Različiti vojni kontingenti zaposlili su brojne prevodioce i radnike u kuhinji, i izvan svih većih vojnih baza NATO izgrađene su prodavnice i zanatske radionice koje pružaju usluge međunarodnoj klijenteli. Funkcioner EU tvrdi: „Stvorili smo lažnu sliku o razvoju privrede na Kosovu. To potvrđuje nagli pad ekonomskog rasta posle 11. septembra 2.000, kad je prepolovljen broj sedišta stranih humanitarnih organizacija koje su se preselile u Avganistan."

Program izgradnje stanova takođe može da posluži kao odlična ilustracija ogromne razlike između količine pomoći koju dobijaju kosovski Albanci i one koja stiže do pripadnika manjinskih naroda. U svim albanskim sektorima niču kao pečurke posle kiše ogromne stambene zgrade. Duž puteva podignuto je na desetine novih hotela, s benzinskim pumpama, servisima za pranje kola, velikim samouslugama i restoranima. Nasuprot tome, u izolovanim enklavama u kojima žive pripadnici manjina jedva da se nešto gradi. Stanovnici ovih enklava kupuju benzin od preprodavaca u plastičnim kanisterima.

Do sredine maja najveći deo od ukupno 100.000 preostalih nealbanaca živeo je u desetak većih enklava širom Kosova, pod stalnom zaštitom pripadnika NATO. U pokušaju da podstakne njihovu eventualnu reintegraciju u kosovsko društvo, Unmik je nedavno uklonio stalne vojne barikade i zamenio ih privremenim pokretnim patrolama. Mada su vidljive ograde uklonjene, za stanovnike ovih enklava psihološke barijere su ostale.

„Imamo dobar razlog da se plašimo da uđemo u albanske oblasti", objašnjava direktor malog Centra srpske zajednice u Prištini Miroslav Kisić. Kad smo na ulici, ne usuđujemo se da govorimo srpski jer bismo odmah bili napadnuti." Kisić prepričava šta mu se nedavno dogodilo u jednoj banci. Kad mu je iz ruke ispao mobilni telefon, on je instinktivno opsovao na srpskom. „Imao sam sreće da je moj pratilac, vojnik NATO, odmah intervenisao i spasio me od razjarene gomile."

Pre sukoba 1999. u Prištini je živelo oko 35.000 Srba. Sada je ovde preostalo svega 170 Srba koji uglavnom žive u istoj zgradi. Kao inženjer rudarstva Kisić je nekada bio direktor rudnika Trepča na severu Kosova. Sada upravlja sa ono malo sredstava kojima raspolaže ova zajednica iz prištinskog geta. „Imamo gimnastičku salu, sto za bilijar, bakalnicu i malo dvorište. Svuda nas prate vojnici i danonoćno čuvaju ulaz u naš geto. Živimo u pravom zatvoru."

Život tridesetoro srpske dece u prištinskom getu je još teži. Oni svakoga dana autobusom odlaze u osnovnu školu koja je od Prištine udaljena osam kilometara. Pripadnici grčkog kontingenta u okviru Kfora putuju zajedno s njima u autobusu i štite ih od eventualnih napada, a prate ih i dva oklopna vozila. I pored ovakvih mera, Albanci redovno kamenuju autobus.

Vukosava Cvetković radi u jedinoj bakalnici u getu, ali živi u malom stanu u jednoj zgradi nekoliko ulica dalje. Ranije su je svakodnevno, od kuće do posla i nazad, pratili vojnici NATO, ali zbog nove politike podsticanja integracije ona je sada primorana da sama pešice prevaljuje ovo rastojanje. Ipak, komandir britanske garde svako veče pošalje jednu patrolu koja se brine za njenu bezbednost. Ova udovica (55 godina) sada živi sama jer su joj deca odrasla i imaju svoje porodice, ali iz inata ne razmišlja o tome da napusti Kosovo. „Neću dopustiti Albancima da me oteraju, iako bih na drugom mestu mogla da živim daleko bolje."

Grupa albanskih mladića napala je 1. juna jednog srpskog mladića koji je identifikovan samo kao Preža. Teško su ga pretukli pre nego što su mu u pomoć pritekli britanski vojnici. Međutim, razlog za ovaj incident nije bila međuetnička mržnja. To je bio sukob između narko dilera. Lokalni portparol Unmika Derek Čepel ističe da albanski i srpski kriminalci sarađuju.

„Izgleda da se ove dve etničke zajednice jedino slažu kad je reč o poslovima s drogom, oružjem i prostitucijom." Mada zvanični policijski statistički podaci beleže značajno smanjenje međuetničkog nasilja otkad su NATO snage stigle na Kosovo (prošle godine je bilo samo 136 ubistava u poređenju sa 675 u 1999. godini), brojke mogu da prevare.

„Stanovništvo je do te mere polarizovano da skoro interakcije i nema", tvrdi Čepel i dodaje: „To, međutim, ne znači da više nema mržnje." I pored činjenice da je smanjena stopa kriminala, brojke su šokantno visoke ako se uzme u obzir relativno mali broj stanovnika na Kosovu - oko dva miliona - i činjenica da je stanovništvo uglavnom naseljeno u ruralnim oblastima.

„Budimo pošteni. Na Kosovu jednostavno ne vladaju red i zakon", rekao je bivši ambasador Biset. „Ovde je raspoređeno 40.000 stranih vojnika, kojima pomaže 5.000 pripadnika međunarodne policije i 5.000 pripadnika lokalne policije. I pored toga, NATO nije u stanju da spreči svakodnevna ubistva, silovanja, pljačke i proganjanja."

Jedna od metoda kojima Albanci pribegavaju da bi zlostavljali pripadnike etničkih manjina je stalno podsećanje na OVK. Prema mirovnom sporazumu postignutom 1999, ova gerilska vojska je trebalo da bude raspuštena u roku od dva meseca. Uostalom, 1998, neposredno pre izbijanja krize na Kosovu, CIA je OVK proglasila terorističkom organizacijom i međunarodna zajednica je priznala da njeno postojanje predstavlja veliku opasnost.

Mada je većina boraca OVK jednostavno prešla u novi Kosovski zaštitni korpus (KZK) ili u redove lokalne policijske službe, OVK nezvanično i dalje postoji. Upravo su veterani ove terorističke organizacije prvi izveli upade na jugu Srbije u novembru 2000. i pokrenuli veliku ofanzivu na severu Makedonije u leto 2001.

Piše: Skot Tejlor
Sutra: Spomenici Bleru i Vokeru