Lica: Zatečena putnica bez karte u vozilu, natovarena kabastom kesom plave boje
Kontrolori 1 i 2 - lica ženskog pola
Kontrolori 3 i 4 - lica muško pola
Putnici, desetak osoba različitog pola i uzrasta
Mesto događaja: poluprazan autobus GSP-a na liniji 42, 21. maj 2002, oko 15 č.

Četvoro-petoro putnika ulazi u autobus, koriste sva troja vrata za ulazak. Autobus kreće sa stanice. Putnica premešta kesu iz ruke u ruku, vadi 20 din. iz novčanika, drži novčanicu u ruci i kreće ka vozaču da kupi kartu. Ispred nje dve žene, stoje u prolazu između sedišta. Putnica:
- Molim vas, samo da prođem.
- Ne može, kontrola u vozilu! - odgovara Kontrolor 1.
- U redu, samo da kupim kartu. - Putnica i dalje pokušava da prođe do vozača.
- Ne može, vi ste zatečeni putnik bez karte u vozilu!

- Ali, tek sam ušla u autobus, držim pare u ruci, idem da kupim kartu.
- Niste sad ušli i niste imali nameru da kupite kartu! - ubacuje se Kontrolor 2.
- A šta radim sa ovim parama u ruci?! - pita putnica iznervirano. - Ušla sam na prethodnoj stanici i pustite me da prođem da kupim kartu!
- Niste ušli! - Kontrolor 1.
- Ušla je, ušla je! dobacuju putnici.

Kontrolori čvrsto drže svoju poziciju, čuju se glasovi iz zadnjeg dela autobusa:
- Ali, molim vas, pustite me da prođem, hoću da kupim kartu.
- Čekaj bre, tek sam ušao...
Vi morate da platite, ne može kod sudije za prekršaje, nemate prijavu stana u Beogradu...
U zadnjem delu autobusa, kontrolori 3 i 4 ne daju nikome da prođe do vozača.

Autobus ide svojom trasom, staje na stanicama, putnici ulaze, ali niko od onih koji pokušavaju da se probiju do vozača ne može da izađe.
- Platite doplatnu kartu u vozilu, 200 din. ili kod sudije za prekršaje 1.500 din. - Kontrolor 1 putnici: - Dajte ličnu kartu.
Putnica, daleko od svoje stanice, nemajući kud, vadi ličnu kartu.
- Platiću, ali pod uslovom da dobijem vaše podatke.
- Nema šta da vam ja dajem, sve piše na doplatnoj karti!
- Ali, Vi ste mene legitimisali, imam pravo da saznam Vaše podatke.
- Na doplatnoj karti!

U zadnjem delu autobusa čuje se žamor, šuškanje novčanica, negodovanje. Putnici plaćaju doplatne karte i dobijaju dozvolu da izađu iz autobusa.

Putnica uzima doplatnu kartu, na njoj podaci o Kontroloru 1: službeni broj 795.
- Imam li pravo da se sada u istom vozilu, sa ovom doplatnom kartom, vratim do svoje stanice?
Putnica pita odustajući od isterivanja pravde.
- Kako da ne, i ne samo to, imate pravo da se danas do ponoći vozite koliko god hoćete u našim vozilima! Odgovara ljubazno Sl. br. 795 i sa kolegama silazi na početno-polaznoj stanici.

Putnica stoji na zadnjim vratima, autobus dolazi do njene stanice, ali se ne zaustavlja jer na stanici nema putnika.
- Stani, majstore! Neću da se vozim do ponoći!

Službeni broj građana 5001950715153
Snežana Žitnik - Paunović,
Beograd

Gospodine predsedniče Srpske vlade! Dana 11. maja 2002. u Subotici, srpskoj i jugoslovenskoj, Svetski savez podunavskih Nemaca donese rezoluciju, kojom se ukidaju odluke Avnoja (antifašističkog veća...) iz 1944. g. (nazvane od te nemačke gospode, kako stoji u medijima - "genocidnim"). Moram Vam, u ime našeg udruženja za istinu i pravo "BELA RUŽA - PLUS" uputiti neka pitanja.

No, najpre ono "genocidno", kako se drznuše nemačka gospoda na našoj od naci-Nemaca (i onih...) okrvavljenoj srpskoj zemlji da "titulišu" naše antifašističko veće i njegove odluke. Ta gospoda, nazvana od svog firera Adolfa Hitlera svojevremeno "peta kolona", folksdojčeri "hiljadugodišnjeg Hitlerovog nemačkog Rajha", prvi u svetu osnovaše hitlerovski Kulturbund, prilikom neobjavljenog ratnog napada hitlerovaca u roku od tri dana formiraše zloglasnu Princ Eugen SS diviziju, kao državljani Kraljevine Jugoslavije, a u ratu, izvršiše masovno ono što se baš njihovim nemačkim (a i međunarodno-pravno) zove fahnenfluht (veleizdaja, bekstvo od zastave...), a to pravno- zakonski podrazumeva kaznu u ratu i poratu: preki sud, KONFISKACIJA CELOKUPNE IMOVINE!

Ta gospoda - folksdojčeri, peta kolona Firerova, prvi kulturbundi hitlerovski u svetu, od čijeg imena su se decenijama plašila i naša srpska deca - pored, dakle, masovnog fahnenfluchta formiraše krvavu SS diviziju, kao građani Jugoslavije okrenuše cevi u leđa jugoslovenskim "kameradima", oteraše masovno iz domova svoje decenijske srpske komšije ili pod led na Dunavu, ili, u "boljem" slučaju, u Aušvice, Mauthauzene, Dahaue, Treblinke, Buhenvalde, Jasenovce i sl.

Sve ono što sam u romanima "Target" i "Kolekcionar" (junak i njihov Firer) citirao kao ključna mesta "Majn kampfa", većinom njihove "biblije" a naznačeno kao abeceda strave i užasa (bilo je unekoliko i njihovo delo, ili bar opredeljenje u svrhu hiljadugodišnjeg rajha Nemaca). Dakle: A-Aušvic, B-Buhenvald, C-cijanid (otrov za milione žrtava koncentracionih logora po Nemačkoj, uključujući i J. Jasenovac, nazvan "hrvatski Aušvic) itd., itd. sve do K. Kragujevac, Kraljevo - na desetine hiljada od nemačkih zlotvora pobijenih srpskih civila, u Kragujevcu i istorijski "raritet": izvedena i deca iz školskih klupa i pobijena!... Itd., itd. Dakle, oni govore o "genocidu", a njihovi započeše najkrvaviji Drugi svetski rat, nas napadoše bez objave rata, što nas je koštalo milionskih nevinih žrtava!

Da li ste očekivali ovakvu rezoluciju Nemaca, gospodine predsedniče Vlade Srbije? Iz Subotice, gde je najavljen povratak 600.000 folksdojčera, uključujući, naravno, i pripadnike pete kolone, Princ Eugen SS divizije, a uz srdačnu dobrodošlicu Vašeg potpredsednika g. Kase, koji je toj rezoluciji bio ljubazni domaćin u našoj Subotici! G. Kasa, kao bogme i Vi, premijeru, itekako ste mogli čitati izjave g. Vajsa da se Nemcima "mora vratiti opljačkano, uz izvinjenje Srba"!

Dakle, oko milion nevino pobijenih Srba u nemačkom napadačkom, piratskom ratu (i njihovih više miliona najbližih) moraju da se izvinu i za mučeničku nedužnu smrt (sve do kragujevačkih đaka!), zatim sledi srpsko izvinjenje za masovno opljačkane srpske banke, dućane, privredu, žetve (hiljade vagona takođe odvučeno u folksdojčerski "hiljadugodišnji rajh"), zatim izvinjenje za skoro pola miliona prisilnih radnika po Nemačkoj (i danas se koriste pruge, putevi, mostovi, hale itd. itd.) za četiri godine robovskog rada i do 16 sati dnevno bez adekvatne hrane, odeće, smeštaja (mnogi pomrli, teško oboleli i sl.), a bez pfeniga plate!

U jednoj nemačkoj TV emisiji (učestvovao sam i ja, pored akademika Andreja Mitrovića s naše strane) upitali ste, gospodine Đinđiću, nemačkog novinara da li i Srbi imaju pravo na "nacionalni osećaj", s obzirom da "g. Kol stvara očigledno veliku Nemačku" (i nikom se on ne izvinjava...). Usput, Kol je rasturio i SFR Jugoslaviju, izazvao, u sadejstvu s neonacistima i našeg prostora, krvavi građanski secesionistički rat (no, o tome će valjda nešto i Koštuničina komisija, koje za sada još nema - da se oglasi...).

Gospodine premijeru, obaveštavajući Vas javno da je reaktivirana "Bela ruža plus" održala prvi sastanak Inicijativnog odbora u prostorijama "Ekskluziva" u Beogradu, želimo da na konstitutivnoj Skupštini našeg SVETSKOG SAVEZA PODUNAVSKO-POSAVSKO-PODRINJSKO-MORAVSKO-IBARSKIH SRBA (u osnivanju) uputite jednog člana Vaše vlade (naknadno i blagovremeno pozvaćemo i Vas i naznačiti mesto i vreme skupa).

Stvorićemo, nadamo se, masovnu organizaciju za odbranu svoga na svome (bez "fahnenfluchta"...), okupićemo oko te organizacije (i tog biračkog tela...) one naše stranke koje s pravom gaje nacionalno osećanje i legitimni nacionalni interes, nešto najprirodnije na svetu. Do viđenja, gospodine premijeru!

Radomir Smiljanić,
predsednik Predsedništva "Bele ruže - plus"

U duhu neke savremene neuroze ponovo čitanje deluje mi totalno "insajderski". Najverovatnije se moje vraćanje nekim knjigama poklapa sa nekom ličnom potrebom za osloncima. Osloncima, naravno, duhovne prirode. To oslonci i pomažu ali i odaju.

Vraćam se Čehovu i uvek se javi neki oblik pitome pretencioznosti jer mi se čini da još nismo završili suptilne dijaloge iako sam pokušao da "umirim savest" pre nekoliko godina sopstvenim romanom "Čehovija". Ali, to nije pitanje savesti, to je pitanje dublje kreativne introspekcije i dobro je što ta zavisnost toliko raje. Vraćam se Kuciju, njegovom romanu "iščekujući varvare" hrabreći se činjenicom da poetski jezik ne mora delovati kao tromb u krvotoku lepe priče.

Čitam, naravno, Selina "putovanja na kraj noći" i pomislim kako je to delo puno tajnih recepata za večni roman. Kada je u pitanju poezija tu je knjiga Zbignjeva Herberta "Gospodin Kogito", za mene jedini primer dostojnog prevoda. Naravno, u pitanju je uzvišeni Petar Vujčić.

Ne krijem da mi se "Rečnik postmoderne" Svetislava Jovanova već raspada od svakodnevnog korišćenja ali, tu je i proza Vladislava Bajca, tu su pesme Zorana Bognara u kojima pronalazim čitave mikrosiže. Sve u svemu, u ovom procesu čitalačkog saslušanja ja iskreno osećam meru i ne smatram da su u pitanju dvojnici, kako bi to već rekao Todor Manojlović, već "insajderi" koji mogu biografiju dovode do sadržajnog iskušenja.

Radivoj Šajtinac,
Beograd