I ja sam jedan od mnogobrojnih građana ove Srbije koja je od Vas očekivala mnogo više. Pri tome ne mislim na pare već, pre svega, na eliminisanje mnogobrojnih „sitnica" koje nam svakodnevno zagorčavaju život.

Nabrojaću samo deo njih na koje se odnose potrebne intervencije:
- kućni red u stambenim zgradama (prljavština, buka, noćna muzika i veselja, petarde i dr.),
- pucnjava radi zabave svakim povodom,
- psi lutalice i veliki psi u zgradama,
- smeće po svim površinama,

- parkiranje vozila po trotoarima i zelenim površinama, čak i tamo gde postoje parkinzi (da bi vlasnicima bila na oku),
- istovarivanje robe, građevinskog materijala i šuta gde ko stigne, a naročito na trotoarima i zelenim površinama,
- frontalni prelazak ulice na pešačkim prelazima, pa ko koga obori (umesto da svako ide svojom desnom stranom, kao što se nekada išlo),
- alarmni uređaji na kolima koji sviraju po celu noć,
- neljubazno, često i bezobrazno ponašanje (šalterskih) službenika i radnika u svim državnim institucijama (a berza rada je prepuna nezaposlenog sveta). Takve su banke, pošta, socijalno, Infostan, prodavnice, milicija, zdravstvene ustanove (naročito domovi zdravlja), GSP, katastar i dr.

- Sve ove napred navedene probleme trebalo je eliminisati odmah, na samom početku, dok je narod bio pod euforijom zbog smene vlasti, jer ne bi smeo da reaguje zbog uvođenja reda pošto bi to bila najuočljivija promena. Većina našeg naroda, u stvari, ne voli da mu neko menja životne navike, bez obzira kakve su, već promene očekuje samo u sveri novčanih primanja i slobode. Zato, ako narodu napred navedene navike promenite tek pred sledeće izbore, onda ćete te izbore izgubiti. Ali, ako ih promenite odmah, po hitnom postupku, onda će dotični deo naroda još uvek imati vremena da se privikne i prevaspita pa će, možda, pred naredne, redovne izbore, čak reći: „Pa, i nije teško biti fin".

VERA GRUJIĆ-SOTIROVIĆ, BEOGRAD

Srbi koji žive u otadžbini i mi koji smo u dijaspori često različito razmišljamo o tome koje su aktivnosti i potezi vlasti prioritetni i važni. Razlike su sasvim razumljive jer živimo u drugačijim sredinama i uslovima, ali je najvažnije da jedni druge razumemo. Kao što je nama jasno da je za prosečnog građanina Srbije veoma bitno kako i koliko će da plaća struju (i da li će je imati), trebalo bi i da mi budemo shvaćeni što previše insistiramo na profesionalnom i kvalitetnom radu naše diplomatije.

- Karakteristika komunističke vlasti bila je i naopaka kadrovska politika, kriterijum je uglavnom bio poslušnost ili veza, a ne stručnost i profesionalnost. Ovde u Australiji su nekada Brozovi konzuli u Melburnu bili polupismeni Makedonci koji su nas sramotili na svakom koraku, a poslednji Miloševićev generalni konzul u Sidneju Ostoja Pandža je na ovo značajno mesto došao sa karijerom bivšeg milicionera bez znanja i jedne reči engleskog jezika i bez imalo iskustva u diplomatiji. Nažalost, čini se da i nova dosovska vlast i Svilanovićev MIP nastavlja sa starom tradicijom.

- U vašem listu čitam da je moguće da novi ambasador u Vašingtonu bude Vesna Pešić, jer DOS-u ne odgovara Majkl Đorđević, a DSS-u Cerović. U zemljama razvijene ekonomije i demokratije zadatak diplomata je da poboljšaju razumevanje i saradnju dve zemlje, a ne retko i pre toga da unaprede ekonomsku saradnju. Bez obzira na političku pripadnost, svakome je jasno da je gos. Đorđević sa svojim znanjem, iskustvom, kontaktima i poznavanjem tradicije i mentaliteta Amerikanaca idealna ličnost da bude na mestu izuzetno značajnog ambasadora u ekonomski najjačoj zemlji sveta. Sasvim je s druge strane opet pa jasno koliko su za tu funkciju pogrešne ličnosti Vesna Pešić ili Cerović.

- Kod nas u Australiji postoji mnogo manje značajan, ali isto tako apsurdan primer. Svilanović je za člana dijaspore od 12 kandidata, među kojima je bilo i nekoliko izrazito uspešnih biznismena, izabrao Iliju Glišića koji je nezaposlen i na socijalnoj pomoći. Tako u otadžbini imamo savetnika iz dijaspore koji ni sebi, a kamoli drugima ne može da pomogne.

- Posledice ovakve kadrovske politike mogu da budu katastrofalne. Žalosno je što pojedina DOS-ovska diplomatska postavljanja izazivaju podsmeh stranih profesionalnih državnih administracija, ali je gore što to ima posledice i na usporenu obnovu Srbije. Opet primer iz Australije, gde je robna razmena sa Srbijom pre 15 godina bila 80 miliona dolara, a prošle godine 700.000 $, odnosno više od sto puta manje. Razlozi su pre svega u sankcijama i lošim odnosima prethodne srpske administracije sa Australijom. Posle pada Miloševića politički odnosi su postali potpuno drugačiji, australijska vlada i kompanije su inicirale robnu razmenu i investiranje, ali s druge strane odgovora nema. Dok DOS i Svilanović raspoređuju nesposobne kadrove i selektuju pogrešne savetnike, u Srbiji nezaposlenost raste, fabrike ne rade, a ispruženu ruku investitora iz inostranstva nema ko da prihvati

PREDRAG VUČINIĆ, KANBERA

Za dve godine navršava se dva veka od Prvog srpskog ustanka. Ova i iduća godina treba da budu presudne u temeljnim priprema za obeležavanje ovog velikog jubileja.
Potrebno je u ove dve godine podići, u mestima gde se pominju knezovi iz pesme „Početak bune protiv dahija", spomen-obeležja, koja treba uraditi skromno ali sveobuhvatno.

- U dosadašnjim proslavama izostalo je obeležavanje Prve srpske skupštine u Ostružnici. Ranije je to bila ideološka prepreka. Sada bi se, ukoliko to izostane, radilo o nebrizi i krupnom propustu.

- Ostružnica je bila, može se slobodno reći, prestonica srpske države punu godinu dana (1804-1805 g.). Celishodno bi bilo da se održi svečana sednica Skupštine Srbije u samoj Ostružnici na 200-godišnjicu Prve srpske skupštine, čime bi se obeležilo 200 godina parlamentarizma kod nas. Treba podići spomenik ili spomen-obeležje Karađorđu i njegovim savremenicima, na platou naspram starog turskog hana na Trgu bratstva i jedinstva u centru Ostružnice. Trg da nosi ime Karađorđevih ustanika. Takođe, treba rekonstruisati stari turski han iz 17. veka. Izvršiti zatim obnovu spomenika kod crkve, kao i spomen- obeležje kod Đumrukane - stare carinarnice na Savi. Dobro bi bilo pripremiti muzejsku zbirku ú srpskog ustanka i smestiti je u Domu kulture, koji je podignut na mestu gde je 1804. održana ú Skupština, i gde je bio Karađorđev konak.

- Pored toga, treba obeležiti i događaj u Železniku, gde je bio dogovor 1804. za održavanje Skupštine, kod mesta „Sveta Petka", naspram Ostružnice. Podići spomenik, spomen-obeležje znamenitom knezu iz Železnika, Đorđu Milovanoviću. Neophodno je izvršiti pripremu za muzej - etnografsku kuću; obnoviti vodenicu na mestu gde je 1788. bilo više sukoba sa Turcima, kada je u jednom učestvovao i Karađorđe Petrović.
Uređenje objekata u ovim istorijskim mestima doprinelo bi i organizovanju školskih ekskurzija, gde bi svoje učešće imalo i Ministarstvo prosvete. Ove predloge za proslavu smatramo prilogom za program republičke proslave jubileja Ustanka.

MILIJA CVETKOVIĆ, BEOGRAD
NESPORAZUM

Menjaju se signalna svetla: crveno, narandžasto, zeleno, ali „jugo" gospodina Koturice i dalje stoji u mestu. Ne pomera se. Ponovo dolazi promena svetla na semaforu: crveno, narandžasto, zeleno, ali gospodin Koturica ni makac.
Stvara se ogromna kolona vozila iza gospodina Koturice. Čuju se protestne automobilske sirene drugih, nestrpljivih vozača. Neki su čak izašli iz kola, psuju, žale se da će zakasniti na posao, izgubiti svoju zaradu, ali uzalud. Koturica se ne pomera sa mesta, kao da je usidren.

- Prilazi mu saobraćajac pa ga učtivo uz „dobar dan" pita:
„U čemu je vaš problem gospodine? Zar nemamo nijednu boju koja bi se vama svidela?"
„Nije problem u bojama na semaforu, nego što tim signalnim svetlima upravlja moj rival, Mindžić. Ne mislite valjda da ću se ja pomeriti sa mesta sve dok on žari i pali. Neka se prvo izvrši rekonstrukcija njegove uprave, a najbolje da on bude smenjen, pa ću onda i ja da krenem. Ovako, nemam nameru da se povinujem njegovim svetlima.

- A kad me već pitate da li mi se sviđaju ove boje na semaforu, reći ću vam iskreno da se meni prevrće u stomaku kad god ih pogledam. Kakve su to boje koje nam se nameću? Zar ne bi bilo bolje da umesto crveno, narandžasto, zelene imamo u našoj zemlji crveno, plavo, bele boje na raskrsnicama?"
Saobraćajni policajac je zamišljen. Posle kraćeg tudomisanja na kraju reče:
„Ali gospodine, ova signalna svetla crveno, narandžasto, zeleno su međunarodno priznata. Takva su na svim semaforima, u celom svetu..."

- „U tome i jeste za mene problem što nam ta svetla crveno, narandžasto, zeleno nameću stranci. A šta onda ostaje nama od našeg suvereniteta? Gde je onda naš nacionalni ponos, naše nacionalno dostojanstvo? Ne, ja se sa ovog mesta neću pomeriti sve dok se ne pojave naša, nacionalna svetla: crveno, plavo, belo, mada može i plavo, belo, crveno, ali samo privremeno. Za sledeće tri godine..."

- Saobraćajcu nije preostalo ništa drugo nego da na propisnom rastojanju iza „juga" gospodina Koturice postavi sigurnosni trougao i da nastavi da reguliše saobraćaj, u meri koja je moguća, da bi se barem unekoliko smanjio zastoj u saobraćaju.

MARKO SMUKOV, PISAC, BEOGRAD