GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


ŽALOSNO

Premijer vuče, činovnici koče

Reč je o skupu gde nije bilo nikog iz zakonodavne oblasti

Živimo u vrlo teškom i složenom vremenu. Veliki broj zaposlenih u raznim institucijama i preduzećima su tehnološki višak, što je posledica prethodnih vremena i politike zapošljavanja. Većina je svesna situacije i vremena i da se mora tržišno poslovati i sami sebi omogućiti posao i zaradu. To je nemoguće bez edukacije i prekvalifikacije, što je Vlada predvidela u svom programu. Premijer na tome stalno insistira, ali pojedine naše strukture u državi se ponašaju neodgovorno i oglušuju se o te zahteve.

Obraćam Vam se povodom konkretnog skupa koji se održao na Zlatiboru u periodu od 13. do 16. 02. 2002, sa temom „Mesto lekovitog bilja, dijetetskih i kozmetičkih sredstava u savremenoj farmaciji i medicini".

Taj skup bio je mesto gde bi se stekla nova znanja u proizvodnji sirovina, tehnologiji izrade preparata, njihovoj kontroli i primeni. Pogotovo što naša Vlada i sam premijer insistiraju na iskorišćenju prirodnih resursa, na način kako se to radi u razvijenim zemljama. Još jedna vrlo bitna činjenica je i to da će lekovi biti sve nedostupniji, što zbog cene i načina izdavanja, jer fond, tj. država nema dovoljno para. Zato postoje fitopreparati, koji se u razvijenim zemljama koriste za samolečenje, po preporuci lekara ili farmaceuta i nabavljaju - kupuju se u apoteci bez recepta. Na datom skupu bile su naše farmaceutske kuće sa svojim saradnicima, čak i jedna strana farmaceutska kuća koja se bavi proizvodnjom fitopreparata. Učešće je uzelo i par profesora iz oblasti farmacije i tehnologije.

Razlog zašto Vam se obraćam povodom ovog skupa je neprisustvo ljudi iz zakonodavne oblasti i većeg broja stručnih lica iz javnih institucija, koji se bave ovom problematikom. Činovnici iz tih institucija, ne samo da su bojkotovali dati skup nego su zabranili farmaceutima i lekarima da prisustvuju tom seminaru. Ta zabrana je potekla od Farmaceutskog društva Srbije, Farmaceutske komore i Farmaceutskog fakulteta.

Ta gospoda činovnici, koja su postavljena na te funkcije očigledno su sama sebi dovoljna. Njih ama baš ništa ne dotiče šta se dešava u ovoj zemlji. Umesto da uzmu aktivno učešće u radu datog skupa na edukaciji velikog broja ljudi iz ove oblasti, oni svoju zaradu stiču tako što jednostavno bojkotuju i zabranjuju prisustvo na seminaru. Ovo iznosim sa nadom da se ovako nešto više nikada neće dogoditi i da se na neki način skine deo odgovornosti sa struke.

Mr far. Mileta Petrović,
Beograd


POREĐENJE

Džeparoša hapse zbog hiljadarke

Vi, gospodine Geriću, ojadiste pola Beograda i - nikom ništa

Šaljem Vam račun za januar u kome se vidi da je potrošeno samo 16 kWh, a treba da se plati 3.130 dinara!? Pa, koliko košta taj zeleni kWh, gospodine Geriću?

Ostao sam bez reči, a bogami i bez para, jer sam morao da isplatim prethodni decembarski račun. Da sam u mogućnosti, privremeno bih se preselio na more, jer je zdravije, lepše, manje košta, ali (uvek to ali)... ne lezi vraže, EPS neće tako lako da ispusti dobre platiše, dok ih finansijski ne uništi - šalju januarski račun za utrošenih 16 kWh od 3.130 dinara.

Dokle tako divlje i primitivno pljačkanje naroda? Pa, džeparoš za ukradenih 1.000 dinara ide u zatvor, a Vi, gospodine Geriću, ojadiste pola Beograda (druga polovina ima daljinsko grejanje) i nikom ništa.

Kažite mi koliko dugo još moram da stipendiram Vas i vaše zaposlene sa po 100 nemačkih maraka mesečno? Koliko još vila i stanova za Vas i vaše direktore treba da finansiramo? Kažite mi, molim Vas, da bih mogao umesto Vas da podignem kredit, kako bi vile i stanovi bili što pre gotovi, a mi spaseni bede i monopolskog ucenjivanja (plati ili sečemo struju), jer hteli Vi to da shvatite ili ne, posle godinu dana primene Vaše sulude tarife i obračunske snage, mi više nećemo imati čime da platimo. Sami ćete nas uvesti, i protiv naše volje, u štrajk glađu.

Razmislite o tome!
Đorđe Ilić, Beograd


PROTEST

Najavljen, a nepozvan

Otvoreno pismo direktoru B92, gospodinu Veranu Matiću

Poštovani gospodine Matiću, nažalost, deset meseci posle održavanja konferencije „In Search of Truth and Responsibility", u organizaciji Vaše kuće, imao sam priliku da se uverim da sam bio najavljen kao jedan od njenih gostiju. U vreme kada je održana čuo sam glasine kako je moj nedolazak protumačen kao nepoštovanje skupa i zamalo pripadnost strani o kojoj treba da se pronalazi istina i čija je odgovornost trebalo da se utvrđuje. Tada sam mislio da se radi samo o neodgovornim naklapanjima, ali sada mi je jasno da to nije slučaj.

Uveren sam da sam na listu stavljen od strane ljudi koji su se unapred pobrinuli da mi poziv ne bude upućen. Žao mi je što ste voljno ili nevoljno učestvovali u nedostojnoj intrigi i političkoj podvali, koju očigledno sprovode ljudi koji teško da su časniji od diktatora i komunista protiv kojih sam se čitavog života borio.

Šteta nije nanesena meni, već onima koji na taj način ostvaruju svoje političke opsesije i pasije.

Čedomir Antić, jedan od vođa Studentskog protesta 1996-97, generalni sekretar Studentskog političkog kluba i portparol Demokratske stranke 1998-99, Britanija


MIŠLJENJE

Nada kao uslov naših života

Istorija, pogotovo naša, kao da je satkana od nade i razočaranja. Generacije naših ljudi koji još pamte minula vremena, tužni su svedoci preobraćanja nade u razočarenje. Poziv Komunističke partije Jugoslavije, odnosno Kominterne 1941. godine na oružanu borbu protiv fašističkog okupatora mnogi su prihvatili kao patriotsku dužnost i upustili se u neravnopravnu borbu, u kojoj je žrtvovano na desetine hiljada mladih života. Preživeli su tek posle pola veka - ogromna većina njih - neki i ranije, shvatili da su im nada i san o pravednom društvu, za koje su verovali da se bore, bili samo gola iluzija. Mnogi su se osetili obmanutim, iskorišćenim za ciljeve koji nisu imali nikakve veze sa njihovim snovima, idealima i podnetim žrtvama.

Oktobarsku promenu vlasti, rušenje nenarodnog, korumpiranog sistema, većina naroda, čak i mnogi među onima koji su verovali u opstanak sistema o čijoj pravoj prirodi su tako malo znali - sa nadom je dočekala izgradnju slobodnog demokratskog društva. U rađanje nove vlasti mnogi su ugradili sve što su imali: sigurnost radnog mesta, ličnu bezbednost i entuzijazam do strasti, ispunjeni velikim očekivanjima i nadom.

Vreme posle 5. oktobra je proticalo isuviše sporo, neka bitna obećanja proklamovana na barikadama pobede zastajala su, neka sasvim ostala u neizvesnosti. I, opet se pojavilo staro pitanje: da li će ponovo nada postati samo iluzija i razočaranje?

U razorenoj i u svakom pogledu opustošenoj zemlji, niko se nije nadao da će preko noći poteći med i mleko. Iako još u oskudicama, živimo bolje i u slobodi, ali se neke nade koje su mogle biti ostvarene nisu ispunile. Rađanje novih iluzija neće rehabilitovati stare iluzije, ali bi ponovno razočaranje predstavljalo katastrofu. Čovek bez nade postaje amorfna ličnost sa osećanjem društvene nekorisnosti. Nada je uslov života.

Damjan Aničić, Beograd


Nedoumica

Pitam vas, gospodo poslanici

Primetio sam gledajući televiziju, da „Glas javnosti" najčešće čitate

Obraćam se vama putem „Glasa javnosti" s obzirom da sam, gledajući prenose iz Skupštine Srbije, primetio da je to najčitaniji list među vama. Moje obraćanje odnosi se na više nepravilnosti koje su učinjene prema nama penzionerima, a sastoje se u sledećem:

Pre sedam godina Skupština Srbije donela je odluku da se zakinute 2,4 penzije isplate u roku od dve godine. Veliki deo poslanika su i sada u klupama Skupštine, da li kao pozicija ili suprotno. Onda su bila podeljena mišljenja - opozicija je tražila da taj rok bude od 10 meseci do jedne godine, vladajuća SPS je utvrdila taj rok da bude dve godine. Proteče, evo, sedam godina, a od rešenja - ništa. Ko je taj koji se ogrešio o 1.200.000 penzionera i ko je taj koji je jači od Skupštine Srbije? Koliko mi je poznato, poslanici Skupštine Srbije treba da kontrolišu rad Vlade i da prate izvršavanje ili neizvršavanje postavljenih joj rešenja. U suprotnom, zašto bi trebalo da postoji ta Skupština. Prilikom inaugurisanja - svaki poslanik je položio zakletvu da će raditi po zakonu i poštovati sve odluke koje ista donosi, a ovo se prenosi i na članove Vlade, koje bira Skupština. Neko je potpuno zatajio, tako da ni jedan jedini put ovo pitanje nije izneo pred poslanike. Postavlja se i pitanje: zašto!

O ovom pitanju glas se čuo samo od jednog čoveka, a taj nije među poslanicima, već je predsednik našeg sindikata - gospodina Milana Đurića. A, taj glas je bio glas vapijućeg u pustinji. Pre dva dana primili smo penzijske prinadležnosti - a koje se odnose na mesec novembar. Da li zna gospođa ministarka koliko je to kašnjenje - okruglo 75 dana. Doduše, nije sve tako crno, ima i svetlih tačaka, samo se ne odnose na nas, već na vojne penzionere. Oni su pre desetak dana primili penzije u punom iznosu, a odnose se na decembar, a možda i januar t. g.

Sada tražim od vas, gospodo poslanici, objašnjenje: kakva je razlika između nas i njih? Da li mi moramo da plaćamo obaveze za struju, vodu, telefon, poreze i slično, da li mi moramo da jedemo ili možda prebiramo po kontejnerima, što velika većina i čini. Mi smo ti koji su, nekada kvalifikovani kao srednji sloj društva, sada stigli do prosjačkog štapa.

Nemamo fabrika, nismo mafijaši, pored svega lojalni smo građani ove zemlje, te očekujemo da će se jedna sednica Skupštine posvetiti nama penzionerima, a koja neće biti kao ona od pre sedam godina. Sa žaljenjem konstatujemo da je rukovodstvo PIO drugo po primanjima u zemlji. Možda je neko pogrešno pročitao tu informaciju, misleći da se to odnosi na nas penzionere-smrtnike!

U očekivanju da će bar jedan deo poslanika reagovati na prednje moje obraćanje, pozdravljam vas.

Savo Jovanović, Mladenovac


Zapažanje

Sad ga hvalite!

Gospodo glavni i odgovorni urednici novina

Priznaćete, gospodo „gloduri", da i vi, baš kao i ostali čitaoci, ne čitate sve od prve do poslednje stranice (bilo kojih novina koje tog trenutka držite). Vi, gospodo „gloduri", opet baš kao i ostali čitaoci, zbog razumnog raspolaganja sa vašim vremenom, listajući novine pročitate sve naslove, a možda i nadnaslove i podnaslove u selekcijama novina koje su od vašeg interesa. Verujem da čitate i prelistavate dosta svetskih novina.

Kad (dole) pročitate naslove o suđenju u Hagu iz vaših i iz u svetu najčitanijih ili najuticajnijih novina, baš bi me radovalo ako bi zaključili isto što i ja. Gospodo glavni i odgovorni urednici novina „Blic", „Glas javnosti", „Danas" i „Politika", evo naslova vaših članaka o suđenju u Hagu, objavljenih 21. februara 2002. (Shvatate valjda da sam vas poređao po azbuci).

„Blic": Slobodan Milošević juče zatražio od sudija Tribunala da omoguće njegovoj supruzi da dobije holandsku vizu; Sud odbio svedočenje Kertisa
„Glas javnosti": Sedmi dan suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu; Nema svedočenja „iz druge ruke"; Svedok Zećiri sve vreme bio okrenut leđima Miloševiću
„Danas": Na zahtev prijatelja suda sudije Haškog tribunala isključile prvog svedoka istražitelja Kevina Kertisa u suđenju Slobodanu Miloševiću
Agim Zećiri: Pobijeno je 16 članova moje porodice
„Politika": Suđenje Slobodanu Miloševiću; Odbijen drugi svedok; Sudije izrazile rezervu prema svedočenju iz „druge ruke"
Evo sad kako su ugledne svetske novine naslovile u svojim izdanjima od 21. februara isti događaj - suđenje gospodinu Miloševiću.
Gardian (London): First victory for Milosevic

Independent (London): Judge rejects witness to give Milosevic first win
The New York Times (Njujork): Milosevic Gets Win in War Crimes Trial
The New York Times (Njujork): Milosevic Cannily Cross-Examines Kosovo Massacre Survivor
BBC News (Internet): Milosevic Gets Win in War Crimes Trial
MSNBC (Internet): Milosevic wins ruling on witness

Ah, pitate šta sam ja to zaključio, da odgovorim: ni trunke sličnosti ne nađoh između svih, i svakog ponaosob, vaših naslova i onih u svetu. Ako se, možda, moglo razumeti vaše složno i istoglasno hvaljenje gospodina Miloševića dok je bio vlast, možda je tada i glave moglo da vas košta i najmanje kuđenje, teško je shvatiti vaše sadašnje složno duvanje u istu „tikvu". Ne radi li vam se o glavi i sada ako pišete kako ne valja: ovoga puta ako pišete (i vidite stvari) kako ih svako čeljade koje prati suđenje vidi.

Naravno da bih voleo da ovo moje otvoreno pismo vama učinite dostupnim i - vašim čitaocima.

Žarko T. Nikić,
Vankuver, Kanada


Nedoumica

Vlast je slast ili prokletstvo

„Milo Đukanović u Ljubljani", kratka vest iz „Glasa", 12. februar 2002.

To što je Milo Đukanović posetio Milana Kučana i ne bi bila neka vest da ne postoji predistorija i recidivi prošlosti o događanjima na prostoru SFRJ, a koja govori o novim udruživanjima s nekom zlom namerom.

Počev od svakog kome ovakva kakva je danas, prilično bliska demokratiji, Srbija, još ne odgovara i koji još od davnina, a da otpočnem sa 1918. godinom, krive Srbe za sve i svašta pa sve do Haškog tribunala s posebnim naglaskom da su sva zla proistekla iz želja (ne znam čije) da se stvori tzv. Velika Srbija. A oni bez imalo znanja, časti i savesti tvrde i takve neistine koje se graniče sa maloumnošću da su Srbi, želeći tu Veliku Srbiju, pokušali da sebi pripoje, čujte, Sloveniju. Učinci Srbije na tom planu jasni su svakome ko nije od neznanja ili mržnje oslepeo.

Slovenci, Hrvati, Makedonci (nešto malo manje jer su valjda i oni barbari) izađoše iz ovog rata kao pobednici i sve Snežanice i Pepeljuge, a srpski narod postade demonizacijom najveći proizvođača zla iz svetskih zakupljenih medijskih kuća; fašistoidni, genocidni, varvari, prljavi, ružni i zli i što je najstrašnije rasturači SFRJ, zemlje u kojoj su na svakom njenom delu baš oni živeli.

A istina je drugačija. Slovenija je rasturila SFRJ. Svakako tako mala i nevidljiva morala je naći jake pomoćnike. Pokušala je sa Šiptarima 1986. Oni su bili još slabi i bez podrške za takvu rabotu pa je savez propao iako su svi šiptarski intelektualci studirali u Sloveniji i Hrvatskoj. Hrvatsko proleće ili „mas pokret" učinio im se pogodan, ali Josip Brzo od velikih sila izabran za mnogo značajnije poduhvate (rastur SSSR-a i okupljanje nekadašnjih kolonija i dominiona uz pomoć velikog novca) sprečio je ostvarenje tisućljetnog sna Hrvatske. I sve tako do njegove smrti i rušenja Berlinskog zida sa raspadom SSSR-a.

U takvoj atmosferi Slovenija nalazi razrešenje svojih ciljeva pronalazeći prijatelje među onima kojima više SFRJ nije mnogo značila. Bila je upotrebljena i odbačena kao prljava maramica. Dok Srbija „snom mrtvijem spava", drugi se pripremaju, naoružavaju i spremaju još jači medijski rat protiv njih. JNA sada sastavlja od Srba i Crnogoraca bez Šiptara, Slovenaca i dela Hrvata ne zna na čemu je i koga da sluša. Iznenađena događanjima u Cankarjevom domu daje nedorasle i neadekvatne izjave i donosi pogrešne poteze. Ne zna da se Slovenija naoružala, čak i „tamilskim tigrovima" dovedenim iz Šri Lanke da bi kao prethodnica sačekali nenaoružane dečake naše tada „snažne armije". Ko u ovo ne veruje, neka proveri kojim putem su „tamilski tigrovi" stizali u Ljubljanu. Bilo je to turističkim turama preko Kipra.

Kontraverzni podoficir Janez Janša preuzima komandu jer je već obezbeđena pomoć iz Austrije i Nemačke, a američki medijski zločinci rade punom parom u njihovu korist. Sve ostalo je farsa i mogućnost da se od Balkana načini novi teren za isprobavanje oružja i njegovu potrošnju i novu proizvodnju i prodaju, a da Rusija bude tu negde na domaku ionako istrošen sledeći poligon.

Paravojne jedinice nazvane u Titovo vreme, a podržane Nikolom Ljubičićem i Brankom Mamulom i njihovim „velikim delima" ONO i DSZ, već su spremne da dočekaju eventualan napad JNA. Ova na to i ne pomišlja jer mora da spasava ono što se spasiti mora i može. Strašno je što ti ljudi uvučeni u mišje rupe ćute i koriste se bivšim privilegijama. Progovorio Dragoslav Marković najkrivlji među Srbima za srpsku tragediju. Ali njega više niko ne sluša samo se čudom čudi. Moj otac, stari Srbin sa Kosmeta, znao je sve jer je bio kurir Kominterne (i to teško platio) rekao bi da je sve pogodio - i jeste. Tvrdio je da na Kosmetu već dželati postaju osioni, a žrtve se nazivaju dželatima. I tako do današnjih dana. Eto i Milo ode Kučanu na kurs kako će dalje rasturiti i ovo što je od Jugoslavije ostalo. Baš su se uz Čanka sastali bećari, a za narod niko više ne mari. Neki su rekli da je slast, a drugi prokletstvo. Videćemo.

P. S. Moja sestra koja živi u Švajcarskoj provela je Novu godinu na Kipru i lično videla ukrcavanje u slovenačke avione ratnika iz Šri Lanke.

Dostana Ljumović,
profesor, izbeglica iz Peći nastanjena u barakama, Borča


Stanje

Bogati siromasi i kukavni bogataši

Ceo život je stao u tih 280 dolara, naravno i taj bedan iznos je statistička kategorija

Donatori gube interes za Srbiju, jer je do sada promenjeno 4,5 milijardi nemačkih maraka u evro, dakle, u Srbiji žive bogati siromasi, odnosno ima dosta sopstvenog novca za razvoj. Ovo se može čuti od najviših monetarnih zvaničnika, ovih dana.

Možda ima dovoljno novca za razvoj, ali taj novac nema nikakve veze sa osiromašenim stanovništvom (doduše, taj novac uglavnom potiče od osiromašenog naroda, ali sada stvarno ima novog vlasnika), niti će ga njegovi vlasnici deliti sa sirotinjom. Dakle, novac donatora takvima nije ni išao (osim ako su postojali neki skriveni putevi, a što da ne?). Broj onih koji očekuju pomoć donatora, nasuprot pomenutom hlađenju donatora, povećava se iz dana u dan.

Kada se pomenuta suma podeli sa 8.000.000 (brojem stanovnika Srbije - bez izbeglica, a i oni su gladna usta, a neki su verovatno imali i marke za promenu), dođe se do cifre od 562 nemačke marke. Preko televizije smo upoznati da pojedinačne promene valute dostižu 1.000.000 nemačkih maraka, što su neke porodice uplaćivale po članu, a verujem da ima i onih sa nezamislivo velikim ulozima. Dakle, ceo život je stao u tih 280 dolara, naravno i taj bedan iznos je statistička kategorija, te je za mnoge nesrećnike to nezamislivo bogatstvo. Neka samo 100.000 ljudi ima 1.000.000 maraka, što nije realno (10.000 maraka po čoveku), ostaje 3,5 milijardi na 7.900.000, što daje 440 nemačkih maraka, ili 220 dolara.

Donatorima je jasno da ove proste računice govore da je narod krajnje siromašan, ali oni prirodno pronalaze načina da završe svoju misiju u SRJ. Mogu oni i da se hlade, ali nije humano da kažu da smo bogati siromasi, navodno nismo siromašni koliko smo se predstavljali.

Ovo moje pismo nije upućeno donatorima, već onima koji kreiraju socijalnu politiku, da se i oni ne počnu hladiti u uverenju da narod ima novca jer, to što manjina ima mnogo, a većina malo ili ništa, ne znači da svi imamo po 560 nemačkih maraka. I da imamo po 560 maraka, to ne znači da smo bogati siromasi, već pre kukavni bogataši.

Dragan Vidaković, Beograd