Poštovani gospodine Kačareviću, „Glas javnosti" je u jučerašnjem broju preneo tekst zagrebačkog "Nacionala", pod naslovom „Četvrtina "Politike" vlasništvo Hrvata", u kome se u više navrata na krajnje neprimeren način pominje Komercijalna banka a.d. Beograd i ja kao prvi čovek Banke, zbog čega tražim da u prvom narednom broju, u skaldu sa Zakonom o štampi, objavite ovaj moj tekst:

Tekst "Nacionala", pod naslovom „Četvrtina "Politike" vlasništvo Hrvata" i nadnaslovom „Šta se krije iza prodaje najstarije medijske kuće na Balkanu", vrvi od gluposti, neistina i činjenično, pa i logički neutemeljenih insinuacija, zbog čega se pre može nazvati običnim pamfletom nego novinarskim tekstom.

Autori teksta iz njima znanih političkih i drugih, ali nimalo časnih namera, u neprikrivenoj želji da zamute vodu na srpskoj političkoj i privrednoj sceni, u više navrata su izneli insinuacije na račun učešća Komercijalne banke i mog ličnog u procesu navodne prodaje dela "Politike" Nemcima, odnosno Hrvatima. Autor teksta evidentno ne poseduje neka elementarna znanja vezana za suštinu i postupak privatizacije, pa taj nedostatak nadoknađuje obiljem insinuacija, koje će neminovno morati da dokazuje pred legalnim sudskim organima.

Izneću samo nekoliko primera:
- Politika" nije prodata, nego je s nemačkim partnerom WAZ-om, najvećom izdavačkom kućom u Evropskoj uniji, formirala mešovito preduzeće, s učešćem kapitala 50%:50%. Uređivačku politiku u celini je zadržala "Politika a.d." koja daje i direktora - po funkciji i glavnog i odgovornog urednika, a WAZ daje zamenika direktora i preuzima funkciju ekonomskog razvoja i povećanja efikasnosti poslovanja.

- Vlasništvo na svim nepokretnostima ostalo je u svojini "Politike a.d.", dok 50 posto učešća u zajedničkoj firmi predstavlja valorizaciju intelektualne svojine, ugleda i tradicije ove novinske kuće, uz ulog od samo 1.000 evra, deponovanih kod banke. U mešovito preduzeće prešle su redakcije svih listova, ali se WAZ obavezao na preuzimanje zaposlenih, kadrova i vraćanje dugova "Politike" iz prethodnog perioda.

Da su "Politiku" preuzeli Hrvati, oni o ovome ne bi ni pisali. Pre će biti da im je krivo što to nije tako.
- Komercijalna banka nije nikada bila vlasnik "Politike", nego najveći pojedinačni akcionar. O bilo kakvim vlasničkim promenama ne odlučuje Upravni odbor "Politike", nego Skupština akcionara, u kojoj ja ne učestvujem.

- Sve insinuacije o učešću Vlade Republike Srbije u formiranju mešovitog preduzeća su zlonamerne. "Politika a.d." nije državna kompanija, tako da država nema nikakav uticaj na odluke koje se donose u Kompaniji.
- Sa osobama iz Hrvatske, koje su navodno učestvovale u postupku „otuđivanja "Politike", ne samo da se nisam susretao, kako autori u "Nacionalu" navode, nego sam prvi put čuo za njihova imena u ovom tekstu.

- Koliko je istinita tvrdnja da je Komercijalna banka, na bazi svojih nagomilanih potraživanja prema izdavačkim kućama grabila njihova vlasnička i izdavačka prava, te ih čak i uređivala, najbolje govori činjenica da Komercijalna banka i od „Glasa javnosti" ima potraživanja, pa mu to ipak nije smetalo da objavi ovakav tekst koji je najmanje krajnje nekorektan prema Komercijalnoj banci.

Ono što je meni najmanje jasno, to je koje su pobude „Glasa javnosti" da gore navedene insinuacije zagrebačkog "Nacionala" prenese i da se na taj način uključi u evidentno nečasnu rabotu, tim pre što je zagrebački "Nacional" poznat u Hrvatskoj kao pamfletska novina i što je poslednjih meseci dokazano da su tekstovi koji su objavljivani o stanju u Srbiji bili netačni i dirigovani iz jednog centra moći.

Od svega što je u navedenom tekstu tačno oko Komercijalne banke i mene lično jeste činjenica da je Komercijalna banka izuzetno uspešna. Izmišljotine i budalaštine"Nacionala" neće narušiti reputaciju koju banka uživa ne samo u zemlji nego i u Evropi i svetu. Završiće (po okončanju sudskog postupka koji ćemo pokrenuti) suprotno želji autora lažnog teksta.

LJUBOMIR MIHAJLOVIĆ,
PREDSEDNIK KOMERCIJALNE BANKE A.D,
BEOGRAD

Veliki deo posla oko pripreme, izrade i donošenja popularno nazvanog "zakona o denacionalizaciji" je završen. Komisija Vlade Srbije koja je na tom poslu bila angažovana skoro pet meseci završila je svoj deo posla i predala predlog Vladi. Zvanični naziv radnog materijala predloga je Nacrt zakona o povraćaju imovine i obeštećenju.

U sastavu komisije su bili četiri profesora univerziteta, sudije Vrhovnog suda, nekoliko avokata, predstavnici Republičkog javnog pravobranilaštva, predstavnik Lige za zaštitu svojine i ljudskih prava. Komisijom je rukovodio gospodin Sead Spahović, republički javni pravobranilac Srbije, a svojim iskustvom i znanjem veliku pomoć je pružila i gospođa Jordović, iz Republičkog ministarstva finansija.

Osnovu za rad Komisije na donošenju ovog značajnog zakona predstavljao je predlog koji je pod nazivom Zakon o povraćaju imovine i obeštećenju sačinjen u Ministarstvu pravde Srbije 12. juna 2001. godine. Ovaj materijal je popularno poznat pod imenom "Ninkovićev predlog", jer je oko njega najviše bio angažovan bivši pomoćnik ministra pravde gospodin Đurđe Ninković.

Od domaćih radnih materijala u vezi denacionalizacije korišćen je i set zakona o vraćanju neopravdano oduzete imovine i obeštećenju, čiji su autori profesor dr Dragor Hiber i dr Boško Mijatović. Zanimljivo je napomenuti da je prvi predlog zakona o denacionalizaciji bio podnet Saveznoj skupštini od strane poslanika "Deposa" dr Vojislava Nedeljkovića, dr Jovana Babića i Zorana Ćirkovića još 23. decembra 1993. godine.

Svoj predlog Komisija Vlade Srbije sačinila je posle detaljnog konsultovanja češkog, slovačkog, makedonskog, hrvatskog i crnogorskog zakona, čija je procedura donošenja u toku. Do prihvatanja i izglasavanja zakona o povraćaju imovine u parlamentu, predlog treba da prouče stručnjaci ministarstava finansija, pravde i drugih resornih ministarstava, posle čega će izbrušeni projekt biti predat najvišem zakonodavnom telu države. Članovi Komisije očekuju da će zakon biti donet do kraja ove godine.

Ceo posao oko izrade predloga rađen je u senci dve nepovoljne okolnosti u odnosu na pravnu utemeljenost i društvenu opravdanost vraćanja s obzirom na prvorazredni značaj privatne svojine u toku cele istorije ljudske civilizacije. Prva nepovoljna okolnost je činjenica da država nastala posle petog oktobra rušenjem Miloševićeve socijalističke tvorevine nije prekinula pravni kontinuitet sa svojim prethodnikom, niti su ukinuti brojni anahroni zakoni koji i danas odišu komunističkim i realsocijalističkim sadržajem. Stoga puna pravednost restitucije nije mogla da bude postignuta. Ona bi se sukobljavala sa još uvek važećim propisima. Drugu nepovoljnu okolnost predstavlja Zakon o privatizaciji koji je donet 29. juna 2001. godine pre zakona o denacionalizaciji umesto da bude obrnuto.

Ovakvim neosocijalističkim političkim potezom izvršena je super-nacionalizacija jednog dela već nacionalizovane privatne imovine koja, mada je u državnom vlasništvu i neotuđena, više nikada neće moći biti vraćena u fizičkom obliku svojim originalnim i pravim titularima. Oni će moći da dobiju samo novčano obeštećenje.

Stoga je i zakon o povraćaju imovine morao da poštuje ovu političku bahatost i društvenu nepravdu. U nastojanju da pokuša da ispravi državni greh prema starim vlasnicima, Komisija je na samom početku svog rada podnela Vladi Srbije predlog zakona o izmeni i dopuni zakona o prometu nepokretnosti, kojim se predviđa zabrana pravnim licima promet nepokretnosti u državnoj i društvenoj svojini koja je oduzeta od bivših vlasnika zakonom o nacionalizaciji i drugim sličnim propisima sve do donošenja zakona o denacionalizaciji. Nažalost, predlog još nije iznet pred parlament.

Sledeće su osnovne karakteristike predloženog zakona:
1. Vraća se u naturi bivšim vlasnicima na teritoriji Republike Srbije imovina podržavljena oduzimanjem primenom propisa o agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, nacionalizaciji i eksproprijaciji. Ako to nije moguće, primenjuju se drugi oblici restitucije, kao što su davanje druge imovine, kapitalski udeli, akcije, obveznice, hartije od vrednosti, novac.
2. Pravo vraćanja imaju bivši vlasnici ili njihovi naslednici po zakonu o nasleđivanju.
3. Obveznik vraćanja je država ili drugo pravno lice koje je u trenutku denacionalizacije nosilac prava korišćenja i raspolaganja.
4. Vraćaju se: poljoprivredno zemljište, šume, građevinsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije, preduzeća, udruženja i fondovi, intelektualna svojina, pokretne stvari, hartije od vrednosti i novčana sredstva.

5. Ne može se vratiti imovina na kojoj postoji pravo svojine fizičkih lica (otkup stana) već bivši vlasnik u tom slučaju ima pravo na vraćanje druge imovine, odnosno pravo na tržišnu naknadu.
6. Nepokretnosti se ne vraćaju samo u izuzetnim slučajevima višeg državnog i javnog interesa kada sleduje obeštećenje.
7. Nepokretnosti na kojima postoji zakup trećeg lica vraćaju se u vlasništvo odmah, a u posed u roku od jedne godine od pravosnažnosti rešenja o vraćanju, a najviše od tri godine od dana stupanja na snagu zakona. U tom periodu ostaje na snazi ugovoreni zakup.
8. U slučaju plaćanja tržišne naknade za nepokretnost koja ne može biti vraćena, rok plaćanja naknade ne može da bude duži od 10 godina.
9. Poslovne zgrade i poslovne prostorije na kojima postoji zakupni i srodni odnos, vraćaju se bivšem vlasniku u svojinu i državinu.
10. Podržavljena neizgrađena građevinska zemljišta vraćaju se u vlasništvo i posed bivšem vlasniku, kao i građevinsko zemljište na kome bivši vlasnik ima zgradu u svojini. Vraćaju se i građevinska zemljišta koja su opštini ili pravnim licima ustupljena za izgradnju pre dve ili više godina ukoliko investitor do stupanja na snagu zakona nije izveo radove u znatnijem obimu.

11. Postupak za povraćaj imovine pokreće bivši vlasnik, a vodi se pred opštinskim organom uprave po pravilima upravnog postupka. Po žalbi odlučuje Ministarstvo finansija.
12. Od dana stupanja na snagu zakona nije dozvoljeno bilo kakvo raspolaganje nepokretnostima, odnosno imovinom u vezi koje po odredbama zakona postoji dužnost vraćanja, kao ni zakup, zaloga ili hipotekarno opterećenje.

PRIJEZDA POPOVIĆ, ADVOKAT,
ČLAN KOMISIJE VLADE SRBIJE ZA POVRAĆAJ IMOVINE I PREDSEDNIK "APEL 50"

Poštovana redakcijo, odlučio sam da Vam napišem ovo pismo zgranut izjavom glavnog i odgovornog urednika RTS-a gospođe Bojane Lekić, koju je dala listu "Nacional" i u kojoj kaže: "Šešelja nismo zvali u emisiju zato što je siledžija". Za neupućene, reč je o nedavno održanoj emisiji na državnoj televiziji, pod nazivom "Za i protiv", čija je tema bila dešavanja u srpskom parlamentu. U toj emisiji učestvovali su predstavnici svih parlamentarnih stranaka, samo niko nije bio pozvan od predstavnika Srpske radikalne stranke.

Ovim pismom ja ne bih da branim postupke predstavnika dotične stranke u srpskom parlamentu, ali mi nije jasno odakle gospođi Lekić pravo da ocenjuje ko se kako ponaša. Odmah da naglasim da nisam pristalica SRS, ali predstavnike te stranke je birao narod (čini mi se da imaju 23 poslanika). Taj narod koji je birao predstavnike SRS takođe plaća taksu za državnu televiziju i, samim tim, RTS je morao da pozove bilo kog predstavnika SRS na okrugli sto o tako važnoj temi. Nije gospođa Lekić zadužena da ocenjuje ponašanje poslanika, već je narod taj koji će dati svoj sud na izborima. Taman da je neko od radikala i bombu bacio u Skupštini, oni su predstavnici naroda.

Čini mi se da bi to gospođa Lekić morala da shvati, a ne da emisije uređuje po zahtevu Bebe Popovića ili Gorana Vesića. Petog oktobra smo se valjda borili za slobodu govora, i sukob različitih mišljenja, ali ovde od opozicije nema ni "o" na medijima, osim ako ne izuzmete Borisava Pelevića koji je, očigledno, Vesićev prijatelj. Ja o radikalima ne mislim ništa pozitivno, ali prosto želim da ih vidim na televizijskim duelima. U stvari, želim da vidim da li ih neko od predstavnika režima može pobediti argumentima, a ne zabranama i šikaniranjima. Posebno bih voleo to da vidim na RTS-u, jer će se time pokazati diskontinuitet sa onim Miloševićevim RTS-om.

Na kraju Vas molim da ovo pismo objavite, ako nemate neke cenzure!

Uz dužno poštovanje,

VLADIMIR ĐUKANOVIĆ,
BEOGRAD

Pročitala sam pre neki dan u Vašem listu članak o novčanoj stimulaciji majkama da rađaju drugo, treće i četvrto dete. Imam već jedno dete od godinu i po dana i pošto razmišljam o drugom u skorije vreme - članak mi privuče pažnju. Reči je bilo o nekih 50.000 dinara.

Ali - kaži dragička! Da bi se dobio ovaj "stimulans", nije lak put. Potrebno je da se sakupi određena dokumentacija koju lično majka, tj. porodilja mora da preda, a, s obzirom na broj dokumenata, treba da počne da ih sakuplja bar od trećeg meseca trudnoće. Naime, potrebno je predati krštenicu i majke i bebe (dobro), fotokopiju lične karte (dobro), državljanstvo (dobro), izjavu da ne plaća porez iznad određene sume (dobro) i potvrdu iz socijalne službe da je podobna majka - ovo već nije dobro, već je ponižavajuće.

Samo mi nije jasno koliki budžet je planiran za ovu svrhu, jer, valjda, treba platiti socijalne radnike da odrade njihov deo posla, koji - nije isključeno - sigurno obuhvata i to da proglase što više majki kao nepodobne.

Eto šarene laže za buduće majke. Predlažem da buduće majke odmah na početku trudnoće idu kod socijalnog radnika da provere svoju "podobnost", da se ne bi mučile devet meseci a ni posle toga, jer i ako neka od majki i dobije "stimulans", šta će sa njim? Tih 50.000 dinara neće trajati do osnovne škole, srednje škole, a fakultet da ne pominjemo. Niko se ne seti da ukine porez na dečju garderobu, cipele, veštačka mleka. To bi pomoglo budućim majkama da se odluče na taj korak, a ne nekih 50.000 dinara kojima mašu ispred nosa kao magarcu šargarepom, pa da na kraju socijalna služba kaže: "Izvinite, ali nema više šargarepe".

Ne treba meni "stimulacija" od strane države da bih rodila drugo, ni treće dete. Meni je stimulacija ljubav prema mom mužu, a rodiću ja i peto dete, samo što ćemo tad, kako sam razumela gospodina Đelića, biti "nefunkcionalna porodica", pa se bojim, ako u međuvremenu dobijem pomenuti novac, da ga ne traže nazad.

DIPL. ECC. MILA ANĐELKOVIĆ,
BEOGRAD

Ne znam da li je profesor Stojiljković ekonomista, ali sam mnogo više očekivao od tog pisma počevši da ga čitam. Investiranje samo jednom naziva "plasmanom rizika" te, zatim, rizik uopšte i ne pominje, već naglašava da je jedina i osnovna motivacija pri investiranju - profit.

Nažalost, ne slažem se. Nekoliko godina sam radio na istraživanju finansijskoj tržišta pri NJall St. comp. "Andrenjs Research & associates". Brojni klijenti su, pre svega, bili zainteresovani za nivo rizika dugoročno gledano, a ne za "profit, profit i profit", kako profesor Stojiljković piše.

Ovo napominjem upravo zbog naše situacije u zemlji, koja je još uvek nestabilna i neizvesna (da i ne pominjem stvoren negativni imidž).

Investitori imaju pristup brojnim informacijama ("Para vrti gde burgija neće"), te će povećano investiranje dolaziti sa većom stabilnošću na Balkanu; pozivi, licitacije i ljubazni osmesi političara ih neće olako privući.

MIODRAG BJELIĆ,
NJUJORK, SAD