Holandija je zemlja "ispod" mora. Za Balkance, navikle na planine, neobična je i sama pomisao da neko može, naravno ne bukvalno, živeti ispod vode. Upravo tako, jer veći deo Holandije i jeste na visini nižoj od morske. To se može primetiti jedino iz aviona. Sa visine od nekoliko hiljada metara čini se kao da je zemljište uronulo u morske dubine. Kada se dodirne tlo, sve je drugačije: normalno, kao i svuda u svetu.

Vetrenjače, lale i sirevi postali su simbol ove zemlje u kojoj je mnogo toga drugačije nego bilo gde na svetu. Čini se da je zemlja savršeno uređena. Gradski saobraćaj funkcioniše besprekorno, u prodavnicama i restoranima svi su ljubazni i uslužni, pa evre kojima plaćate usluge lakše prebolite. Cene su, naročito posle uvođenja nove valute, veoma visoke za naše prilike.

Ali, uz osmeh prodavačice, vozača uglavnom polupraznih autobusa, ili konobara, na trenutak zaboravite koliko ste, preračunato u dinarima, morali da platite.
- Do posla se ovde teško dolazi i treba ga sačuvati - objašnjava ljubazni Holanđanin, dok nam na karti grada pokazuje ulicu u koju treba da stignemo.

		Toples na 17 Celzijusovih Dok vetar valja talase Severnog mora koji nemilosrdno udaraju o peskovitu plažu, a privremeni stanovnici ovoga grada, pristigli iz neke od republika bivše SFRJ, oblače topliju garderobu, Holanđani se svlače i sunčaju. Bikini na 17 stepeni za nas je neprihvatljiv. Za Holanđane i toples na toj temperaturi nešto je normalno. Kao i eutanazija, koja je nedavno zakonom dozvoljena, gej parada u kojoj će od ove godine moći da učestvuju i vojnici, uz uslov da ne budu u uniformi, ili prodavačice ljubavi koje su, naročito u obližnjem Amsterdamu, postale turistička atrakcija.

Uglavnom idemo peške. U Hagu, glavnom gradu ove male, ali lepe i zanimljive, zemlje sve je relativno blizu i gradski prevoz najčešće nije neophodan. Holanđani uglavnom koriste bicikle. Zato postoje biciklističke staze, a biciklisti su neprikosnoveni.
- Nemojte da im se nađete na stazi, neće vas zaobići - jedno je od prvih upozorenja upućenog novajlijama u ovom gradu u kome se, ako ga niste dobro upoznali, možete satima vrteti u krug.

Hag je nastao spajanjem nekoliko sela, pa su sve ulice krivudave.
- Grad nema logiku - konstatuje jedan od novinara koji je već nekoliko meseci u ovom gradu i žali se da još ne može da pronađe neki orijentir.

Ovaj grad specifičan je po mnogo čemu. U njemu je sedište vlade, parlamenta, diplomatskih predstavništava, stalnog Međunarodnog suda, kao i Međunarodnog suda za ratne zločine na prostorima bivše SFRJ. Ovo je grad u kome se, žali se jedan mlad novinar, ako je pauza u Tribunalu, ili zatvoreno suđenje Miloševiću, čovek može ubiti od dosade.

Uveče se nigde ne izlazi, jer je sve zatvoreno posle 17 časova. Izuzev par restorana nedaleko od najvećih hotela i onih u Ševeningenu, na plaži, koji rade do 20 časa. Posle toga grad tone u još veću tišinu, jer ovde je uvek mirno i tiho, a dečja graja ne čuje se nikada. Kao da ih nema. Izuzev na šetalištu kraj mora gde se u kasnim popodnevnim satima, ukoliko je lepo vreme (a to ovde znači ako ima malo oblaka i pokoji zračak sunca, uz blag vetar) čak i radnim danom mogu sresti šetači, uglavnom stariji ljudi.

Interesantno je da se vikendom na ulicama grada, čija su karakteristika lepe kuće jedinstvene arhitekture, s puno prozora, uglavnom bez zavesa, da bi u sobe ušlo što više svetlosti, retko mogu sresti ljudi. Ako je lep dan, odnosno ako ne pada kiša, svi nastoje da do mraka budu na plaži.

Holanđani se u Hagu najčešće mogu sresti subotom, u velikim samouslugama, kada se ovde najviše pazari. Kupuje se hrana za narednu sedmicu, jer je zbog neradnog vremena preko nedelje to gotovo neizvodljivo. Prodavnice su dobro snabdevene i sve je lepo i primamljivo, dok se ne vidi cena. U izlozima je puno letnjih majica, kvaliteta ništa boljeg od onih koje viđamo na našim buvljacima. A cena im je od 15 do 30 evra. Naše koštaju oko 150 dinara. Sezona velikih sniženja, kada se sve prodaje daleko ispod cene, da bi se magacini ispraznili zbog nove robe, je prošla.

Naći se subotom i nedeljom u Hagu, bez radnih obaveza, znači ubijati se od dosade. Osim ako nemate društvo za celodnevni razgovor uz dobro vino, francusko ili italijansko, i holandske sireve. Cene su, čak i za naše prilike, prihvatljive.

Nedeljom ispred parlamenta u Hagu radi neka vrsta buvlje pijace, poput naših. I roba je sličnog kvaliteta, turska i kineska. Cene nisu. Primamljivo za oči, ali ne i za džep. Slično je i u obližnjem Delftu, prelepom gradiću ispresecanom kanalima, poznatom po proizvodnji porcelana. I u ostalim gradovima. U Gaudi, na primer, toga dana se na pijaci, opet ispred Gradske kuće, prodaju čuveni sirevi.

Tradicionalno, u Holandiji se proizvodi i cveće koje se izvozi širom sveta. Plastenici i staklenici, kao i livade pune lala, zumbula i drugog cveća takođe su deo pejzaža ove zanimljive zemlje. Cveća ima na ulicama, prozorima, balkonima...

Toliko zelenila i šarenila, ipak, ne mogu da razbiju sivilo oblaka i morske vode bez tirkiznih i plavih nijansi na koje smo navikli na Jadranskom ili Sredozemnom moru. S vremena na vreme, pojavi se po koji zračak sunca, koji Holanđani obilato koriste. Iako zubato, kako bismo mi kazali, za žitelje Haga i takvo sunce dovoljno je da subotu i nedelju provedu u Ševeningenu, na plaži.

Peščana plaža, po čijim se obodima njišu grane palmi prispelih ko zna odakle i posađenih u ogromne saksije na točkovima, i šetalište u danima vikenda prepuni su Holanđana svih boja i rasa, uglavnom potomaka stanovnika nekadašnjih kolonija ove male, ali nekada vodeće kolonijalne sile. U ponedeljak plaža opusti. Po beskrajnim peščanim dinama na njenim obodima odmaraju se jedino galebovi.

Ljiljana Staletović