Tekst g. Koste Dimitrijevića „Vi ste narodni sluga", čiji je prekor i molba ministru energetike gđi Kori Udovički snažan i vapajući, ali Vladi Srbije je to diktat MMF, zbog čega je i gđa iz te institucije došla u srpsku vladu na mesto ministra?!

Tekst g. Mirka Stamenkovića „Narod ne može da se laže", govori o „lustraciji" (sveukupnom moralnom pročišćenju Srbije i koji su se ogrešili o njene zakone), kada su u pitanju „ekstraprofiteri" je mala laža i šećerlema: Dinkića, Đelića, Radovića! Umesto 8,3 milijarde dolara (a moglo je i desetostruko više), istopilo se na suncu nekoliko stotina miliona dolara, zato što su „ekstraprofiteri" srasli sa sadašnjom vlašću i međusobno (sponzorisanje, donatorstvo, tenderisanje, privatizacija i dr.) novcem, pokradenog naroda, podmirili sve ideološke i političke međusobne razlike! Zato se ne kaže uzalud da kapital nema granice! I - iz navedenog svako vidi da ga nema! Ali, 80 posto naroda Srbije dnevno troši, prosečno, dva dolara?!...

Zato vlast i kaže: „Tranzicija je bolna!" Pa, ako je ta „operacija" bolna, daj da je izbacimo iz vladine hirurške laboratorije!
Ako je Slobodan Milošević rekao srpskom narodu: „Ne sme niko da Vas bije", pa ga to košta Haga, zašto bi premijer Srbije Zoran Đinđić rekao: „Ne sme niko da Vas laže", pa da ga narod posle linčuje? Tekst u „Glasu" istog datuma, novinara N. Jokića - „Sigurna nezavisnost, neizvesna brzina", analitički razbija sve srpske zablude oko Kosova i Metohije i famoznu Rezoluciju SB UN 1244, jer se za sve pita Zapad i Amerika!

Taj tekst govori i o svakoj vlasti Srbije o nacionalnom i državnom pitanju Srbije! (Pročitajte obiman feljton književnika i publiciste Radomana Mlađenovića „Tajni razgovori Tito - S. Krajačić", objavljen u magazinu „On" u periodu od 06.12.1991. do 25.03.1992. godine, gde ćete uočiti da se sve, ama baš sve, Srbiji planira i događa, kako je u tom feljtonu napisano?!)

Pavković, iako ima svojih zasluga, a nezasluga (zašto S. Miloševiću nije rekao da se sa prvom generacijom PVO sistema i avijacije ne može voditi odbrana od NATO avijacije, nego da će taj rat biti sigurno izgubljen, te da se od velikog zla bira manje), ne može da se „prepire" sa predsedavajućim VSO, preko medija, a ako su mu prava narušena (penzionisan po članu „potreba službe" - na šta predsedavajući VSO ima pravo), imao je pravo da se žali Ustavnom sudu SRJ, a ne da na ovakav način kompromituje niz uzornih i kvalitetnih oficira, koji časno i vojnički obavljaju svoju dužnost, ili su je obavljali, pa su sada u penziji, iako je baš od ovog dosmanlijskog režima, u odnosu na težinu posla koji su radili, škole koje su završili, totalno degradirana materijalno, po diktatu spolja! Zapad, posebno Amer, ne može da oprosti i zaboravi - a da se ne sveti! I to je ta prljava i ružna istina koju, srećom, Srbi nikada ne zaboravlja. A Bog, i istorija, daće sud o svemu...

ILIJA GARAŠANIN, NIŠ

Moj suprug i ja fakultetski smo obrazovani, po zanimanju smo prosvetni radnici i imamo do sada on četrnaest, a ja jedanaest godina radnog staža.
Stanujemo već 11 (jedanaest) godina u iznajmljenom jednosobnom stanu koji smo, po useljenju, mi namestili. Zajedno sa nama je i sin koji ima osam godina.

Nenamešten, jednosoban stan, veličine oko 40 kvadratnih metara plaćamo već 11 godina svakog meseca 200 maraka! Iskreno rečeno, zahvalni smo vlasniku stana što nam je omogućio da ovako rešimo stambeno pitanje jer je on, svoj pošteno zarađeni novac, uložio u stambenu izgradnju. Država bi trebalo da stimuliše svakog pojedinca i svaku ustanovu i preduzeće da, ako imaju finansijske mogućnosti, ulažu novac u stambenu izgradnju jer bi, razume se, više stanova za izdavanje smanjilo i veličinu stanarine!

Kako bi bilo divno da smo moj muž i ja dobili pre 11 (jedanaest) godina kredit za rešenje stambenog problema od banke (države). Mi bismo do sada približnom računicom otplatili 11 godina puta 12 meseci po 200 maraka = 26.400 maraka što je više od cene polovine stana (računam da je zavisno od lokacije i komfora bilo dovoljno 1000 maraka za jedan metar kvadratni ovog stana u kome živimo već pomenutih 11 godina).

Redovno čitam „Glas" i moju pažnju najviše privlače članci vezani za stambeno pitanje. Tako sam u „Glasu" od 14. juna 2002. godine pročitala članak „Ključevi za 114 srećnih". U članku između ostalog piše da će krajem naredne, 2003. godine, biti gotovo za useljenje 2000 stanova koji se finansiraju iz gradskog budžeta!

Ne razumem, nije mi jasno, zašto nova vlast, koju imamo posle 5. oktobra, konačno ne dođe na ideju da stambeno pitanje stavi na zdrave osnove?! Kako je već rečeno („Glas" od 30. maja 2002.) trebalo bi hitno zakonom zabraniti svako dodeljivanje stanova!
Ako budžet grada Beograda predviđa finansiranje 2000 stanova do kraja 2003. godine zašto taj novac ne bi bio dat u vidu kredita ljudima kojima je potreban stan!?

Mnogi će reći, neki koji nemaju rešeno stambeno pitanje, ne mogu da konkurišu za kredit, jer nemaju mogućnosti da kredit otplaćuju! Da napravimo jednu približnu računicu kolika bi bila mesečna otplata kredita za stan veličine 40 kvadrata.

U „Glasu" od 25. juna 2002. godine na strani šestoj date su cene stanova u nekim krajevima Beograda i okolini. Npr. navedene su cene kvadrata stana (300 maraka košta kvadrat u Padinskoj skeli, 500 maraka u Barajevu, 1000 maraka na Miljakovcu, 1800 do 2500 na Dedinju itd.)

Dakle, da vidimo približno, kolika bi bila otplatna rata za stan na Miljakovcu veličine 40 kvadrata! - 40 kvadrata puta 1000 maraka = 40.000 maraka! Ako je kredit dobijen na 30 godina znači, približno, 40.000 podeljeno sa 360 (30 godina = 350 meseci) dobiće se otplatna rata 110 maraka!
Može se na više načina dokazati da je onemogućavanje „najvećeg šverca koji je izmislio socijalizam - dodeljivanje stanova" potrebno izvršiti što pre!

Samo primera radi, da vidimo, ako bi umesto davanja 2000 stanova, iz budžeta grada Beograda bilo kreditirano 2000 stanova, koliku će sumu dati za jednu godinu dana otplata kredita - 2000 puta (ako uzmemo da je otplatna rata 100 maraka) 12 meseci puta 100 maraka dobije se suma od 2.400.000 maraka (dva miliona i četiri stotine hiljada maraka) što je dovoljno za novih 60 stanova od 40 kvadrata! Ljudi koji su dobili kredite za stan otplaćuju svoj stan i u isto vreme omogućavaju drugima da dobiju kredite za stan!

Vlast SPS i JUL-a i gradska vlast SPO pali su, između ostalog, i zbog deljenja stanova po stranačkoj i rođačkoj liniji!
Preporučujem DOS-oskoj vlasti da stambeni problem stave na zdrave noge, zabrane bilo kakvo davanje stanova uz male stanarine, fond solidarnosti preinače u fond za kreditiranje stambene izgradnje. Preporučujem im da preseku svaku lažnu priču o brizi društva za mlade bračne parove, da preseku svaku lažnu priču o brizi za povećanje nataliteta itd. itd.

Na kraju da zaključimo šta ustvari nova vlast treba da radi na rešavanju stambenih pitanja:

1. da na sve moguće načine stimuliše sve one koji mogu (pojedinci, ustanove, preduzeća itd.) da ulažu novac u stambenu izgradnju za izdavanje po ekonomskoj kiriji (što više stanova to pristupačnije stanarine!)

2. da se zabrani svako davanje stanova i pređe na kreditiranje uz povoljne kredite (ako država može da daje stanove može i povoljne kredite, valjda da daje!).

Takođe, treba uticati na građevinske firme i sve one koji se bave gradnjom stanova da povećaju gradnju manjih stanova, a smanje gradnju većih stanova (okrenite telefon po oglasu bilo koje firme koja gradi stanove dobićete odgovor samo imamo za prodaju stanove od oko 100 i više kvadrata. Na postavljeno pitanje kome ste namenili tako velike stanove obično ne dobijete odgovor).

Još jednom da ponovim - kako bi bilo divno da smo pre 11 godina dobili od banke kredit - do sada bismo imali već otplaćeno pola stana (ali kako bi se onda mogao pohvaliti profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu da je za vreme svog ministrovanja potpisao podelu 5500 stanova a što je, među tim stanovima, i koja stotina stanova većih od 150 ili 200 kvadrata data svojim partijskim drugovima to nije bitno!)

NEVENKA JOVANOVIĆ,
BEOGRAD

Pritužilo jednom nesrećniku pa izneo svoju malu i neveliku biblioteku na pazar u Vrbasu međ raznim zelenišem i koještarijama. Kako sam se i sama našla na pijaci, nehajno i pomalo čudno, osvrnula sam se na to brdašce skoro neotvorenih naslova. Zbunjeno sam prišla čoveku da prelistavam naslove po skoro bagatelnoj ceni i, gle čuda: Bora Ćosić među zelenišem i raznoraznim tričarijama. Razmišljajući o velikom i vanserijskom intelektualcu i piscu koga svet bolje zna i čita od nas, postavila bih pitanje - da li je moguće da smo takve gorostase odagnali iz pameti (vazda nam je manjkala), koliko i iz samog srca.

Kao čitalac i literarni znatiželjnik - postidela sam se, ako je od ikakve utehe. Koliko smo uopšte dali pisanog prostora u javnosti kad je reč o Bori Ćosiću, dobitniku prestižne Lajpciške nagrade za književnost. Piscu prevođenom na sve evropske jezike. Plodotvorcu preko petnaest naslova van ove nesrećne zemlje, misliocu i kosmopoliti nadnacionalnog tipa. Ako i malo ličimo na slobodnu zemlju, zašto smo se medijski stisli i ukalupili. Kakva je to vrsta straha ako mislimo slobodno i evropski. Da štampamo proverene i vredne naslove, da prezentiramo javnosti iskristalizovani naš svet mudrosti i pameti. Ovo je kukavičluk bez komentara. Ali, više od opomene, na pravom mestu, stoje reči Bore Ćosića: „Postojim kao subjekt i to mi je dovoljno". Očigledno teško se treznimo, ali „vreme je majstorsko rešeto...". Krepi me Njegoš u ovoj muci i tesnoj čapri.

MIŠA MIJUŠKOVIĆ, VRBAS