Pre nekoliko godina, odmah po raspadu SFRJ, u cilju smanjenja administracije na saveznom nivou sveden je broj zaposlenih na razumnu cifru od oko 2.000 zaposlenih. Oni koji su bili višak dobro su zabrinuti. NJih oko tri do četiri hiljade sa prostora Srbije. Neki su otišli u prevremenu administrativnu penziju, pod veoma nepovoljnim uslovima. Drugi su prešli u banke ili republičke organe (po njih najgora varijanta). Međutim, najbrojniji su bili oni koji su uz otpremninu od 24 plate otišli iz saveznih organa bez obaveze države da brine više o njima.

Onda je, početkom 2000. godine, počelo novo punjenje bureta bez dna, i to sve o trošku samo stanovnika Srbije, bez obzira na veru i ispovest, podjednako za sve. Savezna administracija je narasla ponovo na desetak hiljada zaposlenih. Novopostavljeni ministri, pomoćnici i načelnici morali su da imaju svoju „vojsku", jer kome bi oni komandovali. Savezna uprava rasla je naočigled svih iz republičkih organa, kao pečurke posle kiše, iako su svi znali da se na saveznom nivou ništa ne radi. Pomoćnici ministara i načelnici nisu imali ništa da rade, pa su za ispomoć u tome angažovali po desetak činovnika, uglavnom pripravnika, da im u tome pomažu, a i da im burek ponekad donesu.

Sve ovo pišem jer me živo interesuje hoće li opet i ovi, kad se ustanovi da su višak, da dobiju po 24 plate ili će kao „veliki stručnjaci" biti raspoređeni u republičke organe. Možda će „tatini sinovi i kćeri", koji su se lepo udomili u saveznim organima, deliti sudbinu hiljada onih koji su se ne svojom krivicom našli na birou rada (čitaj na ulici, jer „para za socijalu nema" - reče on)?! Ne verujem.
Stvarno, ljudi, dokle će oni na vlasti da se prave ludi, a mi zbunjeni? Zatrudnećemo, a priraštaja stanovništva neće biti.

MILE RAJKOV, BEOGRAD

Apsolutno se pridružujem protestu građana iz Sremske i M. Birjuzove ulice u apelu na vlasti Staroga grada da se jednom zauvek uklone preprodavci i šverceri na kartonskim kutijama iz najstrožeg centra grada, da se građanima omogući normalan prolaz, kroz usko grlo, prema Zelenom vencu, da ne moramo jedan iza drugoga u redu da prolazimo kao da smo u nekom getu, da ne moramo više da gledamo raznorazne gaćice, u svim bojama, čarape, majice i drugo, izložene na kartonskim kutijama preprodavaca, što je pre svega ruglo, a potom i leglo švercovane robe i kriminala.

Ovakav užas u najstrožem centru Beograda, naročito na uglu dveju gore navedenih ulica, nisam imao prilike da vidim ni u jednom evropskom gradu, pa čak ni u pojedinim azijskim prestonicama (Istanbul, Kairo). U drugim velikim metropolama gde se, takođe, živi teško i dinamično, pa bogami i siromašno, postoje strogo određeni kvartovi ili pijace ili bazari gde se apsolutno izvan tog određenog prostora ne može ništa prodavati, dok jedino u centru Beograda svako ima pravo da prodaje gde hoće, šta hoće i kako hoće. Izgleda da su kartonske kutije postale veći izazov od tezgi i lokala...

Za tren je otvoriš, još brže zatvoriš, ništa ne koštaju a njihovi „vlasnici" - kartondžije postavljaju ih u najprometnijim delovima grada, kao što je na primer ovo „usko grlo" prolaza prema Zelenom vencu. Kako živim u neposrednoj blizini (Ulica carice Milice) ovoga dela grada, kako reče g-din Grbović, „okupirane teritorije", imao sam priliku da uočim, da neki od ovih ljudi - „kartondžija" u vremenu između 12 i 18 časova, na ovakav - bespravan način inkasiraju u svoje džepove ne male sume novca. Neka niko ne bude u zabludi da je ovde reč o pukim siromasima, jer mnogi od njih voze privatna kola (kojima obično dovoze robu oko 11 sati), što uopšte nije teško uočiti, mada se ponekad nađe među njima i poneki penzioner. Dok drugi zaposleni ljudi u preduzećima, lokalima, prodavnicama rade legalno za nekoliko stotina maraka, plaćajući pri tom velike poreze i dažbine državi (opštini), investirajući ogromna sredstva, ovi na kartonima nemaju nikakve rashode niti troškove. Pitam se, kao što se pitaju građani Sremske i Birjuzove ulice... kako radi komunalna inspekcija u saradnji sa MUP-om Starog grada na ovom problemu? Ne može se poreći činjenica da oni ne obilaze taj teren dva-tri puta u toku dana... ali od toga nema nikakvog efekta, osim što se desi da ponekad zaplene nekome robu (što je sve ređe). Zar je veliki problem formirati stalni punkt na „granici" između dve gore navedene ulice u periodu između 12 i 18 časova, u vidu kabine-kućice ili nešto slično sa dežurnim licem koje bi kontrolisalo kritični deo zone? Činjenica je da povremeni obilasci dežurnih ekipa ne daju, u ovom slučaju, nikakve rezultate, dok bi osnivanje stalnog punkta bilo mnogo racionalnije, mislimo jeftinije a sigurno i efikasnije (na primer, nešto slično kao kabine ispred ambasada), jer bi praktično jedan čovek zamenio ekipu od dvoje-troje ljudi. Pridružujem se ovoj inicijativi i očekujem da će nadležni u opštini Stari grad razmotriti ovaj predlog i da će preduzeti neku akciju da se trajno eliminišu ovi mangupi iz strogog centra grada.

Hvala na ustupljenom prostoru!
BORIVOJE JAKŠIĆ, BEOGRAD

U vreme kad su stranke DOS-a ušle u predizbornu kampanju pred 5. oktobar, sav propagandni materijal štampali su tada isključivo - ćirilicom, namamljujući time sav srpski narod da glasa za njih, za, kako su govorili - promene, za bolju Srbiju!
Od časa kad su došli na vlast, prva im je briga bila da te promene iskažu i time što će masovno i rigorozno gušiti ćirilicu, stvarajući tako tu svoju „bolju Srbiju", kako bi je rasrbljeniju lakše umuvali u Evropu. Sad se već i državne ustanove, kao što su ministarstva, koja su, inače, ustavno obavezna da opšte sa podređenim im narodom - ćirilicom, ne libe da javni život regulišu latinicom. Tako Ministarstvo za privatizaciju (a zašto ne i za - denacionalizaciju?!) okitilo je sav Beograd latiničnim panoima, objašnjavajući narodu kakve će sve blagodeti da naiđu kad nam stranci sve otkupe! Ili, Ministarstvo zdravlja, za vreme nedavnog kros kontrija kroz Beograd, sa mnoštvom latiničnih parola, od Slavije do Kalemegdana, upozorava narod kako će, kad ovlada latinicom, ovladati i sopstvenim zdravljem! A već o državnoj televiziji, novinama, žutoj štampi, reklamama, firmama, afišama, plakatima... da ne govorimo. Sve to forsiranim maršem galopira u Evropu, odbacujući, pri tom, sve ono što bi i lečke moglo da zamiriše na srpsko, na šta budno motre DOS-ove delije, kako ne bi nešto subverzivno promaklo, kao sad, recimo, taj Batićev referendum! To jest, jasno i glasno kaže Svilanović: „Ima da nas nema, ako mislimo da uđemo u Evropu!"

I tako, svak na svom sektoru i u svom vidokrugu - čisti!
Naravno, „svak" je onaj koji pripada DOS-u, koji mu je omogućio da bude - vlast, tj. da ima svoj sektor i svoj vidokrug. I taj svako ima da vodi strogo računa najpre i najviše o jednom: sve mora da bude - prozapadno, što i Vlada neprestano ističe i izjavljuje, na svim belosvetskim skupovima i intimnim susretima, da je ona sama skroz na skroz - prozapadna.
I kako svuda gde ima onih sa sopstvenim sektorom i sopstvenim vidokrugom, tako se i u Pozorišnom muzeju Srbije uspostavi jedna ženska individua sa ulice, pardon, sa statusom honorarnog otpuštenog kritičara iz NIN-a, zbog nepismenosti, za direktora, i kao prvo ukloni ćirilicu sa svog vidika, i muzejski časopis „Teatron" postade evropski, tj. latinični, svejedno što je sav pozorišni materijal (doduše, za sada) ćirilični, jer su sva pozorišta u Srbiji, još narodna, a narod još srpski. Što, dabome, toj gospođici, po imenu Ksenija Radulović, ne znači ništa, jer je ona postavljena od g-ce Aleksandre Jovićević, pomoćnika ministra za kulturu, što javno na državnoj TV izjavljuje da se gadi patriotizma, da nikad patriota i nije bila. U tom pravcu i smeru, direktorka uzima, trećeg Crnogorca, za urednika časopisa Ivana Medenicu, što se sve zajedno ne sviđa srpskom sastavu Muzeuma, i oni, lepo, kolektivno i pismeno podnesu ostavke na članstvo u Redakciji rečenog „Teatrona". Dva muzejska savetnika i četiri kustosa, dakle, oni na kojima počiva cela muzejska aktivnost. Zatražiše i da se njihovo pismeno zavede u protokol, al' direktorka te formalnosti zabrani i imenova vanmuzejsku redakciju, koja je, pošto je morala znati razlog svom imenovanju, prihvatila i preimenovanje časopisa u latinični, koji kao takvog i potpisuje. Aferim!
Dakle, oduzeše nam još jednu ćirilicu i proglasiše to evropskim i kulturnim činom, takoreći, dekontaminacijom od srpstva i na tom sektoru i u tom vidokrugu...

Ja neću da ulazim u sadržaj te „nove serije" časopisa „Teatron", koja je odmah, u prvi plan, istakla rat kao srpsku krivicu, pljujući po narodu što nije tražio politički bunt sa scene, već se, naprotiv, zabavljao Labišom i Fejdoom, dok je Dubrovnik sravnjen sa zemljom; štaviše, da su Srbi trebali da bace oružje i ne ubijaju svoje dojučerašnje prijatelje i drugove, svejedno što su oni jurišali na Srbe, rušeći Pakrace i mostarske katedrale... jer, svaka štampana stvar ima svoju sudbinu i jednom će, kad-tad, izaći na čistinu horizonta, tj. ako nama Srbima predstoji uopšte to i takvo bistro plavetnilo, ali se pitam, zar nije bilo po njih savetnije, da po nama pljuju - ćirilicom! Jer, ovako, na tuđem pismu, to nas i ne mora da dotiče, sem ako ne žele da se dodvore onima koji su nas ubijali i sa vekovnih naših ognjišta proganjali, jer nismo hteli da priznamo da na njima ne postojimo. Ali, ni za njih nije baš mnogo savetno, jer oni ne žele da se sećaju tog što su, uz pomoć sveta, srećno sa nama progurali. Za njih je to ad acta.
U svakom slučaju, sve je to ružno do gadosti i povraćanja.

Ali, to nije od juče. Dramska akademija, iliti Fakultet dramske umetnosti, ta heredirano poluintelektualna ustanova, odavno je leglo antisrpstva. Tu ima profesora, sada rektora tzv. Univerziteta umetnosti (Mirana Dragićević-Šešić), koji predaju i pišu, između ostalog, da je proslava Srpske nove godine krajnje primitivni čin, tu ima profesora koji traže da se Srbi denacifikuju (Filip David), tu ima profesora koji se odriču sopstvenih prosrpskih režija (Golubnjača i Valjevska bolnica, Dejan Mijač), tu ima profesora koji su pobegli u Hrvatsku i tamo se proglasili za hrvatske reditelje (Arsa Jovanović), tu ima profesora koji se hvale antipatriotizmom (Aleksandra Jovićević), tu ima profesora koji organizuju Centre za dekontaminaciju od srpstva (Borka Pavićević), tu ima profesora koji napuštaju taj Fakultet u vreme kad na sve strane ubijaju Srbe, tražeći da Srbi ne ratuju, tj. da se ne brane, i to proglašavaju vrhunskim moralnim činom (Mirjana Miočinović)... da ne nabrajamo, tu ima profesora koji potpisuju ovaj novi latinički „Teatron", plasirajući preko njega antisrpsku hajku...

Konačno, tu ima studenata koji magistriraju na režijama profesora koji se odriče svojih prosrpskih režija!
Taj magistar je, upravo, današnji direktor Pozorišnog muzeja g-ca Ksenija Radulović.

SLOBODAN TURLAKOV,
BEOGRAD