Niš spaljuje svoje pesnike, ako ih uopšte ima, jer Branko Miljković je, obesivši se, još onda dao loš primer - shvatio čovek sa kim živi. U pravom plamenu je izgoreo, na mrtvo, talentovani i dosledni Ognjen Stojanović ne doživevši da vidi zbirku poezije koja, eno, i dalje čami u nekoj od čuvenih fioka, a bila je zrelo ispevana - bolje reći „reš pečena" - da se suoči sa sudom kritike!...

I sudbina mog oca, legendarnog niškog profesora i boema, veoma je slična: decenijama, nikad (?!) mu nisu objavili ni jednu knjigu, ukrali doktorsku disertaciju odbranjenu kod gospodina Petra Džadžića da bi promovisali sebe, srozali ga, isterali s posla zbog objavljene priče i gurnuli na ledinu! Eno, najzad, i mojih rukopisa u „Prosveti", dao sam ih džabe (!), a u tami hvataju prašinu - nema ko da pročita???

Gospoda traže da im se plati harač od tri stotine evra da bi objavili vredno delo, odakle kad sam bez potpore i zaposlenja? Za isti materijal zainteresovani su elitni beogradski izdavači, i objaviće ih - njima su O. K.! Urednici su ovde još oni isti iz Brozovog doba, zaljubljeni u svoja pisanija, odani - samima sebi, dirljivi poslušnici i miljenici sad ugledne prebogate gospode Jovana Zlatića i Mileta Ilića!

Jedini način da dobijem bar neku nagradu bio je - anonimni konkurs: uspeo sam, ali su odličje „Stevan Sremac" za kratku priču odmah potom ukinuli! Ugasili su, o sramote, i književni časopis s početka veka, čuvenu „Gradinu". U ono doba, 1902. godine, naravno su honorarisani prilozi, a sad nas ponižavaju i ne plaćaju ništa. Još traže! U „Kulturnom centru" zaposlili su pedesetak neinventivnih trutova.

Osim baba na samrti i škarta koji se nisu mogli smestiti nigde, nađe se, bez diplome i državljanstva, i po koja „ljubovnica" lokalnog moćnika, gospodina Adžića, da domaćim „profesionalkama" na „štajgi" ne oduzima lebac - zar je onda čudno što se književnim stvaralaštvom na jugu ne bavi više niko!!! Gde su novci iz fondova, Gorane Stankoviću, zar i tebe kriminalcem načiniše? Pisac mlađi od četrdeset godina u ovom jadnom gradu ne postoji, a i ostali tavore? Već matori Zoran Ćirić svetao je primer, no, on je uhlebljen pošto se ponizio da preklinje i moli one, sad već bivše, potpisuje partijske proglase i pristupnice. Proći će i vaše, drugovi svemirci, a stvaraoce će neko morati da stvori i izmisli! Nismo im dobri, rado dovode i plaćaju druge. Da se iselimo jer nas se stide? Što, kad nas ionako bije glas da smo polupismeni?

Branislav Stanojević, pisac
Niš

Tvrdilo se da su sudije (naravno, ne svi) loše radili, jer su im plate bile male. Zbog njihove neefikasnosti, neobjektivnosti, pomanjkanja stručnosti i sumnje na korupciju narod je bio pun srdžbe. Ministar Batić im je obećao znatno veća primanja (500 evra mesečno) da bi dobili poleta da bolje rade i da ne moraju primanjem mita da spasavaju svoju egzistenciju.

Sada se ispostavilo, prema onome što izjavljuju najodgovorniji ljudi države i građani koji imaju posla sa sudom, da sud ne zaslužuje prelaznu ocenu i da je ministar pravde prebrzo obećao velike plate sudijama. Očekivanih promena na bolje nema, efikasnost se ne povećava, novi stručni i pošteni ljudi ne hrle u sudove. Oni koji svojim radom nisu zadovoljni ostali su i, po svemu sudeći, neće biti drugačiji ni sa mnogo većim primanjima.

Na sreću, ostali su i oni malobrojni stručni i pošteni, koji su takvi bili i sa malim primanjima, ali sa neprijatnim saznanjem da su izjednačeni sa lošijim kolegama. LJudi kažu - neradnik ostaje neradnik, a onaj ko je primao mito, primaće ga i sa Batićevih 500 evra. Navika se teško iskorenjuje.

Godinama je sud bio neprikosnovena ustanova o kojoj novinari nisu pisali. Ni koliko je bilo poništenih presuda. Ni koliko je parnica prenešeno nerešeno iz godine u godinu, neke i čitavu deceniju. Nije se znalo šta u dane prijema kod predsednika sudova govore građani. Zakon nije predviđao sankcije za sudije koji svojom neefikasnošću ili nestručnošću, odugovlačenjem sporova nanose veliku štetu građanima-parničarima.

Žalbe nisu imale efekta, jer predsednici nisu želeli da narušavaju harmoniju u sudu. Molbe uticajnih ljudi su, po nepisanom pravilu, pisane telefonom i prosleđivane pogodnim, podobnim, „našim" ljudima. Brojna ročišta su u nekim slučajevima služila za odlaganje teškog posla - pisanja presuda, a advokati su bili zadovoljni.

Sada celokupna javnost uviđa da je sudstvo mnogo tvrđi orah nego što se mislilo i da se zatečeno stanje teško menja. Iz sudova će, izgleda, pre da odu stručni ljudi no nekadašnje podobni. Ministru pravde je možda preče da se izbori da na mesta predsednika opštinskih sudova postavi sposobne i smele sudije sa širokim ovlašćenjima, da očiste sudove od neradnih, nestručnih i korumpiranih i na njihova mesta angažuju sposobne, ugledne i stručne ljude, koji bi bili uzor u kućama pravde i koje bi narod željan pravde sa radošću i nadom dočekao.

Postoji još jedan problem u vezi sa visokim platama za sudije, jer je time pojačano nezadovoljstvo visokoškolovanih kadrova van sudova, čije su plate tri ili četiri puta manje. Šta će reći lekari, profesori, arhitekte, inženjeri, pravnici u drugim organizacijama? Lekarske studije su trajale šest godina, a njihova diploma sada vredi tri puta manje od sudijske. A i njihov rad nije manje stručan i lakši od sudijskog.

I isto je podložan iskušenjima zbog malih primanja. Zar smo jednom čuli i pročitali da su zaposleni u zdravstvu i prosveti zbog mizernih plata primali mito za operacije i preglede, za bolje ocene i diplome. U takvoj situaciji su i službenici u državnim organima, inspektori i ljudi drugih zanimanja sa fakultetskim obrazovanjem i malim primanjima. Svi su oni sada degradirani u primanjima u odnosu na sudije. NJihovo nezadovoljstvo je ovom nepravdom pojačano.

Zbog svega ovoga, mnogi pitaju hoće li ministar Batić povući ishitrenu odluku o znatnom povećanju plata sudija. Ili će možda ministri prosvete, zdravlja i neki drugi, energično zatražiti ista primanja za ljude u svojim resorima, bolnicama, domovima zdravlja i školama koji imaju isti stepen stručnosti kao i sudije. Hoće li podneti ostavke ako se za ovo ne izbore u vladi?

I jedno i drugo bilo bi rešenje i zadovoljenje neke pravičnosti, ako u ovako nenormalnoj situaciji ima pametnog izlaza.

Stanislav Simić,
Kruševac

Neshvatljiv naziv emisije koja, kako mi se čini, ide ponedeljkom na Televiziji B-92 deluje zastrašujuće kada se uz isto ime pojavi Drinka Gojković sa svojim gostima i publikom. Pišem, pre svega u svoje, ali i u ime velikog broja Srba, onih kako ih nazva („uvaženi filozof ruralnog izgleda i napadnih brkova" za koga moram reći dosad nisam znala, a i sam je naglasio da mu je Drinka dala jedinstvenu priliku da se pokaže svome narodu).

On reče da su Srbi narod bez mozga. Potpuno se slažem, jer da imamo mozga nikada ne bismo dozvolili da nam sa ekrana našeg glavnog grada toliko mržnje, mulja i besmislica serviraju tipovi koji se tamo pojavljuju. Počev od izabranih govornika, preko publike, kako one ZA tako i PROTIV, sve je izrežirano u najgorem maniru crne, mrziteljske i revanšističke propagande. Kako to Drinka miri zavađene?

Uživajući u svakoj ružnoj reči o Srbima i Srbiji do sladostrašća, ona podgreva ne samo mržnju umesto pomirenja, već i želju za osvetom i još većom mržnjom. Svako je tu na svom mestu: poznati novinar, reditelj, književnik, filozof, dame u crnom i belom, obojene svim bojama, starice odevene u mladalačku odeću, nesrećne majke bez dece, neudate i ostavljene, „seksualno zalutale", nezadovoljne bez razloga i uvek jedna „jadna žena" proglašena ludom da bi dokazala kako Srbi nemaju mozga i da samo ludi Srbi brane sami sebe.

Pametni kao Drinka i njeni gosti brane sve druge, samo im Srbi ne leže i to čine na najgori mogući način, bez srama i časti. Filozof Mida o Bože (tako se nekad zvaše najbogatiji na svetu), a tek sad nekako čupav i zarastao u kosu, bradu i bezčašće. I tako „pametni" udariše, bez pardona, po SANU, a na koga bi drugog.

Neće valjda na golobrade i sebi ravne, na neznalice sopstvene istorije, one koji ne poštuju ni rođene majke, a kamoli mudrace sa najvišeg nivoa. Ima i u Akademiji dovedenih s konca i konopca, ali takve ne napadaju već one dostojanstvene, kojima je i narod i svet priznao da su veliki i mudri.

Pitam se šta bi Francuzi rekli i učinili kada bi neko pokušao da ijednu grubu reč kaže o njihovim starim mudracima, koji su stariji od svih svetskih akademika. Kako bi predsednik Širak reagovao? Verovatno drastičnije od onomad kad su na sportskom terenu zviždali himni.

Da li bi se u nekom forumu poput Drinkinog našao neki Alžirac, Marokanac ili, ne daj Bože, Korzikanac da pljuje i naziva akademike starcima sazrelim za Dom za stare. A taj famozni titoistički memorandum karika u lancu rasturanja SFRJ i podmetanja kukavičjeg jaja u Srbiji koje tada i nije bilo, kako neki i sada žele, da je više nema.

Pa hvatanje za Hajdegera i njegovo opredeljenje za Hitlera (nonsens i osvedočeno neznanje). Filozof je bio kao i skoro svi Nemci uz svoj narod. Onih stotinak je moralo kao Tomas Man i Marlena Ditrih da beži ili okonča zajedno sa Jevrejima u dušegupkama. Ali, neistine izgovorene na Drinkinim seansama za neke postaju istine, ali za većinu nas horor i noćna mora. Pitamo se ko je Drinka.

Većina je smatra najgorim delom od svake njoj slične (Sonje Biserko, Nataše Kandić, Borke Pavićević, Srbljanovićke (oh, kako je u Nemačkoj cene i prikazuju) i ostalih žena u crno-žutoj, pardon, crno-beloj kombinaciji. A onaj novinar u svakoj čorbi mirođija, koji se, vele, ženio šest puta i nijedna mu žena nije valjala, a decu je posejao po belom svetu, već je dojadio i Bogu i ljudima.

Dokle ćemo biti bez mozga i dozvoljavati da nas blate i do ludila dovode već odavno dokazani tipovi, sve zavisi od nas i ni od koga sa strane. Mali smo da bi naše čarke i optužbe bolele ili iritirale velike. To je sve upućeno nama, ne bi li nas obezmoždili, obeščastili i poslali u domove za stare ili iza žica - ako ne u ludnice i bolnice bez hrane, nege i lekova. Možda smo to ćutanjem i povlačenjem pred svakom vaškom i zaslužili.

Reče mi prijateljica, Indijanka iz Tampe na Floridi, da se ne sekiram toliko jer ona, otkako je uspela da dođe u zemlju svoga muža, nije srela ljude koji toliko vole decu i cveće, a takvi ljudi ne mogu biti zli i genocidni i malo ublaži takvim rečima moju muku.

Jelena Radović,
Beograd