Kada je Živanu Vasiljeviću rekao da se više ne računa na njega, razgovor je postao veoma neprijatan. Vasiljević je u toku razgovora pomenuo Sokolovića kao neadekvatnog čoveka i insistirao je da se Sokolović ne kandiduje. Ivan ga je samo ćutke saslušao, i maltene u inat Vasiljeviću, kandidovao je Zorana Sokolovića na mesto sekretara u CK.

Ivan je mislio da je time dao do znanja Živanu Vasiljeviću i ostalima da je njihovo vreme prošlo. Zoran Sokolović je zbog toga bio beskrajno zahvalan Ivanu. Kao što znamo, na Osmoj sednici Sokolović je čitao onaj famozni referat. Sloba ga je iskoristio. U pauzi sednice, Ivan je sreo u hodniku Sokolovića i pitao: „Kako te nije sramota da takve svinjarije govoriš„. Sokolović je Ivanu rekao u poverenju: „Joj pusti me, pusti me, dođe mi da se sada ubijem." Kasnije je obavljao razne funkcije, nije se mnogo mešao u svoj posao i na kraju se stvarno ubio.

LAZIĆ: Ko je posle Osme sednice davao podršku Ivanu, a da to nisi očekivao?
ĐURIĆ: Admiral Branko Mamula. NJega sam dobro poznavao. Bili smo u vrlo dobrim odnosima. Mamula je veoma civilizovan čovek. Pravi gospodin. Bio je prvoborac sa Korduna kome su ustaše zaklale oca. Po onom propisu da vojnik može da bira mesto gde će da ode, zbog zdravstvenog stanja on je izabrao Opatiju, gde mu je adaptirana kuća. Bio sam u toj kući.

Skromna kuća, ništa osobito za jednog generala armije Mamula je podržavao Ivana Stambolića i izražavao je krajnje nezadovoljstvo onim što je radio Slobodan Milošević. Potpuno se antimiloševićevski deklarisao. Ljutio se na kolegu po činu, generala Ljubičića, i na njegov angažman u korist Miloševićevog puča.

Tako se odigrala ona priča koju je Ivan pomenuo u svojoj knjizi. Mamula je pozvao Ivana Stambolića i mene da dođemo kod njega na razgovor, neposredno posle Osme sednice. Dogovorili smo se, oficir bezbednosti i ja, da ću ih čekati kod Ivana, pošto je Ivana kontrolisala Miloševićeva Udba. Došao je oficir sa tri automobila kod Ivana na Banovo brdo.

Ivan je seo u jedan auto, ja u drugi, a u trećem su bili neki specijalci... ne znam ni ja šta su tačno bili, znam samo da su bili u civilu. Od Ivana smo išli preko Košutnjaka. Okrenuo sam se i video da je onaj treći auto stao popreko, od Sportskog centra jedno sto - dvesta metara, i preprečio put da ne bi mogao niko da nas prati. To je sve bilo smešno. Tim automobilima smo otišli u Ministarstvo narodne odbrane, sišli u podzemnu garažu, premestili se u druge automobile i njima se odvezli do admirala na Dedinje.

Razgovor je bio vrlo ohrabrujući za Ivana. Mamula mu je davao vrlo mudre savete. Bio je pun brige zbog buđenja nacionalizama i onih snaga koje će razbijati Jugoslaviju. Nerviralo ga je vozanje moštiju cara Lazara i ostale velikosrpske manifestacije koje su, po njemu, budile nacionalizam i u drugim narodima. Dogovor je bio neodređen. Vratili smo se, uz neke čudne mere bezbednosti. Ivana je to naljutilo. On nije voleo policiju. Njega niko nikad nije pratio. Sam je vozio nekakvog golfića. Išao je i po kafanama uvek sam ili sa nekim drugarom. Bez ikakvih mera obezbeđenja.

LAZIĆ: Dvadeset petog avgusta se ispostavilo da ga je neko ipak pratio...
ĐURIĆ: Dan pre dvadeset petog avgusta, kada je nestao, bili smo dugo zajedno. Nagovarao me je da odemo u Guču na Sabor trubača u Dragačevu. Rekao sam da mi ne pada na pamet da idem na taj vašar. Jednom sam bio u Guči sa Oliverom Vučo... i nikad više. On je rekao supruzi da će ujutru malo da se istrči po Košutnjaku, pa će posle toga da ide u Guču... Kada se tog jutra probudila i nije ga zatekla, zabrinula se pošto su odela i papiri ostali u kući. Panično me zvala negde oko jedanaest sati da mi kaže da Ivana nema. NJegov mlađi brat Milun i njihov komšija, advokat Rade Paunović, otišli su u Košutnjak da ga potraže i nisu uspeli da ga nađu.

LAZIĆ: Da li ste znali da Ivana u to vreme neko prati?
ĐURIĆ: Da. Znali smo da Ivana stalno prate nekim kolima. Gotovo javno. Taj nestanak smo odmah shvatili kao nešto zabrinjavajuće.

Piše: Petar Lazić
Sutra: Ivan nestaje vrh vlasti ćuti