GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Uverenje

"Glas javnosti" poštuje čitaoce

Svoju funkciju jedan list može ostvariti ako je ne samo informator i izvor znanja, već i tribina za razmenu mišljenja što šireg kruga građana. Uređivačka politika svakog kvalitetnog glasila mora biti usmerena na podsticanje građana raznih profesija da se aktivno odnose prema svojoj sredini, delatnosti i društvu. Intelektualni kapital jednog društva treba optimalno staviti u funkciju opštih interesa, a štampa i elektronski mediji su izuzetno povoljni za ostvarivanje ovog značajnog cilja. Polazeći od ovih činjenica, više meseci nameravam da izrazim zahvalnost urednicima i redakciji lista "Glas javnosti" zbog izuzetnog poštovanja svojih čitalaca, kojima, skoro svaki dan, ustupa cele dve strane - "Glas čitalaca"!

Rubrika ili strana za čitaoce je ogromno važna i za list i za društvo, a i za pojedince koji povremeno šalju svoje priloge o raznim pitanjima. Pre svega, to je čin demokratizacije društva, način rešavanja aktuelnih problema, doprinos opštem progresu i humanizaciji, svojevrsna hronika života određene sredine, kritičnog dijaloga i vrednovanja stanja i pojava, pa i afirmacije i zaštite pravih vrednosti. Polazeći od činjenice da je svaki čitalac lista, na neki način, društveni i kulturni aktivista, borac i mislilac, a to znači i "produžena ruka" redakcije i istraživač (sadašnjosti, prošlosti i budućnosti), onda su "pisma čitalaca" ili "pisma redakciji" doprinos kvalitetu lista, jačanju veze list-čitaoci i podrška i poštovanje tog širokog auditorijuma.

Ima problema, stanja i pojava koje novinari objektivno nisu u mogućnosti da dosegnu, registruju, a čitaoci to neposredno, iz svog ugla jednostavno mogu učiniti. Ima problema u kojima je potrebno neposredno i dublje poznavanje problema, pa je i tu čitalac od dragocene pomoći redakciji i novinarima, odnosno društvu. Prostor za čitaoce u listu značajan je i za rešavanje ličnih ili kolektivnih problema. Nekad je pismo uredniku značajnije nego pismo predsedniku države, a žigosanje problema u jednoj sredini utiče na rešavanje problema u drugim sredinama.

Kad se građanin nađe pred nekom nepravdom nemoćan, on obično zapreti "metnuću ja tebe u novine", verujući da tu može stići do pravde. Isto tako, ima mnogo običnih, kao i stručnih ljudi koji često imaju korisne ideje za rešenje nekog problema, bilo da je to zdravstvo, obrazovanje, mediji, poljoprivreda i sl. pa je korisno ustupiti im prostor, a zaustaviti bezumnu ekspanziju sporta u medijima. Najzad, ne treba izgubiti iz vida značaj objavljenog priloga čitaoca za njegovu promociju i afirmaciju. Mnogi su se prihvatili pisanja i društvenog angažmana nakon objavljenog pisma. U ovom vremenu sveopšte krize trebali bi svi listovi da slede korisnu praksu "Glasa javnosti", jer u traganju za putevima spasenja treba nam dosta pameti i angažovanih građana u društvu.

Drago T. Pantić, Beograd


Razbibriga

Skupa struja - e pa šta?

Stigao mi decembarski račun za struju! Taj čuvar državnog budžeta sa argusovim očima. Gledam ja njega sa oba oka - crno. On mene sa samo tri od stotine očiju: zeleno sa 500,00 dinara, pa plavo sa 1.300,00 dinara a potom crveno - boja krvi, za 5.300,00 dinara. Za sva tri pogleda naplaćuje 7.100,00 dinara. Argusovom pogledu pridružio se ministar finansija sa šućmurastim očima.

Doleteo kažu iz bratske Francuske, pošto u Srbiji nema stručnjaka njegovog kapaciteta. Na ime poreza po tom računu uzima 1.400,00 dinara jer se i od tog poreza plaća njegov let za Pariz da obiđe porodicu. Tako mi udruženo otimaju (ili preporučuju smrzavanje) 8.500,00 dinara za jedan mesec grejanja 35 kvadratnih metara stambenog prostora. Prostom računicom proizilazi da prosečna cena jednog kilovata za decembar iznosi 3,05 dinara, kad gleda crvenim okom onda je cena jednog kilovata 5,20 dinara.

Pa i nije mnogo. To je manje od 4 odnosno 6 dinara po kilovatu. kad bi izbrisali - smanjili račun za: obračunsku snagu (pljačku), 1.300,00 dinara i porez za let u Pariz i slično... 1.400,00 dinara, tj. ukupno 2.700,00 dinara moglo bi se nekako živeti, ovako je preteško!

Ne znam kolika je cena struje u državama u kojima su plate deset puta veće od naših plata i penzija. Znam jedino, da poštanske usluge u Srbiji plaćamo skuplje od Engleza, a benzin više od Austrijanaca.

Pitanje glasi: da li je teži put u katastrofu u koju nas je uveo Milošević sa svojim saradnicima ili u KATAKLIZMU u koju nas vode (ovakvim računima) Đinđić i Koštunica za koje smo dali samo pet litara Jasminine krvi.

Slavko Đukić, advokat
Velika Plana


Dopuna

Radoje livac i Dubrovčani

Smatram da su članci J. Zarića ("Glas istražuje") izvanredni i da sadrže dosta podataka interesantnih za mnoge struke (službe).

Međutim, ne bih se složio da je livac Radoje Milišić (15. vek) Dubrovčanin. Dubrovčani su dovodili livce sa strane: Italijane, Nemce, Francuze i Srbe da liju topove ("bombardiere") i zvona. Radoje, a Dubrovčanin, to se ne slaže. Kod Čačka je iskopano zvono koje je izliveno 1454. godine na kojem piše da ga je radio "Radivoje livac". Radoje je i danas često srpsko ime i sasvim je očekivano da je Radoje Milišić Srbin, a ne Dubrovčanin.

U 15. veku, zapisano je da su u Dubrovniku, pored ostalih, radili kao "bombarderi" (topolivci): Ivan Ognjenović, Radoje, Milorad, Marko Proganović, Domko Nikolić. Ognjanovića i tada i sada, ima u Crnoj Gori i Srbiji. Nikolići su tada živeli u Zahumlju, od Popovog polja do Nikšića. Progonovići su selo blizu Podgorice. Radoje i Milorad su tipična srpska imena.

Dušanov zakon (1346), kao i Rudarski zakon despota Stefana Lazarevića (1396) obuhvatili su i rudarsko-metaluršku delatnost, po kojoj su srpske zemlje tada bile veoma poznate.

Firme sa drugom tradicijom i uskom specijalnošću, kao što je Livnica Popović, svaka savremena država pomaže. U Livnici Popović izliven je top za Karađorđa 1806. godine . Stanislav Popović je za Pećku patrijaršiju izlio zvono težine 2.600 kg. Međutim, odmah posle okupacije (6.4.1941.), italijanski fašisti uzeli su ovo zvono i odneli ga za katoličku crkvu.

Privredna istorija kod nas je zanemarena, a privreda je uglavnom uzrok mnogih političkih zbivanja.

Dr Branislav Nikolić
Beograd


Pouka

A piloti otišli "po pomoć"

Jedan avionski motor je otkazao, ali posada ne gubi prisustvo duha. Otkazao je i drugi motor, a posada je i dalje spokojna. Otkazuje i treći motor. Posada se još nada da će njihov omiljeni, sveznajući i svemogući, vrhovni kontrolor leta rešiti problem, iako je to za svakog ko ima mozga i zna da misli, čista fantazija. A kad je otkazao i četvrti, poslednji motor, pa avion nastavio let samo po inerciji, posada shvata da je vrag odneo šalu, privezuju padobrane, pa piloti, stjuardese, radiotelegrafisti... na zaprepašćenje usnulih putnika, koji još ne slute šta se događa, iskaču polako jedan za drugim iz aviona.

"O čemu se radi?" pita jedan od uznemirenih putnika stjuardesu koja sa padobranom pričvršćenim na leđa, iskače poslednja. "Samo vi vežite pojaseve i mirno ostanite na svojim sedištima, a mi odosmo da tražimo pomoć..." dobaci mu stjuardesa pa i ona nestade kroz otvorena vrata aviona.

Gledajući one ljutite face obrazovanih i pametnih službenika banaka, koje su po sili zakona otišle u stečaj, kako demonstriraju i protestuju ulicama Beograda čovek se i nehotice pita: kakve misli se roje u tim brojnim glavama? Šta li misle i čemu se nadaju? Kako misle da nastave da i dalje rade u svojim toplim, komfornim kancelarijama u koje niko više ne dolazi da bi uložio novac? Zar misle da je moguće da i dalje, kao što je bilo do sada, primaju plate na teret budžetskih sredstava koje je za njih, u ovoj opštoj nemaštini, zaradio neko drugi?

Ipak, oni nastavljaju da protestuju, čak i danas, 25. januara! A među njima čak i oni koji su već primili otpremninu! I svi oni napadaju guvernera Dinkića. Kao da je on pilotirao onim nesrećnim avionom kojem su otkazali svi motori, pa da je iz njega pobegao pomoću padobrana u trenutku katastrofe...

Najgore je u svemu tome što ni ti gnevni bankarski službenici, a svi su izgledi ni mnogi drugi, koji se mogu naći u sličnoj situaciji, sudeći prema licima onih, koje se odabrali za svoje glasnogovornike, ništa nisu naučili. Oni i dalje ne vode računa o tome ko ih vozi, odnosno voza.

Marko Smukov, Beograd


Reagovanje

Nisam ćerka Antona Tusa

"Anton Tus u Beogradu", "Glas" 26. 1. 2002.

Članak pod naslovom "Anton Tus u Beogradu", čiji se autor potpisao inicijalima Đ. K. je očigledan primer iznošenja neistine, laži i nečijih izmišljotina. Kao prvo, Anton Tus uopšte nema ćerku i sigurno nije bio u Beogradu, pa prema tome ne stoji pisanje vašeg novinara da se "početkom prošle nedelje pojavio u prostorijama ZOP-a Palilula da bi za ćerku tražio otpremninu koja se delila otpuštenim radnicima Beobanke", a utoliko više je čudna vaša informacija da je "Anton Tus doputovao redovnom linijom i da se sreo s nekolicinom penzionisanih generala bivše JNA".

Istina je da sam ja početkom prošle nedelje bila u ZOP-u Palilula s namerom da ostvarim svoja zakonska prava, jer sam kao radnik Beobanke dobila rešenje o prestanku radnog odnosa 2. januara ove godine. Moje udato prezime je Tus, a ime mog (davno pokojnog) oca je Anton. Čovek koji je bio sa mnom u ZOP-u je moj očuh.

Istina je da je direktor ZOP-a Palilula, izbacio mog očuha iz kancelarije, čije ime nije bitno u ovoj priči.

Pošto je pogledao moja dokumenta i moju ličnu kartu, gospodin direktor je inteligentno zaključio da ima posla sa ćerkom Antona Tusa, i brzopleto zaključio da je moj očuh general Tus. Da nije žalosno, bilo bi krajnje smešno. Naročito izjava sekretarice dotičnog direktora koja tvrdi da je odmah prepoznala generala Tusa (uzgred, moj očuh uopšte ne liči na Tusa), i pisanje vašeg novinara koji je požurio da objavi ovu halucinaciju pomenute sekretarice.

Pošto ovo nije prvi put da me proglase ćerkom dotičnog generala i da je zbog toga moja porodica bila izložena neprijatnostima, u ime istine, i radi mira moje porodice (uzgred, moj sin se zove Anton), zahtevam da objavite ovo moje pismo.

S poštovanjem, Slavkica Tus