko svestan da iza svih stereotipa žive ljudi koji svakodnevno snose posledice grešaka koje nisu sami napravili. Ove godine upisala sam fakultet političkih nauka, a već sad vidim da je politika najperverznija igra prljavštine. Gde je moja budućnost?

Ako danas kao novopečeni student, kao mlada osoba koja živi u obrazovanoj, gradskoj porodici, kao osoba za željom da pored dva strana jezika koja govori, nauči i treći i u budućnosti pomogne saradnju ove sve manje balkanske države sa svetom, ako danas ja ne mogu da sarađujem sa Evropom, kako ću sutra?

Uviđam da ovako ljudski, verski i nacionalno diskriminisani nemamo više načina da se borimo i zato se plašim da je jako lako postati terorista. Čovek koji živi pod terorom njime se i brani. Imam devetnaest godina i tražim od vas da me zaštite i da zaštite sve mlade ljude koji predstavljaju budućnost ove zemlje i njen izlaz iz ove druge pomračine. Jer, danas postoji Al Kaida, a sutra pitanje je šta će se sve izroditi iz muke potplaćenih naroda.

Ovakvim postupkom italijanska ambasada od prijatelja pravi neprijatelja.
Gospodine ambasadore, zašto?!
IVANA KOJADINOVIĆ
BEOGRAD

U vašem cenjenom listu od ponedeljka 15. jula o. g., u saopštenju "Odbora za novu regionalnu saradnju", među potpisnicima se nalazi i Milan Popović. Ne radi se o meni, jer sam uostalom sa tim saopštenjem upoznat tek iz vaših novina.

Pomenuto ime i prezime je često, pa bez drugih identifikacionih oznaka dolazilo je i dolazi do zabuna. Zato Vas molim da ovu informaciju objavite.

Vaš čitalac i povremeni saradnik
profesor dr Milan N. Popović, psihijatar
BEOGRAD