Pre nekoliko dana ministar za unutrašnje poslove u Vladi Srbije zaključio je da u Srbiji caruju Miloševićeva i Karadžićeva mafija. Posle izjave (Užice 23. februara) premijera Đinđića da u Srbiji neće hapsiti generala Mladića, zbog straha od oružane pobune naoružanih izbeglica iz BiH, moramo biti još više zabrinuti. Ne nameće li se pitanje - šta se to sve dešava u Srbiji i kuda idemo? Taman smo se ponadali da smo se pobedom nad Miloševićem i njegovim despotskim i krajnje štetočinskim režimom, oslobodili opasnosti od novih ratova, osobito najgoreg građanskog. Posle svih strahota i poraza koje smo preživeli u poslednjoj deceniji sada nas premijer Đinđić upozorava na opasnost građanskog rata (on reče - oružane pobune) od naših sunarodnika iz BiH, koji su u Srbiji, uprkos našem neizmernom siromaštvu i bedi, pronašli utočište, a mnogi od njih i bolje uslove za život od onih koji su imali u svom zavičaju, u svojoj Republici Srpskoj.

Da li je realna premijerova procena da bi nam ti ljudi priredili takvu nesreću zbog hapšenja jednog (ili dva) čoveka koji je optužen za tako stravične zločine, koje bi morao na sudu da demantuje ili preuzme odgovornost na sebe, ukoliko se utvrdi da je za iste ili neke od njih odgovoran. Uz to, dotični je građanin druge države. Zar naša stradanja nisu počela zbog spremnosti i nastojanja da Srbima na teritoriji bivše, više nego zločinačke, tzv. NDH (Hrvatska i BiH) pomognemo u njihovoj pravednoj i nužnoj borbi za preživljavanje i opstanak na svojim i ognjištima svojih predaka.

Zbog svega toga primam sa izvesnom rezervom pomenuto upozorenje g. Đinđića. Ukoliko on, pak, ima pouzdane informacije na kojima isto temelji, ne nameće li se pitanje šta radi naša policija, koja sprovodi plan oduzimanja svog nelegalnog oružja od građana. To bi morala da učini (možda još i pre) kod stranih građana, pa i izbeglica iz Hrvatske i BiH.

Premijer me je iznenadio i sa iznetim podatkom da u Srbiji ima oko 500.000 izbeglica iz BiH, od kojih su - kao što reče - mnogi naoružani. Čini mi se da građani BiH posle Dejtona ne bi mogli da imaju status izbeglica, osobito oni sa teritorije Republike Srpske. Zašto bi taj status imali i oni iz Republike Srpske koji su u Beogradu samo zbog toga što im je tu bolje nego u zavičaju? Tako masovnim ostankom u Srbiji oni slabe snagu (ne samo odbrambenu) Republike Srpske i položaj Srba u celoj BiH.

Ne slažem se sa premijerom Đinđićem da bi, zbog navedene opasnosti, trebalo tolerisati boravak u Srbiji generala Mladića ili bilo koga drugog optuženog (pa i neoptuženih za koje postoje dokazi da su vršili zločine) za ratne zločine. Zašto bi štitili one koji su pravednu borbu Srba u BiH kompromitovali svojim bestijalnim postupcima (pa i jednim postupkom). Ne doprinosi li se time ostvarivanju želja i nastojanja onih kojima ide u prilog da optužbe za zločine budu „baština" celog naroda? Srbija ima isuviše problema, sa samom sobom i svetom, zbog svojih građana optuženih za teška nedela.

Petar Simić,
Beograd

Ti imaš velika ovlašćenja kao predsednik Srbije, i moraš nastojati da ona nikako ne budu okrnjena... Pođeš li od svojih ovlašćenja i od činjenične srpske ugroženosti, nisu ti potrebne nikakve druge „direktive" za sopstveni rad. Ali, da bi bilo šta mogao i bilo šta učinio, morao bi da se osamostališ, da stupiš na dužnost sa svim njenim pravima i obavezama. Budi i ti Đukanović! To sva Srbija od tebe očekuje.

Oprosti za ovaj atak na tvoje vreme, ali pomisli da ima toliko nas Srba koji ti zavide što si u mogućnosti da radiš na dobro naše otadžbine i našeg milog srpstva!

Ko ume i ko hoće da čita gornje redove, videće, na našu i Milančetovu nesreću, mnogo više i mnogo gore, ali za ovaj čas ja sam se, iako u istom smeru i sa istim ciljem, javio iz jednog drugog konkretnog razloga. Naime, u svim ovim tužnim i po Srbiju katastrofalnim pregovorima oko traženja rešenja za zajedničku državu, a na teret Srbije i njenog nacionalnog i državnog dostojanstva, nigde zvaničnog predsednika Srbije, Milana Milutinovića!

Kako to, i ko ga je i u ime kog višeg prava razvlastio od onog što u srpskom Ustavu piše - član 9: „Republiku Srbiju predstavlja i izražava njeno državno jedinstvo - predsednik Republike"... član 83, stav 4: „Obavlja poslove iz oblasti odnosa Republike Srbije sa drugim državama i međunarodnim organizacijama..."

Pitam jasno, glasno i otvoreno! Ko??? Jer, ako se poštuje njegovo pravo da svojim ukazima - ukazima predsednika Republike - proglašava zakone koje je izglasala Narodna skupština, čime se u punom smislu iskazuju i poštuju njegova ustavna ovlašćenja, kako to da su mu jasna i precizno iskazana ovlašćenja, u pogledu zastupanja srpske države u odnosu sa drugim državama i međunarodnim organizacijama - uskraćena.

Naime, svima je znano i vidno da od strane Crne Gore u pregovorima učestvuje njen predsednik sa svojim premijerom, a od strane Srbije samo - premijer! Štaviše, neprestano se u pojednostavljenju problema govori u odnosima Beograda i Podgorice, pri čemu u Beograd spadaju Koštunica i Đinđić!

Koštunica je samo i isključivo - Jugoslavija, i on nikakve veze, u ovom slučaju, nema sa Srbijom! A, Đinđić je bez svoje glave i on tek nešto znači, ako je on uz nju, tj. uz svog predsednika Republike. Možda tako traži međunarodna zajednica, ali i u tom slučaju u našem Ustavu jasno piše da Srbiju u pregovorima sa međunarodnim organizacijama zastupa samo i jedino njen predsednik Republike!

Ne ulazim, i neću da ulazim, u mogućnost da se sam Milutinović odrekao te dužnosti i te obaveze. Jer, ni on na to nema prava i pravo! On se zakleo na sprovođenje i poštovanje Ustava, i do kraja mora tako ostati. Drugim rečima, to i takvo odricanje od dela svojih dužnosti i obaveza povlačilo bi za sobom ostavku. A on to nije učinio, pa prema tome, morao bi u svemu da bude na svom mestu u celosti.

Naravno, tu ima mnogo špekulacija - sa Srbijom se uvek bezobzirno i beskrupulozno špekuliše - a jedna od njih je da će Milančetu tim i takvim stavom, biti oprošten Hag. Laž! Nije li Milošević bio garant Dejtonskog sporazuma, nije li Dejtonskim sporazumom sve što je do tada bilo, stavljeno ad akta, pa šta? Danas, u nedostatku dokaza o genocidu Srba nad Šiptarima, poteže se i sve ono što je bilo pre Dejtona, ali samo za Srbe, svejedno što su Srbi bili od svih napadnuti, i stavljeni u položaj nužne odbrane sopstvenog opstanka! Ako je Zapad ovim nedvosmisleno srušio Dejton, on isto tako može, ako bude hteo da vidi Milutinovića u Hagu, da ga i dovede u Hag! Sa njima nema nikakvih garancija! A jednom može i Đinđić biti tamo, kao bliski saradnik dr Karadžića! Oni to nisu zaboravili! A, svakako ni Đinđić!

Tek, u ovom času DOS je uzurpirao i mesto predsednika Republike Srbije, pretnjama i ucenama, i ja moram na kraju, još jednom, da uputim Milančeta na moja nekadašnja upozorenja, samo u drugim uslovima. A on je, i u ovim i novim, još uvek jedina garancija srpskog dostojanstva. I da bi to mogao i stvarno i aktivno biti, neka se javno odrekne članstva u SPS-u, sa kojima inače nema nikakve veze, neka dostojno i časno stane na branik svojih ovlašćenja, koja je stekao na tajnim izborima, svojim imenom i svojim prezimenom, kao Beograđanin i kao Srbin.

Slobodan Turlakov,
Beograd

Ne smatram sebe ni politički ni tehnički nepismenim, pa mi je, otprilike, jasno sledeće: a) Proizvodni i prenosni kapaciteti Elektrodistribucije Srbije dugo godina su raubovani, delom uništeni te se trenutno nalaze u još gorem stanju nego što su bili, a nikada nisu ni bili sjajni, b) Privreda zemlje jedva da se održava u životu, te se glavna potrošnja električne struje, i u skladu s tim i naplata, ostvaruje - u domaćinstvima, c) Struja i jeste roba, odnosno proizvod koji se iznosi na tržište, i nije roba, jer se ne prodaje po tržišnoj ceni, već služi kao sredstvo vođenja socijalne politike.

U skladu sa iznetim, jasno je zašto su uvedene tzv. „zone", koje nemaju veze s ekonomijom, ali imaju s politikom, pa su našem, po tradiciji, politički edukovanom narodu bliske, razumljive i prihvatljive. Međutim, da bi cela stvar dobila i mističan karakter, pojavljuje se i nekakva imaginarna obračunska snaga, za koju nije jasno ni šta predstavlja, ni kako se izračunava. Zna se šta je instalisana snaga (algebarski zbir snaga svih potencijalnih potrošača u jednom sistemu), zna se šta je angažovana snaga (zbir svih potrošača koji moraju da budu istovremeno uključeni da bi sistem funkcionisao), a takođe se zna da kod velikih i kontinualnih sistema (proizvodni pogoni) angažovana snaga iznosi približno 60 odsto do 70 odsto instalisane snage, a kod malih i diskontinualnih sistema (domaćinstva) ne prelazi 10 odsto. Za obračunsku snagu doskora, nikada nisam čuo.

Nesrećni šalterski činovnik u Masarikovoj, za proračun „obračunske snage" daje doslovno sledeće „objašnjenje": To vam je prosto, potrošnju do 1.600 KWh podelite sa 75, pa dodate 3,5, a više od 1.600, opet podelite sa 75, pa oduzmete 0,3! Šta predstavlja „čarobni" broj 75 (zašto se ne deli sa, recimo, 100, ili sa Pi, ili sa atmosferskim pritiskom u mmHg) i zašto se negde dodaju, a negde oduzimaju opet nejasne i nedefinisane brojke, to čoveku, naravno, nije jasno, pa upućuje na „šefa", koji se nalazi u izvesnoj sobi na spratu, pa stranke nemaju ni vremena ni nerava da ga traže.

Elem, po toj i takvoj računici, moja „obračunska snaga" iznosi 18 odsto više od instalisane snage, što je teorijski nemoguće, a čak 75 odsto više od maksimalne snage koju mogu da „povučem" iz sistema u bilo kojem trenutku (ta je snaga ograničena na 33KW - 3 faze h 50A h 220V = 33000 W). Da stvar bude još lepša, važi pravilo da kada se potrošaču jedanput pronađe maksimum po gornjoj računici, onda mu ta „božja kazna" ostaje do kraja tzv. obračunskog perioda. Znači, ako je neko, recimo, u decembru 2001, kada je spoljna temperatura bila oko -20 S, slavio Sv. Nikolu i udavao ćerku, ima da „vuče" genijalno sračunatu „obračunsku snagu" dok ne iznemogne! Zato molim: objavite stvarnu formulu po kojoj se računa „obračunska snaga", pa da se jasno vide svi činioci koji u proračun ulaze i da se jasno može izvesti zaključak čemu plaćanje te virtuelne veličine služi!

Pavle Aranđelović,
Beograd

Povodom saopštenja Srpskog rojalističkog pokreta, u kome stoji da gospođe Kandić, Biserko i Pavićević imaju pravo na drugačije mišljenje - imam i ja svoje mišljenje. Ono se sastoji u sledećem (ako se uredništvo odvaži da ga štampa):

Pomenute gospođe ne iskazuju (samo) svoje mišljenje, one se bave antisrpskom delatnošću, one raspiruju mržnju prema srpskom narodu unutar srpskog naroda, one su (anti)ratni profiteri (kako to lepo reče gospodin Bogdan Tirnanić), njihove izjave se graniče sa antisrpskim nacizmom. One bi u svakoj drugoj pravnoj državi bile krivično gonjenje za svoja zla i izopačena nedela.

I da upitam, gde je ovde država, šta ona radi i da li je ona dužna da nas zaštiti od terora pomenutih gospođa, kao i mnogih drugih?

Milutin Živković,
Beograd