Poštovani uredniče, u broju Vašeg cenjenog lista od 25. maja 2002. godine u rubrici "Glas čitalaca - znatiželja", objavili ste članak gospodina dr Stojana Adaševića iz Beograda, pod naslovom "Gde je profesor Milenković".

S obzirom da se članak odnosi na mog, sada poč. oca Miljka Milenkovića, profesora Učiteljske škole u penziji, iz Aleksinca, smatram da treba da dam odgovor na ovo pitanje.

Tačno je da je moj otac predavao filosofiju u čačanskoj Gimnaziji do kraja školske 1951/52. a onda je, posle objavljenog članka "Dvoličnjaštvo profesora Miljka Milenkovića" u "Čačanskom glasu" od 13. maja 1952. godine, "raspoređen po potrebi službe" u Osnovnu školu u selu Slatina, petnaestak kilometara od Čačka, do koje je svakodnevno putovao vozom.

Zvanično ime autora iz "Čačanskog glasa" nisam mogao da saznam. Njegovi bivši učenici (među kojima su neki bili vrlo aktivni u omladinskoj organizaciji i Partiji), koji juna meseca ove godine slave 50 godina mature, kažu da je članak napisao frazer i "marksista" (što se iz objavljenog teksta može i zaključiti) Blažo Radivojević, nastavnik fiskulture, koji je u to vreme zauzimao mesto profesora u Gimnaziji. S obzirom na stil i iznošenje "činjenica" u tekstu po sistemu "oooruk", treba im verovati.

Moj otac se nikada aktivno nije bavio politikom. Nije ni kažnjavan ni osuđivan ni po kojem osnovu. (Nije mi poznato ko je od nastavnika ili profesora iz Gimnazije odveden na Goli otok). Jedini greh mu se stavlja na dušu što je slavio krsnu slavu Đurđevdan, zbog čega je pao u nemilost ondašnjih vlasti.

Koliko je veliki i neoprostiv bio njegov greh govori i činjenica da, iako je dobar deo radnog veka proveo za katedrama čačanskih škola, i savesno s puno ljubavi obavljao svoj profesorski i pedagoški rad, ipak nije zaslužio da se njegovo ime nađe među ostalim profesorima - radnicima Gimnazije u Čačku od 1945. godine u Spomenici povodom 150 godina od postojanja škole (1837-1987). Kao da ga među njima nikada nije bilo.

Od tada počinju njegove muke i šikaniranja od strane lokalnih moćnika, sve do kraja 1953. godine kada je konkursom izabran za profesora Učiteljske škole u Aleksincu, gde je i penzionisan. S obzirom da su penzije prosvetnih radnika u to vreme bile mizerne, jedno vreme nakon penzionisanja radio je u Toplici, a poslednje radno mesto mu je bilo u Kraljevu u Prosvetno-pedagoškom zavodu, na mestu savetnika, kada je konačno penzionisan, posle 40 godina aktivno provedenih u prosveti.

Svakog 6. maja s gorčinom se setim nepravde nanete mom ocu, jer iako se tiče njega lično, bila je opomena i drugima da se treba odreći vere, tradicije, Srpstva...

I posle svega, on se nije odrekao svoje slave. S istom ljubavlju i entuzijazmom držao je časove u seoskoj školi, opismenjavao, oplemenjivao, i dalje verovao u ljude. Najveća nagrada za to bila su dugogodšnja prijateljstva, brojna kumstva i priče i sećanja njegovih đaka.

Umro je u Aleksincu 1970. godine i sahranjen u Čačku.
Bog oprašta, verovatno je i moj otac oprostio, ali ja ne mogu.

SLOBODAN - BATA MILENKOVIĆ,
DIPL. DEFEKTOLOG, BEOGRAD

Svake subote ili nedelje, u zavisnosti od vremena i raspoloženja, moj suprug, petogodišnji sinčić i ja idemo u Zoološki vrt. Baveći se statistikom, izračunala sam da mesečno za posete Zoološkom vrtu potrošimo oko 2.000 dinara. Priznaćete, nije mala svota. Ipak, nije o tome reč. Vreme provedeno u Zoološkom vrtu suprug i ja koristimo da svet životinja približimo našem sinu i da i mi naučimo ponešto novo.

Tako smo svi naučili da pitoni znaju i da se maze i da uživaju u ljudima isto kao što mi možemo da uživamo u njima. Tako je naš sin naučio da prema životinjama treba biti nežan, da ih nikako ne treba maltretirati i da će životinje odgovoriti na isti način. Nažalost, u nedelju, 26. maja, prisustvovali smo jednoj ružnoj sceni koja nam od tada ne da mira. Na samom izlazu iz Zoološkog vrta stajao je kavez sa dve bebe medveda. Umiljate životinje su se igrale poput dece, a mi smo uživali posmatrajući ih. Iznenada, ta prelepa scena je bila grubo prekinuta.

Jedan od radnika Zoološkog vrta je otključao kavez (kome, inače, nije moglo da se priđe) i, uhvativši jednog od medvedića za vrat, izvukao ga je napolje. Sirota životinja je toliko cičala, da su se prisutnima oči napunile suzama. Ceo cirkus je imao krajnje sulud povod: gospodinu su stigli poznanici sa detetom i želeli su da ga slikaju s medvedićem. Drugo mladunče se u međuvremenu unezvereno šetalo kavezom i samo preplašeno.

O daljoj igri nije bilo ni govora, samo se "fotogenično" mladunče još desetak minuta vrzmalo po kavezu, nikako ne uspevajući da se smiri. Šokirana takvim ponašanjem zaposlenih, pokušala sam da pronađem gospodina Vuka Bojovića, ali nisam uspela. Ostaje mi samo da se nadam da ovo moje pismo neće ostati nezapaženo, inače će sve ono čemu sam učila svoga sina izgubiti smisao.

NATAŠA SRETENOVIĆ, BEOGRAD

Još kao deca smo naučili da u istu korpu ne stavljamo babe i žabe, lisice i kokice, pa samim tim ni dželate i njihove žrtve. Ali, eto naši dosovci izgleda da tu nauku još nisu savladali. Moji seljaci ovih dana rekoše da naš ministar poljoprivrede ne pravi razliku između sena i slame. Zašto bi onda ministar pravde razlikovao žrtve i njihove dželate. Golootočani i ravnogorci, svi u istu korpu. Isti zakon o rehabilitaciji za sve, reče nam on.

Na veliku žalost i sramotu srpstva, brojni sinovi našega roda, a posebno školovani među njima, decenijama su odano i prodano služili tuđinskog gospodara Broza, a u borbi protivu sopstvenog naroda. I sve to za mrvice vlasti i blagostanja, koje im je bacao sa svoje bogate trpeze. Za njihovih, da kažem 60 crvenih godina, oni su nam naneli više zla nego Turci za 5 vekova. Sve što su nam naši dedovi stvorili od Karađorđa do Versaja, oni su nam proćerdali.

Budimo precizni, najveći deo tog stravičnog posla na račun srpstva, bio je već obavljen do pojave famozne rezolucije Informbiroa. Prema tome golootočani nemaju potrebe da izigravaju ni naivnost, ni nevinost. Njihovi drugovi koji su ostali verni Brozu su samo završili posao koji su zajedno počeli. niko se od njih iz crvenog sna nije probudio, na kolena pred srpskom majkom pao, svoje grehe oplakao. Oni su samo govorili da nisu titovci već boljševici. Dakle, oni, koji su našu bratsku Rusiju od hranioca Evrope pretvorili u svetskog prosjaka. I zato vas molim gospodo dosovci, ne trpajte nas u istu korpu sa njima. I to ne samo ravnogorce, već i nas obične - narodne neprijatelje, kako su nas oni zvali.

Ti "graditelji socijalizma" su nas jurili iz škole, sa univerziteta, sa posla. Oni su nas proganjali, pljačkali, hapsili, slali na robiju, ubijali. Sve srpske gradove su masovnim grobnicama okružili, koje još ni danas nisu otvorene, pa čak ni od crkve opojene.

Što se pak tiče samih informbiraša, za njih bi bilo mnogo mudrije kada bi bar ćutali. Njihov Goli Otok je u odnosu na robijašnice u kojim su nas - narodne neprijatelje prevaspitavali pravi hotel visoke A kategorije. Da ih podsetim samo na Lonjsko Polje koje se nalazi pored Jasenovca, gde su zatvarali samo Srbe, a čuvali ih profesionalci, koji su svoje ustaške uniforme zamenili partizanskim.

MLADEN DIMITRIJEVIĆ AGRARAC
BEOGRAD