Poštovana gospodo, povodom polemike koja se vodi ovih dana u javnosti o stanju o pravosuđu, kao ministar pravde želim da Vas obavestim o sledećem:

Cilj nove vlasti i nove vlade je uspostavljanje pravne države Srbije i vladavine prava. Da bi taj cilj, koji se oslanja na geslo građana Srbije „Hleba i pravde", bio realizovan, neophodno je uspostavljanje nezavisnog i slobodnog sudstva. Slobodnog i nezavisnog u pogledu odlučivanja, ali ne i u pogledu radne discipline u sudovima.

U pravcu ostvarenja tog cilja, Ministarstvo pravde krenulo je odmah nakon konstituisanja Vlade. Nezahvalne uloge ministra pravde prihvatio sam se, jer sam jedini od lidera DOS-a radio u pravosuđu. Za sedamnaest godina, koliko sam se bavio advokatskom profesijom, uočio sam sve probleme pravosuđa.

Istovremeno, bio sam i jedan od retkih koji je 1999. i 2000. godine ustao u odbranu razrešenih sudija, tražeći od Advokatske komore Srbije i svih sudija da stupe u generalni štrajk. Međutim, tada su svi, osim časnih izuzetaka, poput sudije Radmile Dičić Dragićević, ćutali, uključujući i one koji su danas najglasniji (u prilogu ovog dopisa dostavljam Vam i tekstove tih saopštenja).

Od novog pravosuđa, građani su očekivali razrešenje iskompromitovanih sudija, presude za one koji su opljačkali zemlju i narod i brže, efikasnije i kvalitetnije vođenje standardnih postupaka. U tom pogledu nije učinjeno mnogo. Tačnije, na prva dva plana nije učinjeno ništa, a na trećem veoma malo.

Za godinu i po dana razrešeno je samo troje iskompromitovanih sudija, iako sam ja, kao ministar pravde, još od oktobra 2001. godine pokrenuo inicijativu za razrešenje više od 150 takvih sudija. Šta više, dogodila se paradoksalna stvar. Sudija Vrhovnog suda Srbije gospodin Pljakić, koji je kao član Republičke izborne komisije 1996. godine učestvovao u izbornoj krađi, i koji nije bio razrešen na opštoj sednici Vrhovnog suda Srbije, unapređen je u člana Velikog personalnog veća, tela koji bi upravo trebao da odlučuje o razrešenju drugih.

Kaznena politika je katastrofalna. U zemlji u kojoj se kriminal u poslednjoj deceniji nalazi u ekspanziji, procenat izrečenih zatvorskih kazni je višestruko manji nego pre nekoliko decenija, a i one koje su izrečene nalaze se ili na granici ili ispod granice zakonskog minimuma.

U Okružnom sudu u Beogradu pogrešnim tumačenjem ZKP-a (ili je u pitanju nešto drugo) pušteno je iz pritvora osam najtežih kriminalaca, među kojima se nalazi i šest ubica, pri čemu je predsednik tog suda gospođa Vida Petrović Škero javno, umesto da sa članovima Krivičnog veća momentalno podnese ostavku, stala u odbranu takve odluke. Rezultat ovakve odluke, kakvu, srećom, nije doneo nijedan drugi okružni sud u Srbiji, direktno je podsticanje kriminala, jer ko će biti odgovoran ako ubice koje šetaju Srbijom sutra ubiju nečije dete, brata ili majku.

Uprkos izvesnom pomaku, i ažurnost se uglavnom nalazi na veoma niskom nivou. Dok se u pojedinim evropskim zemljama većina postupaka (više od 50 posto) okončava za tri meseca, kod nas se ročišta najčešće zakazuju na svaka tri do šest meseci.

U proteklih nekoliko meseci obišao sam sa svojim saradnicima oko sedamdeset sudova u Srbiji i kod velike većine sudija i tužilaca uočio jasno izraženu volju da se reforme u pravosuđu sprovedu. Za razliku od njih, čiji rad ukazuje na to da pravosuđe u Srbiji ima perspektivu i da žele da rade u interesu Srbije i njenih građana, nekoliko glasnogovornika u Beogradu neprestano lamentira o nezavisnom sudstvu kao o metafizičkoj kategoriji koja nikome, pa ni građanima, ne treba da polaže račune.

Istovremeno, neki od njih su za nepunih šest meseci ove godine oko dva meseca proveli na studijskim putovanjima i seminarima u zemlji ili inostranstvu, edukujući se u sedmoj deceniji života, a da istu šansu nisu pružili i svojim mlađim kolegama, kojima je takva vrsta edukacije zasigurno potrebnija. Inače, na razne, uglavnom rekreativno-turističke, seminare potrošeno je više od 500.000 maraka. Neke sudije su mi rekle da se stide na šta je ličio seminar u Budvi.

Za razliku od njih, ja sam se pet dana nakon teške operacije vratio na posao, zato što su mi to moralna načela nalagala, ne mogavši da se ponašam u skladu sa onom narodnom „kuća gori, a baba se češlja". Do sada sam u ovoj godini u inostranstvu proveo tri dana, od toga dva dana u Hagu (što je rezultiralo puštanjem na slobodu admirala Jokića) i jedan dan u Minhenu (što će rezultirati finansijskom podrškom našem pravosuđu). Na seminarima u zemlji nisam uopšte boravio.

Mnogima od glasnogovornika najbliži srodnici su advokati, što nije protivzakonito, ali je sa moralnog aspekta u najmanju ruku diskutabilno, kao što je diskutabilno i to da iz depozita u Palati pravde nestane 300.000 maraka, a da za to niko ne odgovara. Takođe, pored redovnih primanja, neki od njih raspolažu i sa dodatnih 1.000 do 2.000 evra mesečno, na osnovu rada u raznim komisijama ili nevladinim organizacijama i iz te lagodne pozicije, izigravajući majku Terezu, pričaju o nezavisnom sudstvu.

Došavši na mesto ministra pravde, zatekao sam: 1. dug od 10 miliona maraka, 2. na doboš rasturen stambeni fond od 487 stanova, 3. ogromne finansijske malverzacije u vezi sa kompjuterizacijom i voznim parkom, 4. katastrofalno stanje kadrova.

Najpre sam morao da sredim stanje u samom Ministarstvu, formirajući kabinet od mladih, vrednih, ambicioznih, nekompromitovanih i stručnih ljudi. To je najmlađi, i po mnogima najbolji, kabinet u Vladi. Oni, koji bi da pravosuđem vlada nekakvo veće staraca, to ističu kao manu.

Podnete su krivične prijave i vode se krivični postupci protiv dvojice bivših ministara i njihovih zamenika i pomoćnika zbog finansijskih zloupotreba. Današnji, dežurni glasnogovornici, nisu osporavali njihov pogubni način rada.

Napravljen je red i uspostavljena zavidna radna disciplina u samom Ministarstvu.
Utvrđeni su prioriteti za reforme pravosuđa - novi zakoni; razrešenje iz kompromitovanih sudija i tužilaca; bolji materijalni položaj i radni uslovi; edukacija; efikasnost.

Novi zakoni su doneti ali, nažalost, kao rezultat političke nagodbe, što nije bilo dobro za pravosuđe. Novim izmenama koje će uslediti za nekoliko dana, ti zakoni biće po meri pravosuđa.
- Inače, po postojećim zakonima, ministar pravde je potpuno razvlašćen. Ni jedan ministar pravde u Evropi nema manje ovlašćenja od mene.
- Poštujući načelo nezavisnog sudstva nikad za ovih godinu i po dana nisam ni pokušao da intervenišem u bilo kom sporu u ovoj zemlji.
- Poštujući narodnu volju i želju da se odvoji žito od kukolja, pošto to niko od predstavnika sudova nije hteo da učini, u skladu sa svojim tadašnjim zakonskim ovlašćenjima pokrenuo sam inicijativu za razrešenje više od 150 iskompromitovanih sudija.

Za devet meseci od tada, nije razrešen niko. Nedostatak volje i lažna solidarnost i kolegijalnost zamenjuju se tezom da uz inicijativu nisu priloženi dokazi, što je netačno. Najviše razrešenja odnosi se na loš kvalitet i lošu ažurnost, o čemu Ministarstvo vodi statističku evidenciju koja je dostavljena uz inicijativu. Druga kategorija su sudije koje su učestvovale u izbornoj krađi.
Umesto da budu u zatvoru, oni nisu ni razrešeni.

Njihova imena sadržana su u Gonzalesovom izveštaju i tačno je utvrđeno koje su izborne komisije krale izbore.
- U pogledu uslova za rad, plate su povećane sa 150-200 maraka na 450-500 maraka, a obećanje koje se odnosi na plate od 500 evra za sudije i tužioce. Vlada je u celosti ispunila i one će važiti od 1. jula ove godine, kako je i obećano.
- Plate ostalih zaposlenih biće povećane za 10 posto, uprkos insistiranju Ministarstva da to bude 25-30 posto, ali Ministarstvo finansija i Vlada, sagledavajući budžet, to nisu prihvatili.

Nakon juče usvojenog rebalansa budžeta, biće stvorena mogućnost da se i tu učini pomak na čemu će Ministarstvo i dalje insistirati.
Rebalansom budžeta obezbeđena su sredstva za materijalne troškove i posebne namene, tako da to ubuduće neće biti problem.

Iz budžetske rezerve biće likvidirani oni dugovi koji pritiskaju pravosuđe. Inače, javnost i sudovi treba da znaju da ključeve od kase ne drži ministar pravde, već ministar finansija.
Svaki dinar koji stigne u našu kasu, odmah se prosleđuje sudovima.

Iz stranih donacija rekonstruisana je po evropskim standardima zgrada Vrhovnog suda Srbije, što je još jedno od ispunjenih obećanja ministra i Vlade. U toku je rekonstrukcija suda u Kraljevu i zatvora u Sremskoj Mitrovici.

Što se zlonamernih i besmislenih priča o drugim stranim donacijama i njihovom navodnom nestanku tiče, odgovor je jednostavan. Nikad ni jedan pfenig ili cent stranih donacija nije stigao na račun Ministarstva pravde. To se lako može proveriti. I one donacije koje su prethodno pomenute, išle su direktno ili izvođačima radova ili krajnjem korisniku. S tim Ministarstvo nema nikakve veze.

Iz svojih skromnih sredstava Ministarstvo je saniralo 40 sudskih zgrada u Srbiji, kao i zatvore u Zabeli, Sremskoj Mitrovici i Nišu.
Podeljeno je više desetina kompjutera.

Smeštajni uslovi su loši, ali to je zatečeno stanje. I u Ministarstvu pravde u mnogim kancelarijama sedi 5-6 ljudi, koji zbog toga ne kukaju. Reforme su spore i bolne. One zahtevaju trpljenje i strpljenje. To važi za sve, pa i za pravosudne organe.
- Formiran je u saradnji sa Ministarstvom i Društva studija, te, uz pomoć stranih donacija, reprezentativnog Centra za edukaciju pravosudnih kadrova, koji je otpočeo sa radom.
- Efikasnost i ažurnost su vrlo malo i potpuno nedovoljno povećani.

Kao ministar pravde, tek od nedavno, imam platu 350 evra. Za godinu i po dana nisam naplatio ni jednu dnevnicu, nisam potpisao ni jedan račun za reprezentaciju, nikada nisam bio član ni jednog upravnog odbora, svaki dan ustajem u 6,30 časova i iz Obrenovca na vreme dolazim na posao, uglavnom vozeći sam. Sa svojim saradnicima radim po 12-14 sati dnevno, nekad i subotom i nedeljom.

S toga, smatram da imam pravo da i od drugih zahtevam odgovornost prema poslu koji obavljaju i ponavljam da ću, uprkos pokušajima opstrukcije od strane pojedinih studija, i dalje ulagati sve svoje napore u pravcu sprovođenja potrebnih reformi, jer je upravo to ono što građani Srbije od mene očekuju.

U borbi za pravu i demokratiju tokom prethodnih 13 godina, prebrodio sam sva moguća iskušenja: pretnje, uvrede, diskvalifikacije, informativne razgovore, sudske postupke, kordone, batine, suzavce.

Nikada nisam posustao, niti odustao. Nikada nisam pravio lažne kompromise. Neću ni sada.
Biće pravde u Srbiji i ispuniće se ono što je Aristotel govorio: „Ići sudiji, znači ići pravdi".
U ime naroda,

Ministar Dr Vladan Batić,
Beograd

Vaše poređenje angažovane snage električne struje s veličinom cevi je, naravno, dobro i verovatno najpribližnije od svih koja smo dosad čuli. Ja prihvatam i to da se Vi borite da struja dobije ekonomsku cenu. To rade i drugi ministri kad su u pitanju druge kategorije troškova. (Uzgred, nikako da otkrijem koji se to ministar bori za ekonomsku cenu mog rada.)

Međutim, postizanje ekonomske cene struje preko angažovane snage pre je sredstvo manipulacije nego korektan način naplate. Jer, pravo pitanje ipak nije šta je to angažovana snaga, nego šta se njenom naplatom postiže. To mnogo bolje znaju oni koji znaju šta je to angažovana snaga, nego oni koji to ne razumeju i samo sumnjaju u svoje obračune za struju.

Da uzmem sebe za primer. Ja to pravo - da angažujem maksimalnu snagu i trošim najviše struje, koristim možda jednom u pet godina, kad na Svetog Nikolu, na minus 20, uključim sve tri TA peći, rerna radi ceo dan, ringle i bojler isto. Kad se sve sabere, sve to ne pređe 20 kilovata. U prosečnim godinama moja angažovana snaga ne prelazi 13 ili 14 kilovata zimi i 5 do 6 kilovata leti. Pa ipak, na mom računu u godini koja sigurno nije bila ekstremna po potrošnji, ja imam 32 kilovata angažovane snage i toliko plaćam. Jer, od načina izračunavanja angažovane snage zavisi koji sloj društva će podneti veći teret ekonomske cene struje.

Uostalom, kako god da se angažovana snaga izračunava i obračunava, ona nije ništa drugo nego taksa, različito razrezana od potrošača do potrošača, koja u najboljem slučaju zavisi samo od potrošnje. To će najlepše videti oni građani koji odu na odmor i ceo mesec ne potroše ni ceo jedan kilovat sat, a stigne im račun u visini pola zimskog računa iz vremena kad su se grejali na struju. Ne znam po kom to kriterijumu je logično i pošteno da građani ove zemlje koji se ne greju na struju, imaju pravo na jeftiniju struju za druge svoje potrebe. Posebno što u tu kategoriju spadaju najviše građani koji imaju centralno grejanje u stanovima, koji i onako plaćaju grejanje mnogo jeftinije.

Osim toga, kakve svrhe uopšte ima štednja struje i viša i niža tarifa, pranje veša u cik zore i slično, kad se tom štednjom može uticati na jedva jednu trećinu cene struje, jer su druge dve trećine cene već sadržane u izdatku za angažovanu snagu koja tu vrstu štednje - ne primećuje. Sa gledišta angažovane snage, pranje veša u 5 popodne i u 5 izjutra košta jednako.To što se struja troši zimi više nego leti je slučaj sa mnogim proizvodima, pa niko ne traži da mu se jagode ili trešnje plaćaju i u oktobru ili ugalj u maju. Ne znam zašto bi EPS bio izuzetak.

Zanimljivo, niko u vreme uvođenja angažovane snage u obračun ne reče da bi se time građani ravnomernije finansijski opteretili tokom godine, možda zato što nije bilo uputno skretati ljudima pažnju na to da će je plaćati i leti. O tome da će se maksimalna angažovana snaga plaćati i leti mnogi građani su saznali iz papira zalepljenog na stubu u EDB u Masarikovoj ulici, ali tako što je neki potrošač na zvaničnom objašnjenju o načinu izračunavanja i plaćanja angažovane snage rukom dopisao ono ključno "CELE GODINE" .

Ono što svima nama sve vreme smeta i što je, pored angažovane snage povod za ovo pismo, je i dalje očigledna namera da se svi problemi reše tako što da se od građana što bezbolnije uzme što više jer EPS i EDB, kao i drugi veliki i okoštali državni sistemi, ni danas ne pokazuju ni najmanje znake promene na bolje nego i dalje misle da je udovoljavanje njihovim zahtevima, koji su, zaboga, za dobro svih nas, nešto što ih oslobađa svake obaveze i potrebe da sami budu efikasniji i jeftiniji. Beskonačne rasprave i česte promene načina plaćanja struje i česte sistemske greške odavno su diskreditovali EPS i EDB u očima građana. Od 5. oktobra tu se ništa nije promenilo, jedino smo mi građani dosta naučili o ljudima koje smo doveli na vlast.

Suština problema ipak leži u činjenici da je električna struja i grejanje na nju danas previsoka stavka u budžetima ljudi i da će tako biti sve dok se onaj ministar ne izbori za ekonomsku cenu mog i Vašeg rada. Dotad, cena struje neće biti samo ekonomska kategorija. Ako ne bude socijalna kategorija - postaće politička.

Branko Dražić,
Beograd

Beogradski advokat Jovan Andrić dana 7. juna 2002. godine dao je izjavu novinaru „Glasa javnosti" D. P. o neispravnosti mineralne vode „Akva Viva", koju proizvodi „Knjaz Miloš„ iz Aranđelovca. On je svoju izjavu potkrepio fotokopijama nalaza ovlašćene laboratorije Gradskog zavoda za zdravstvenu zaštitu u Beogradu, iz kojih se vidi da je ova voda, kako hemijski, tako i bakteriološki, neispravna. U svojoj izjavi, on na kraju kaže: „Kako u AD „Knjaz Miloš" nisu bili raspoloženi za vansudsko poravnanje, nisu odgovorili na moj zahtev, podneću tužbu nadležnom sudu".

Međutim, isti gospodin Jovan Andrić dostavlja „Glasu javnosti", dana 14. juna 2002, pismo pod naslovom „Ostajem veran Knjazu", suprotne sadržine koja, umesto najavljene tužbe, sadrži pohvale. Pismo je kratko i glasi: „Dana 7. juna 2002. godine u dnevnom listu „Glas javnosti" objavljen je tekst pod naslovom „Akva Viva neispravna?", koji sam ja inicirao, a novinar „Glasa" korektno preneo moje izjave i tvrdnje.

Istog dana nadležni iz kompanije „Knjaz Miloš" su uspostavili kontakt samnom, a generalni direktor, gospodin Marjanović, me je pozvao da posetim kompaniju i obiđem proizvodne pogone da bih video način i tehnologiju proizvodnje asortimana kompanije. Posle ovog kontakta sa nadležnim u „Knjazu Milošu" i uveravanju u visoku tehnološku opremljenost i profesionalnost zaposlenih, siguran sam da ću ostati potrošač proizvoda kompanije, sa željom da ista nastavi putem uspešnog poslovanja".

Nema sumnje, gospodin Andrić se dobro i uspešno nagodio sa proizvođačem - kada je pristao prvo da sam sebe dezavuiše, a potom list i čitaoce. Umesto tužbe, on sad hvali ovu neispravnu vodu koja je, prema obavljenom nalazu, čak dvadeset puta zagađenija od maksimalno dopuštene granice prema važećem pravilniku (2.000 umesto 100 ??? na 1 ml. vode).

Ali, ovde se ne radi samo o gospodinu Andriću i o njegovom moralnom i profesionalnom kredibilitetu da ovako postupi, već o desetinama hiljada građana i dece koji ovu vodu konzumiraju, plaćajući je skoro kao i mleko, kako bi zaštitili svoje zdravlje.

Glavni republički sanitarni inspektor dr A. Makaj bila je dužna da odmah, istoga dana i istoga časa, kada su ovi podaci javno objavljeni od strane ovlašćene i merodavne zdravstvene laboratorije i institucije, preduzme niz pravnih i sanitarno- tehničkih mera, uključujući i povlačenje ovog neispravnog proizvoda u cilju preventivnog delovanja, kao i da o preduzetim merama obavesti javnost, pogotovu list koji je to objavio. Koliko sam imao uvida praćenjem štampe, ona to nije učinila.

I odgovarajuće javno tužilaštvo imalo je svoj deo odgovornosti da reaguje, jer se radi o ugrožavanju života i zdravlja ogromnog broja ljudi. Ono je bilo dužno da se oglasi bar onoliko uslužno i hitro kako je to učinilo nedavno kada je jedna poslanica čašom vode (nadam se hemijski i bakteriološki ispravnom), polila svoju koleginicu - predsednicu. Posmatrajući ove događaje koji nam se dešavaju, nije teško zaključiti, da nije neodgovorna samo zakonodavna vlast - poslanici, o čemu se mnogo govori, već isto tako i dve druge vlasti, izvršna i sudska, odnosno tužilačka.

Dr Đorđe Ljubisavljev, specijalista higijene,
Beograd

U vezi odgovora gospodina Nikole Tasića, direktora Narodnog muzeja, na gore pomenuti članak gospodina Kusovca, „penzionera Narodnog muzeja", kako ironično kaže g. Tasić, i dalje citiram g. Tasića: „Kome sam omogućio privilegiju da, i pored odlaska u penziju, zadrži svoju kancelariju". Zaista velikodušno, g. Tasiću.

Kao profesor u penziji, duboko sam pogođena cinizmom gospodina akademika Tasića, za koga nikada nisam čula, a vrlo dobro se zna ko je g. Kusovac, naš najveći, čuveni i cenjeni poznavalac celokupne svetske umetnosti, pored pokojnog Laza Trifunovića, ako i on već nije zaboravljen. Ako se iko borio za očuvanje našeg nacionalnog blaga, to je bio g. Kusovac, čovek koji je uvek umeo da najbolje oceni što je kič, a što prava umetnost.

Što se tiče famozne terakote iz Predionice, ne bih da komentarišem. Uostalom, kako kaže g. Tasić, takvih i sličnih figurina imamo u Srbiji - sa Kosovom, više stotina. Samo što ne kaže: „Imamo mi toga dosta, pa i za bacanje". Šta je to za nas. Veoma dobro mi je poznato da su posle „oslobođenja" naši zaslužni političari uzimali „na revers" iz Narodnog muzeja značajna umetnička dela i, naravno, nije im padalo na pamet da ih u toku ovih 50 godina vrate Muzeju.

Važno je da postoji revers, kao garancija poštenja. Nije slučajno da se kod gospođe, odnosno drugarice Pepce Kardelj, našao jedan od Rembrantovih autoportreta, koji je pripadao Muzeju kneza Pavla. Nije lepo od jednog akademika da sa toliko cinizma govori o svom „uvaženom" kolegi, ističući nekoliko puta reč „penzioner", to jest bivši čovek.

Takve ličnosti kao g. Kusovac u celom svetu ostaju aktivne do kraja života i ne osećaju se penzionerima, niti odbačenim od društva. A pomenuta terakota neka ide i srećan joj put, bar znamo u čije ide ruke.

Nedeljka Perišić,profesor u penziji,
Beograd