Ne bežeći od neugodne teme, savezni sekretar za sport Vojislav Andrić, dao je svoj komentar na aktuelnu krizu u koju su, sticajem okolnosti, zapale dve uspešne sportske organizacije...Zbog neispunjenog slova ugovora RTS sa Svetskom odbojkaškom federacijom, reprezentaciji olimpijskih i evropskih šampiona zaprećeno je suspenzijom iz svih takmičenja. RTS prizaje dug, ali novac nema.

Ima li rešenja?
- Ima, da televizija izmiri dug. Drugog rešenja nema.
Direktor RTS Aleksandar Crkvenjakov dug priznaje, ali takođe ističe da taj novac nema. Kako dalje?
- Svako ulazi u posao s određenom dozom rizika. Znam da sadašnje rukovodstvo RTS nije krivo. Taj dug je napravio neko drugi ko je smatrao da on ne mora da se plati.

Sad bi trebalo da plate odbojkaši?
- Tu se mora pronaći kompromis. Delegacija OSJ je posetila republičkog premijera Zorana Đinđića, zbog toga što je RTS pod ingerencijom Republičke vlade. Iako to ne spada u delokrug moga posla, razumem sve činjenice. Vi novinari od toga pravite zanimljive rubrike, a to je pre za žaljenje nego za senzaciju.

		Košarkaši nisu tražili pare Govoreći o novom sportskom interesu, Vojislav Andrić je istakao primer košarkaša koji žele da organizuju Prvenstvo Evrope u Beogradu 2005. - Došli su kod mene i rekli: "Mi ne tražimo nikakve pare. Trebaju nam samo garancije i logistička podrška države, a pare ćemo sami da zaradimo"- kaže Andić i dodaje - Oni imaju koncept i znaju kako da od sportske manifestacije naprave biznis.

Dobro, ali šta dalje?
- RTS mora pronaći mogućnost da taj problem reši. Na primer da organizuje pul uspešnih koji bi solidarno namirio dugove, a onda bi RTS kroz marketinšku uslugu vratila te pare. Dug je ipak njihov. Odbojkaši su, ni krivi ni dužni, upali u to. Ugrožen je njihov nastup u Svetskoj ligi, u kojoj ruku na srce, možda i ne moramo da učestvujemo, ali igra u Svetskoj ligi njima će biti najbolja priprema za Svetsko prvenstvo, za koje gaje velike ambicije.

Da li ste upoznati sa krizom oko Beogradskog maratona?
- Nisam. Znam da je maraton uvek bio komercijalna priredba i preduzeće koje je uvek delilo ono što ima. Koliko para toliko i muzike ili prevedeno: koliko sponzora toliko i programa.

Možda nema dovoljno novca?
- To je problem. Čini mi se da u svetu prave takmičenja na kojima zarađuju novac, dok mi stalno novac gubimo?! Pravimo belosvetska takmičenja samo da bi se pokazali kao dobri domaćini, ugostili bogatije od nas i potrošili svoje pare. Zašto ne pravimo takmičenja na kojima bi zaradili... Ako maraton nije komercijalna manifestacija, pa zašto onda da ga bude? Čini mi se da prečesto prihvatamo organizaciju nekomercijalnih takmičenja zato što ih niko u svetu neće.

Šta nam je činiti?
- Filozofija Svetske lige, koja je izrazito komercijalno takmičenje, uvukla je u dug nespremnu RTS. A ja se pitam, možemo li tu istu filozofiju da primenimo na Beogradski maraton? Pre toga moramo definisati kakav je trenutni interes za održavanje takve manifestacije. Ajde dobro, za vreme sankcija, ali vremena su se promenila.

Možda nam više i ne treba?
- Ne. Ali bi svako trebalo da plati deo za koji je zadužen. Tamo gde postoje preduzeća, postoje i akcionari...Moramo sesti za sto, sve raspraviti i utvrditi novi interes. Ja ne znam računicu Beogradskog maratona, ali znam da bi mnoge dileme bile otklonjene kada bi videli čije je to, koliko para donosi, a koliko odnosi. Oni koji imaju najveći interes, bili bi i najveća garancija- kaže Andrić.

N. Matejić