U trenutku kada je već bio usvojen Zakon o Hagu, na stepeništu saveznog parlamenta pucao je sebi u glavu bivši ministar policije Srbije Vlajko Stojiljković. Samo onaj koji nije poznavao Stojiljkovića mogao je da živi u zabludi da neće izvršiti javno rečeno obećanje: živ ne ide u Hag!

Nije moralno ubirati političke poene na tragediji jednog čoveka. Stojiljković nije sebe žrtvovao radi ideala vlasti. Na drastičan način je opomena da nas svet na isti način gleda, bez obzira da li vlada Milošević, Koštunica ili Đinđić.

Realnost je odista u onom što kaže predsednik Koštunica:
„Tribunal je realnost. Predrasude o Srbiji su takođe realnost. I optuživanje Srba za skoro sva zla koja su se na ovom prostoru dogodila minulih godina je realnost, ma koliko nepravedna."

Realnost je i ono čime je potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus branio usvajanje Zakona o izručenju naših ljudi Hagu:
„To suđenje je počelo (misli se na suđenje Miloševiću u Hagu) kao političko, sada se pokazalo i dokazalo da nisu tačne tvrdnje da je Srbija počela ratove."

A kada govori o Srebrenici, Labus tvrdi:
„To je bio veliki zločin, ali za njega nije odgovoran srpski narod".

Ipak, sudi se srpskom narodu, na način koji je presedan u istoriji Evrope. Za nešto što ne može da mu se natovari na istorijsku grbaču, da bi se zataškale tuđe greške, tuđi zločini i prikrila istina o stvarnim tuđim interesima, koji se lome preko leđa srpskog naroda.

Zašto?
Amerikanci su, posle nekoliko decenija uništavanja Vijetnamaca i zagađenja celog tog regiona Azije, otišli iz Sajgona, a da nije ostao istorijski trag o osudi nečuvenih zločina u spisima Ujedinjenih nacija.

Zbog opsesije Pentagona da „ubije" Sadama, dosad je više od milion iračke dece pomrlo od posledica bombardovanja ili gladi. Amerika sprema novi napad.

Preko osamsto hiljada Srba definitivno je prognano iz Hrvatske, muslimansko-hrvatske federacije Bosne i Hercegovine i sa Kosova i Metohije. Promenjen je i „Miloševićev režim". Amerika, a ne neko drugi, pripretila je novoj vlasti, ponižavajući tako nju, ali i srpski narod, da mora da gospođi Del Ponte izruči novi paket, jer ne može da izađe na kraj sa Miloševićem.

Ostaje nam da se manemo mamurluka i shvatimo: realnost je da skoro nećemo izmeniti fobiju velikih da su Srbi krivi za sve. To je ono što je ostalo kao eho pucanja na stepeništu saveznog parlamenta. I to je vododelnica između političara, bez obzira da li pripadali opoziciji ili poziciji, kada je reč o razlikovanju između priznavanja sile, kao zajedničke nemoći i servilnosti, koja se prikriva lažnim podelama na „reformiste" i „nacionaliste"!

I sada bi neki da tragediju jednog čoveka, ma kako pretpostavljali da bi se završilo suđenje u Hagu, pucanj na ulazu u Skupštinu, koriste u dnevno-političke svrhe zarad očuvanja sopstvene vlasti, a ne dostojanstva sopstvenog naroda!

Labus i Koštunica su smelo naveli, čak i naivne, na pomisao zbog čega nas svet bičuje uprkos promeni režima.

Ne menjamo mi svet, već svet nas!

Mirko Stamenković,
Beograd

U polemičkom tekstu na temu - zašto je Jugoslavija i posle deset meseci bez ambasadora u Sjedinjenim Državama?, pominje se i moje ime uz pežorativnu kvalifikaciju - „samopredloženi..., poznatiji kao bivši Miloševićev zet", a što me u očima javnosti unapred diskvalifikuje za ovu izuzetno značajnu diplomatsku funkciju.

Da je vaš novinar ispoštovao načelo profesionalnog istraživačkog novinarstva, lako je mogao da zaključi da - samokandidatura u profesionalnom smislu može da znači i ono kada ispunjavate profesionalne i druge stručne uslove za odgovarajuće radno mesto, koje je povrh toga i upražnjeno, a javni konkurs ili neki drugi oblik ravnopravnog i demokratskog učešća zainteresovanih kandidata nikada neće da bude objavljen pošto znate da se ambasadori još uvek biraju isključivo po kriterijumu stranačke podobnosti na tajnim sednicama „CK DOS"-a, umesto u demokratskoj i transparentnoj parlamentarnoj proceduri između više kandidata.

Takođe, moje privatne i porodične veze do sada nikada nisam koristio u svrhu lične i profesionalne afirmacije, pa to ne bi trebalo da bude merilo za bilo koga ni ubuduće. Inače, uveren sam da će nakon usvajanja ustavne povelje Srbije i Crne Gore doći do usaglašavanja interesa dva državna entiteta i prema zajedničkoj diplomatskoj službi, odnosno da će to značiti i profesionalniji pristup pri izboru kandidata za ambasadore i druge odgovorne funkcije u diplomatiji.

MR Nikola Mišljenović,
diplomata u SMIP-U

Po pitanju saradnje sa Hagom, situacija je veoma složena, štaviše, vrlo kompleksna. Traže se ekspresno tri putnika. Imamo dvojicu koji hoće dobrovoljno da idu: Milana Milutinovića - predsednika Srbije i Vojislava Šešelja, predsednika SRS i žestokog opozicionara svim režimima. Ostali sa liste neće da idu ni za živu glavu. Znači, fali treći.

Evo, ja sam treći. Nema veze što me ne traže, prijavljujem se dobrovoljno. Tamo ćemo da tražimo krivicu. Recimo, moja knjiga „Srbijo, majko plači" je izuzetno prosrpska, znači antiamerička. Malo li je?!

Ne bih da ulazim u razloge Milana Milutinovića, verovatno su očajničke prirode (već četiri i po godine se ne meša u svoj posao) i Vojislava Šešelja, verovatno su egzibicionističke prirode. Moji razlozi su čisto matematičko-gastronomsko-praktične prirode.

Naime, ja sam doživeo da u zemlji Srbiji, čiji je Milutinović predsednik, Vi premijer, a Šešelj najžešći opozicionar, jedem jednom, ali ne dnevno, nego jednom u dva dana, a vrlo bih voleo da jedem barem dva puta u jednom danu, a čujem da u Hagu ima i više. E, sad ovo na prvi pogled matematički izgleda isto:
1 x 2 = 2 što je isto 2 x 1 = 2, ali nije isto.

Znači ja sam dokazao jednu teoriju da „isto nije isto". Kada bi kojim slučajem Albert Ajnštajn ustao iz groba, morao bi opet da crkne od zavisti jer bi dobio kompleks niže vrednosti od ove moje teorije, a za koju ste i te kako zaslužni i vi gore pomenuti likovi.

I za kraj da citiram drugove i drugarice skojevce, pardon otporaše: „Dosta priče - počni da voziš!" i da ih parafraziram:
„Dosta priče - stavi povez preko očiju i - vozi Miško!"

Boban Miletić - Bapsi,
Beograd

Za nas Srbe koji nemamo tu nesreću da živimo u SAD (a o toj zemlji mislimo sve najgore) napisi g. Bjelića iz Njujorka veoma su ohrabrujući.

Njegovo dvadesetogodišnje iskustvo koje je stekao boraveći u najbezobzirnijoj sili sveta, najbolje nam potvrđuje da je tačno sve ono što mi ovde, u Srbiji, možemo uglavnom samo da pretpostavljamo.

Za pravo je divljenje što je g. Bjelić uspeo da ovoliko dugo opstane u toj groznoj zemlji koju, kako je bar iz njegovih napisa očigledno, ne voli. Liči mi to pomalo na licemerje, ali možda i ja i nisam u pravu.

Voja M. Đorđević,
Valjevo