Utorak je, 9. april. Oko 9 šaljem faks-pismo građevinskim inspektorima u nadležnom gradskom inspektoratu. Tražim da tog i narednog dana spreče novi arhitektonski zločin u elitnom naselju Golf 12. Upozoravam ih da je nekulturni stanar u prizemlju zgrade, koju je projektovao čuveni Maltežanin Ričard Ingland, sve pripremio da podigne skandaloznu nadstrešnicu. TV-ekipa RTS u ponedeljak 8. aprila popodne snimila je nepodignutu skalameriju uz nedozvoljeno dozidanu i omalterisanu visoku ogradu dužine barem 9 metara. U četvrtak 11. aprila u 9 sati obilazim mesto stida. Stanar je ostvario svoju nameru. Inspektori su bili u mišjoj rupi! Pogledajte fotos A. To je ogledalo naše stvarnosti.

Na fotosu B je prikaz desetak skandaloznih intervencija samo na delu jedne fasade, sve na objektu koji je projektovao nemački velikan Henri Nilbok. Cela krovna terasa je obezbeđena sa više tona čelične skalamerije. Četiri lođe su zatvorene, četiri staklene površine sa kvadratičnim podelama su zatrpane roletnama i erkondišn elementima.

Na fotosu C je dvostrana zgrada koju je sa sinom Aronom, projektovao nedavno preminuli Jakov Rehter, legenda izraelske arhitekture. Pogledajte kako je primitivno zatvorena terasa. Na njegovoj zgradi su, inače, i druga čuda napravljena. Strašno izgleda kutija erkondišna na vrhu zgrade.

Na fotosu D je upropašćena kuća Aleksandra Đokića. Veliki i mali primer skandaloznog zatvaranja lođa.

Neću više, a mogao bih. Na pet useljenih kuća urađeno je više od 30 kriminalnih intervencija. Nezakonitih, naravno. Građevinski inspektori iz opštine Čukarica znali su šta se tu događa. Nisu intervenisali. O nedelima su znali i gradski inspektori. Ovi su primali plate i...

Nadam se da će se naći neko ko će porušiti sve te monstruozne, neshvatljive gradnje. Niko od nas ne želi da grad Beograd počne strancima plaćati ogromne odštetne sume. Ne želim ni da naš Golf 12, kao moja intelektualna svojina, uđe u cenu svetsku TV i novinsku orbitu...

IVICA MLADENOVIĆ

Sve dok se ispitivanje svedoka ne završi, prilikom svake pauze, sudija Ričard Mej opominje (upozorava) svedoke rečima: „Hoćete li upamtiti da za vreme dok se svedočenje ne završi ne govorite ni sa kim, uključujući i ljude iz tužilaštva, u vezi sa vašim svedočenjem".

Svedočenje izvršnog šefa Misije Oebsa na Kosovu, britanskog generala Karola Drevenkijeviča, posle skoro puna dva dana svedočenja je prekinuto i biće nastavljeno u nerednih 60 dana, kako je odlučio sudija Ričard Mej. Gospodin Drevenkijevič je znači čuo to upozorenje više puta no bilo koji drugi od dosadašnjih svedoka. I kad ga je sudija Mej na kraju drugog dana poslednji put upozorio, svedoke je gotovo uzimajući reč sudiji, upitao: „Mogu li ja da pričam sa vašim ljudima?" Evo šta je sudija Mej odgovorio: „Ne, moram (odmah) da kažem, sa „mojim ljudima", ali možete pričati sa tužiocima. Samo po tom pitanju (kad će tokom narednih 60 dana biti nastavljeno)."

A, evo i kako je sudija Mej izgledao kad je čuo svedokovo pitanje i počeo sa odgovorom: pocrveneo je u licu, a govor njegovog tela je pokazivao da mu je bilo jako neprijatno. A, zašto je to sudija Mej pocrveneo i pokazao da se oseća neprijatno? Svedok Drevenkijevič je, potpuno nesvesno, sa pitanjem rekao ono što je mislio: sudija Mej i tužioci su jedno te isto, tužioci i sudija su u istom timu. Što se kaže: napravio je frojdovsku omašku.

Ovo gore se lako, ako se ima pristup internetu, može čuti i videti na: www.hague.bard.edu, ponedeljak, 15. april 2002, od 9:30 do 15:30, kad se u trećem delu, koji traje dva sata i 49 minuta, dođe na dva sata i 40 minuta.

ŽARKO T. NIKIĆ,
KANADA

Pročitao sam u „Glasu javnosti" od 17. april 2002. protestno pismo „Zašto ćute advokati", porodice Beker iz Holandije upućene našoj javnosti, Advokatskoj komori Srbije, kao i svim odgovornim organima u Srbiji, o fizičkom napadu na njihovog advokata gospodina Kosića iz Novog Beograda, koji je tom prilikom, pored batina zadobio i dvostruki prelom desne ruke.

Ova naša Srbija je za poslednjih desetak godina, vođena lošim i nesposobnim političarima, učestvovala u više iscrpljujućih i nepotrebnih ratova. Uz parolu: „Srbija se neće saginjati", Srbiju je vođa doveo, dokle je doveo u Kumanovu, moglo bi se reći, njena kapitulacija iako su naši političari proslavili „Pirovu pobedu"!

Sve posledice tih ratova i bombardovanja naše zemlje 78 dana i noći od strane NATO snaga, osećaćemo još dugo. Posebno zbog toga što je u zemlji, kako izgleda, zavladao nerad i kriminal svake vrste! Nove vlasti još uvek nisu u stanju da efikasnije suzbijaju te posledice.

Zbog toga, gore pomenuti, protest ne bi privukao veću pažnju običnom čitaocu, da u njemu porodica D. Berek Isaković iz Holandije nije na, skoro viteški način uzela u zaštitu svog advokata gospodina Kosića.
Naime, oni kažu da imaju osećanje odgovornosti i iskrene brige o zdravlju advokata gospodina Kosića, koga su angažovali da ih zastupa i brani njihove interese na Sudu.

Oni se čak osećaju saodgovorni za ono što se dogodilo njihovom braniocu?!
Takav humani odnos, prema čoveku, budi nadu našem narodu i Srbiji da postoji izlaz i da nam moraju biti uzori ovako svetli i civilizovani primeri brige o čoveku koga ste angažovali da za Vas nešto profesionalno uradi.

Na kraju podsetio bih sve nas na lepe reči Ive Andrića, koje glase: „Ide proleće. Ja mislim na jedno cigansko magare, maleno ali staro i bolesno, sa dubokim tragovima samara na olinjaloj koži. Pustili su ga na prvu travu, a ono diže veliku čupavu glavu, kao da je više željno vazduha i vidika nego trave; i nemirnim ušima stiže proletnje nebo".
Hvala na prostoru.

PETAR LUKIĆ
ZEMUN

Iz knjige „Poslovni bonton - Stil i etikecija (autor Radojka Babić) citiram zlatno pravilo br. 3 - „Ako slučajno „patite" od ubeđenja da je u inostranstvu sve lošije nego kod kuće, onda je najbolje da ne idete u inostranstvo. Ako pak mislite da je u inostranstvu sve bolje nego kod kuće, onda se nemojte vraćati iz inostranstva".
Nisam bila u prilici da proveravam svoja ubeđenja u praksi, jer nisam imala kvalifikacije da „zasučem rukave", pa o privremenom radu u inostranstvu nikad nisam ni razmišljala. Nekoliko kratkotrajnih boravaka iskoristila sam za razgledanje spomenika kulture, prirodnih bogatstava i sličnog, tako da mi nije ostajalo vremena da saznam više o onoj drugoj strani za ogovaranje.

Lep primer kako se govori o zemlji u kojoj se zarađuje „nasušni hleb" dala je gđa Mila Alečković-Nikolić, čitaocima „Glasa" poznata po tekstovima u ovoj rubrici, inače predstavnik Kongresa srpskog jedinstva za Francusku. Na provokativno pitanje novinara NIN-a šta misli o politici francuskog predsednika Širaka, odgovorila je da ne bi bilo korektno da o tome govori ovde, već da će to reći tamo na izborima. To je stil koji bih preporučila onim sunarodnicima koji ne vole državu u kojoj silom prilika moraju da žive.

MIRJANA KUZMANOVIĆ, BEOGRAD

Povodom više informacija u sredstvima javnog informisanja: „Glas" od 27. 10. 2001. godine, „Politika" od 21. 04. 2002. godine, „Danas" od 02. 04. 2002. godine, smatram da treba reći istinu o, kako kaže gospodin Ivan M. Lalić, bivši upravnik SNP u Novom Sadu, privilegovanoj firmi „Yustat".

Ko je „Yustat"? Yustat - jugoslovensko društvo za umetnost i tehnologiju pozorišta, upisano je u registar MUP-a Srbije kao Udruženje građana, pod brojem 212-1-214/91 od 30. 01. 1992. godine, i kao takvo nema prava pružanja projektantskih usluga, kao i izvođenja radova. Društvo nema zaposleni inžinjerski kadar, osim administracije koja je svojstvena ovakvim udruženjima. Međutim, ovo Jugoslovensko udruženje je uzurpirano od strane gospodina Radojice Dinulovića, dipl. ing. arh., koji je osnivanjem društva izabran za predsednika.

Najveće pozorišno iskustvo gospodina Dinulovića je to, što je sin najboljeg upravnika Beogradskog dramskog pozorišta i velikog pozorišnog stvaraoca. Ovo kažem s punim pravom, obzirom da smo gospodin Predrag Dinulović i ja bili kolege. Ali, da se vratim na „Yustat" i privatizaciju ovog udruženja od strane gospodina Radojice Dinulovića. Ista grupa ljudi, ali za vreme režima Slobodana Miloševića, preuzela je izradu projektne dokumentacije za izgradnju pozorišne sale u okviru kompleksa „NIS Naftagas" u Novom Sadu, kao i rekonstrukciju bioskopa i pozorišta u Sremskim Karlovcima.

Projektna dokumentacija koju su ovi „stručnjaci" uradili bila je toliko loša da je izrada iste preugovorena sa A. D. „Biroom ST", te su radovi po našoj projektnoj dokumentaciji, izvedeni u zgradi „NIS Naftagas", dok je rekonstrukcija bioskopa u Sremskim Karlovcima zaustavljena i dato rešenje za rušenje „kula pozornice", obzirom na arhitektonski projekat koji je uradio gospodin Dinulović nije usaglašen sa ambijentalnom sredinom Sremskih Karlovaca i da kao takvo čini ambijentalnu neusaglašenost.

Postavlja se pitanje čiji je interes da angažuje gospodina Dinulovića i njegove „tezgaroše"?
Da li se neko pita ko deli pare koje se daju za projektovanje dokumentacije koja je na kraju neupotrebljiva? Toliko o „Yustatu"!
Da bi sebi obezbedili prohodnost, gospodin Dinulović i društvo formiraju privatno preduzeće „Yustat Pro" (društvo sa ograničenom odgovornošću), matični broj 17057022, čiji je vlasnik estradni radnik, gospodin Miroslav Marinković, i koje je nezakonito u svoj naziv ubacio ime „Yustat" (udruženja građana). Predsednik upravnog odbora „Yustat Pro" d. o. o. je arh. gospodin Radojica Dinulović, i to je „vrzino kolo" u kome naše društvo izvlači deblji kraj, a određene strukture materijalnu dobit.

„Yustat Pro" nema zaposlen stručni inženjerski kadar, a pogotovu nema stručnjake iz pozorišne problematike. Takođe, nemaju licence za projektovanje pa se postavlja pitanje, kako kaže gospodin Ivan M. Lalić, ko im daje status „privilegovane firme" i pod kojim uslovima. Tako, naša kulturna stvarnost koja je uvek u besparici, široke ruke rasipa ono malo sredstava, koje uspe društvo da izdvoji, na tezgarooše koje gospođa Mojović i njeni saradnici proglašavaju stručnjacima Instituta „Yustat".

Dokle ćemo tako? Ista grupa je radila za Miloševićevu ekipu, a kako su veoma vešti „prevrtači" opet su i u ovom našem novom demokratskom društvu na vrhu i dalje je u igri „lov u mutnom". Gde je Komisija za ispitivanje korupcije i nepravilnosti u poslovanju, i šta ona radi?

DIREKTOR, INŽ.
DOBRILO NIKOLIĆ, BEOGRAD

Cena utrošene električne energije za period od 1. oktobra do 1. aprila je 58.813 dinara. Potrošeno KNJ/h za isti period iznosi 15.557, prosečno plaćen mesečni iznos je 9.802 dinara, a prosečna cena 1 KNJ/h je 5,55 centi ili 3,78 dinara.
Obračun se odnosi na stan veličine 77 kvadrata, koji se greje na struju (etažno grejanje). Stan se nalazi u zgradi staroj 63 godine, na 5. spratu, bez lifta, pa je isključen bilo kakav alternativni vid grejanja.

Pitanja glase:
- Koliko je Elektrodistribucija bespravno zaradila prodajom 1 KW/h po ceni od 5,55 centi?
- Koliko domaćinstava u Srbiji može da podnese ovolike troškove grejanja?
- Kome je potrebna ovakva elektrodistribucija (koja umesto cenama, operiše ucenama)?
- Kome je potrebno ovakvo ministarstvo energetike koje sve ovo toleriše i opravdava?
Ministar Novaković doslovce izjavi i osta živ: „Ako Vam je plata nekih 800-1.000 maraka, a žena Vam zarađuje još 600-700 maraka, neće biti problem da se plate računi za ta dva zimska meseca" („NIN" od 4. aprila 2002. godine).
Kome gospodin ministar priča priču? Verovatno Nemcima, Francuzima ili Marsovcima?!

Da li smo svi zaposleni ministri, poslanici ili sudije? Ili je, možda, Srbija u Kaliforniji? Zaista je čudno ovo ministrovo razmišljanje u fazi pripreme novog sistema naplate struje u novoj grejnoj sezoni.
Znaju li gospoda iz Ministarstva za energetiku i Elektrodistribucije koliko iznosi prosečna plata u Srbiji?

INŽ. JOŽEF DOLNIČAR,
BEOGRAD