[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e
Petak, 28. jun 2002.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

SINA

SNAGA

GLAS INTERVJU

Dr Srđa Trifković o Vidovdanu, srpskoj proslavi gubitka, izboru carstva nebeskog

Nema mirenja s porazom

Neuspeh na Kosovu nije i duhovni pad. I Irci, Južnjaci i Vizantinci slavili gubitke. Nisu Srbi spasli Evropu od Turaka. Vlast u Srbiji bez nacionalnog osećanja i politike

Naš kosovski mit vezan za Vidovdan ima svoje utemeljenje u istorijskim zbivanjima. Ti događaji nisu plod kolektivne mašte, već su zasnovani na stvarnom događaju koji ima istorijski značaj, ali koji je kroz generacije dobio posebnu moralnu težinu i kolorit koji ima mitski i folkloristički karakter - kaže za "Glas" dr Srđa Trifković, istoričar, spoljnopolitički analitičar i direktor Instituta za Međunarodne odnose Rokford instituta u Rokfordu, Ilinois, SAD.

- Osnovno značenje Kosova i Vidovdana jeste pobeda dobrog nad zlim. Iako je srpska vojska pretrpela neuspeh na Kosovu, to ne znači da je pretrpela i duhovni poraz. Naprotiv, Kosovo u moralnom i duhovnom smislu predstavlja pobedu.

Srbi nisu jedinstveni u težnji da svoje istorijske poraze tumače kroz prizmu transcendentne moralne uzvišenosti i duhovne pobede. To su učinili, recimo, Irci, za koje je poraz u bici protiv Engleza na reci Bojn u 17. veku predstavljao moralnu pobedu u vidovdanskom smislu. Slično su postupili i pobornici južnjačke Konfederacije u bezizglednoj borbi protiv mnogostruko jače severnjačke Unije u građanskom ratu 1861-1865.

Sve prekriva zaborav

U današnje vreme, kad se prekraja istorija, da li je važno kad su srpska plemena došla na Balkan i kad se prvi put pominju?
- U normalnom svetu bilo bi veoma značajno znati koliko je istorijsko pravo jednog naroda na zemlju koju nastanjuje vekovima. Međutim, u ova post-moderna vremena sve je prisutnija težnja u centrima moći sveta da se ignorišu istorijska prava i da se zemlje definišu ne kao nacionalne države, već kao države svih ljudi koji ih u datom trenutku nastanjuju. Tako se govori o multikulturnoj, multietničkoj i multirasnoj Engleskoj, Francuskoj, a da o Americi i Kanadi ne govorimo.
Na isti način se osuđuje pokušaj protivnika masovne imigracije u zemljama EU i Severne Amerike da se pozivom na istorijsko pravo naroda koji te zemlje nastanjuju ograniči useljavanje imigranata iz Trećeg sveta. Ovo ti isti centri moći proglašavaju za rasizam, ekstremizam, ekskluzivizam... Pokušaj Srba da dokazuju svoje pravo na Kosovo, ili pak na Kninsku krajinu, ili na bilo koji deo svoje teritorije, pozivajući se na istorijsko pravo, biva slično etiketiran.
U normalnom svetu istorijsko pravo bi bilo značajan argument, koji može da se dokazuje toponimima i arheološkim nalazima. Nažalost, u centrima modernog sveta takva argumentacija naprosto ne pije vodu.

Iako je završena neuspehom, u njoj su videli moralnu pobedu, a u liku svog vođe generala Roberta Lia, mučeničku figuru uporedivu s knezom Lazarom. Ipak, od svih primera moralno uzvišenih poraza, najsličnija kosovskoj epopeji je bezizgledna odbrana Konstantinopolja pod poslednjim vizantijskim carem Konstantinom Dragašem, inače polu-Srbinom.

U dugim vekovima turskog ropstva upravo je taj karakter moralne uzvišenosti kosovskih junaka i duhovne pobede hrišćanskih ratnika, pobede carstva nebeskog nad carstvom zemaljskim, igrao značajnu integrativnu ulogu dajući značaj i težinu srpskom identitetu. Upravo je kroz deseterački mit o caru Lazaru, Milošu Obiliću i kosovskim junacima, koji su gordo i stoički birali junačku smrt da bi im se otvorile dveri carstva nebeskog, srpski identitet dobio svoju metafizičku dimenziju.

Zadojen kneževom kletvom sa poslednje večere, koja predstavlja jasnu aluziju na Hristovu poslednju večeru s apostolima, Srbin je mogao sebe da poima ne samo kao poniženog rajetina, koji je morao Turcima da se uklanja s druma i koji nije smo da uzjaše konja, već kao duhovno superiornog moralnog pobednika, koji zahvaljujući kosovskom zavetu uvek ima nadu da će jednog dana Kosovo biti osvećeno i da će jednog dana Srbin opet biti svoj na svome.

Da li bi istorija Evrope izgledala drugačije da nije bilo Kosova i srpskih žrtava?
- Kao istoričar rekao bih da je bitka na Kosovu bila jedna epizoda od regionalnog značaja, ali ne i od sveevropskog značaja, kao što je bila pomorska bitka kod Lepanta, ili turski poraz pod Bečom 1683, ili uspešna odbrana Malte 1565.

Drugim rečima, čak i da nije bilo Kosovske bitke, mislim da bi se turska najezda jugoistočne Evrope nastavila sličnim ili uporedivim tempom, zbog toga što su tadašnji resursi Turskog carstva bili na usponu a na hrišćanskoj strani je slabljenje Vizantije i opadanje moći srpske države posle smrti cara Dušana stvorilo svojevrstan vakuum. Istovremeno, druge evropske sile nisu bile dovoljno svesne turske opasnosti da bi zajedničkim snagama pokušale da im se odupru. Tadašnji pokušaj Ugara, papske države i Habzburga da stvore zajednički front protiv Turaka tek su počeli da rađaju plodovima drugom polovinom 16. veka, kad je, kao što znamo, za Srbiju bilo kasno.

Mislim da teza o Srbima koji su Turcima na Kosovu skresali krila i spasli Evropu objektivno ne stoji. Pogibijom sultana Murata i velikim gubicima Turaka jeste došlo do izvesnog usporavanja, ali je već u sledećem veku bilo daleko ubrzano. Ono što je zaista Turke usporilo u osvajanju Evrope bili su Tatari, koji su upadali u Otomansku carevinu sa istoka, tako da je Muratov naslednik Bajazit stradao u bici kod Angore, današnje Ankare, 15 godina posle Kosova. Ono šta su Srbi postigli tokom kasnijih vekova jeste da kroz držanje vojne granice prema Turskoj carevini unutar Habzburške imperije pružaju nesrazmerno veliki doprinos zaustavljanju turske invazije. Oni su bili zaista pravi antemurale christiensitatis - predziđe hrišćanstva, naziv koji su kasnije Hrvati prisvojili.

Zašto se sudbina Srba na Kosovu i Balkanu polako briše iz istorijske memorije i zamenjuje stranim nametanjem srpske kolektivne krivice?
- Pre svega zbog toga što je vlast u Beogradu u rukama ljudi koji su spremni na svaki kompromis pred centrima moći zapadnog sveta, kako bi povećali sopstveni rejting u njihovim očima i nastavili da vladaju u sopstvenom interesu - naravno, uz izuzetak šefa savezne države, koji je sve nemoćniji i sve irelevantniji. Vlast u Srbiji je u rukama ljudi koji su spremni na implicitno, a sve više i eksplicitno, priznanje srpske krivice i prihvatanje teze o srpskoj isključivoj ili u najmanju ruku pretežnoj odgovornosti za sve užase na prostoru SFRJ u proteklih 12 godina. Time se retroaktivno verifikuje politika zapadnih sila na našem području.

Da nije tako, imali bismo već jasno definisanu nacionalnu strategiju za povratak izgubljenih teritorija i za reviziju ishoda kobne decenije pod Miloševićem. Da se razumemo: Srbi u ovom ratu nisu bili vojno poraženi. Oni su bili politički, medijski i moralno prokaženi od zapadnog sveta. Njihov de fakto poraz je isključivo rezultat politike jednog čoveka i njegovog establišmenta koji nije imao srpske nacionalne interese na srcu. Tragično je da su na vlast i posle njega došli ljudi koji nemaju nacionalne interese na srcu.

Jevreji su se dve hiljade godina pozdravljali sa "dogodine u Jerusalimu" i na kraju su dočekali da u taj Jerusalim dođu. Poljska je krajem 18. veka zbrisana sa mape Evrope, ali je posle više od sto godina ponovo nikla i danas se proteže do istočnih predgrađa Berlina. Za sve te preporode bitan preduslov je da se ti narodi nikad nisu pomirili s porazom kao nepromenljivom činjenicom.

Ukoliko Srbi tom izazovu danas ne odgovore na pravi način, oni će biti trajno poraženi i osuđeni na nestanak. Srbi bi morali da nađu snage da se odupru iskušenju tzv. "denacifikacije", što zapravo znači "desrbizacije" i da zbrišu defetistički politički establišment oličen u Zoranu Đinđiću i njegovim gaulajterima.

Znači da za ovakvu percepciju nas u svetu nisu krivi strani centri već smo uglavnom krivi mi?
- Strani centri su krivi za katastrofalnu sliku i za sistematsku demonizaciju Srba, ali Srbi su prvenstveni krivci sami sebi ukoliko dozvole da bledi sećanje na njihove istorijske teritorije koje su nastanjivali njihovi preci kroz nebrojne generacije i ukoliko se svako razmišljanje o reviziji ovog katastrofalnog ishoda tretira kao zločin mišljenja i recidiv ratno-huškačke propagande. Srbi sami sebi duguju obnavljanje svesti da je ovo nepravedan ishod s kojim smo se suočili kako u Dejtonu 1995, tako i u Kumanovu 1999; da su to privremena rešenja koja će biti podvrgnuta reviziji onog trenutka kad spoljni centri moći izgube interesovanje za Balkan. U tom trenutku bi Srbi morali biti spremni i duhovno, i moralno, i vojnički, i materijalno, da vrate ono šta je njihovo po pravdi i pravu.

BOBA BOROJEVIĆ


vesti po rubrikama

^tema

16:30h

Dr Srđa Trifković o Vidovdanu, srpskoj proslavi gubitka, izboru carstva nebeskog: Nema mirenja s porazom

16:45h

"Glas" istražuje: Šta se dogodilo za godinu dana, otkad je Milošević izručen Tribunalu?

 



FastCounter by LinkExchange