BEOGRAD- Za probleme "velike" privrede, u kojoj se u poslednjih sedam godina kapaciteti koriste, u odnosu na baznu 1990. godinu, između 40 i 50 odsto, a gubici su porasli od 1994. do 2001. za oko 230 puta, dostigavši sumu od 736 milijardi dinara, i koja očito nije u stanju da pokrene zaribali zamajac privredne aktivnosti, kao lek se najčešće pominje razvoj malih i srednjih preduzeća.

Po mišljenju dr Jovana Rankovića, međutim, naivno je mišljenje da spas treba tražiti u malim preduzećima i da se veliki problemi mogu gurati pod tepih.

Podsećajući da sada od ukupno 61.248, na mala privatna preduzeća otpada 55.000, sa svega 234.000 ili 17,1 odsto od ukupnog broja zaposlenih u privredi Srbije, on konstatuje da su i sada ova preduzeća bez dovoljno kapitala.

		Na veštačkom disanju - U poslednjih sedam godina broj preduzeća porastao je za 12.575 a broj zaposlenih smanjen je za 239.296, od čega samo u protekloj godini smanjenje zaposlenih iznosi 30.236. Novih investicija gotovo i da nije bilo, a najveća preduzeća su u zoni stečaja. Među njima su u najtežoj situaciji 19 preduzeća elektroprivrede sa 140,5 milijardi dinara gubitaka, 6 preduzeća za proizvodnju uglja sa 21,3 milijarde gubitaka, NIS sa 43,8 milijardi, 49 preduzeća crne metalurgije sa 90,7 milijardi i 181 preduzeće za proizvodnju hemijskih proizvoda sa 44,1 milijardom dinara gubitaka. Sva pomenuta preduzeća su već godinama u zoni stečaja i samo se u ovom pravnom poretku na silu i veštački održavaju u životu, konstatuje dr Ranković potkrepljujući svoj stav o neophodnosti strateškog opredeljenja o tome koja velika preduzeća moraju ostati u pogonu i šta se mora učiniti da se ona na pravi način restrukturiraju i finansijski ozdrave. To se ne može zamaskirati pričom o razvoju malih preduzeća, upozorava ovaj stručnjak.

U ovoj grupaciji, na primer, sve zalihe, koje iznose 105,5 milijardi dinara, a to je čak 35 odsto ukupnih zaliha privrede, finansira se kratkoročnim kapitalom, bolje rečeno preko dobavljača. To znači da finansiranje i malih privatnih preduzeća pada na teret i dodatno ugrožava finansijski položaj društvenih i mešovitih preduzeća, kojih ukupno ima 7.500, ističe dr Ranković.

- Teza da spas srpske privrede leži u malim privatnim preduzećima neozbiljna je ne samo zato što postojećem broju od 55.000 privatnih preduzeća treba dodati 112 milijardi dinara dugoročnog kapitala, nego i zato što bi za zaposlenje svih radnika društvenih i mešovitih preduzeća (oko 1.100.000) bilo potrebno novih 200.000 malih preduzeća i bojim se više stotina milijardi dinara dugoročnog kapitala. Pri tome posebno je pitanje šta ova preduzeća treba da proizvedu, kome to da prodaju i koja velika preduzeća moraju dalje da ostanu u pogonu, objašnjava dr Ranković naglašavajući da mala preduzeća treba da budu sastavni deo usaglašene privredne strukture zemlje.

Drugim rečima, bez ozdravljenja velikih nije moguće računati na dugoročno održiv privredni oporavak. Prema podacima iz analize finansijskog poslovanja privrede, koju je napravio dr Ranković, višak njenih kratkoročnih obaveza preko kratkoročnih potraživanja dostigao je 544,1 milijardu dinara, što znači da su sve zalihe i 244 milijardi dinara osnovnih sredstava finansirani kratkoročnim izvorima i zaduženjem, i to je osnovni razlog što je privreda nesposobna da vraća dospele dugove, čak i pri ovako niskom korišćenju kapaciteta.

- Da ne govorimo o tome čime da se finansira potrebno povećanje obima proizvodnje i prodaje. Ako bi se, na primer, otvorilo tržište i navalile nove porudžbine, privredi bi bilo potrebno više od 1.000 milijardi novog dugoročnog kapitala, pod uslovom da se ne vraćaju sada korišćeni dugoročni zajmovi u iznosu od 259 milijardi dinara. Iz toga proističe sasvim jasan zaključak da je godinama stvaran nedostatak dugoročnog kapitala prvi problem jugoslovenske privrede i da računanje na sopstvene snage pretpostavlja bar 20 mučnih godina da se nedostajući kapital pribavi i privreda izvuče iz zone gubitaka. Stoga je aktiviranje raspoloživog domaćeg kapitala, koji je na razne načine imobilizovan, denacionalizacija i mobilizacija finansijski uticajne dijaspore, kao i stimulisanje stranih zainteresovanih investitora pravi i možda jedini način da se zaustavi urušavanje srpske privrede, konstatuje dr Ranković.

B. Jager