GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


P O G L E D

Zakon iznad monarha

Šta bi proizveo povratak kralja na čelo Srbije

Šta bi za nas Srbe bilo bolje: da živimo u monarhističkom ili republikanskom ustrojstvu države? To pitanje postavlja, a ujedno daje i odgovor na njega, politički analitičar Vinko Đurić („Glas" od 23. januara).

Posle čitavog niza netačnosti (pretpostavljam „političke analize") zaključak je da bi povratak kralja „više zakomplikovao tešku političku i ekonomsku (?) situaciju", nego što bi nešto popravio. Pretnja povratka monarhije trebalo bi, po analitičaru, zapravo da „otrezni" današnji politički vrh. Posle ovog svakom Srbinu preostaje samo da se prekrsti.

Šta to analitičar navodi kao dokaz velike štete ako bi se, ne daj bože, vratila od komunista oterana legalna srpska dinastija?

Prvo, kralj je, po analitičaru, „pravno i politički neodgovoran" pa bi, valjda, sve upropastio. To nije tačno, jer u parlamentarnoj monarhiji, a takve su sve današnje monarhije, monarh nije iznad zakona. Poznato je da je i blaženo počivši kralj Aleksandar Prvi izgubio na sudu spor protiv jednog običnog srpskog seljaka.

Može li se tako nešto uopšte i zamisliti danas, a da ne pominjemo vreme Tita i Miloševića. Pa, čak i da je „neodgovoran" (a nije), zašto pretpostavljati da monarh ima i jedan interes da radi protiv svoje države, svog doma i protiv samog sebe u krajnjem slučaju? Pre će biti da su vrlo „neodgovorni" bili baš neki prethodni predsednici republika - svi smo to dobro osećali nedavno.

Drugo, vrlo interesantan je zaključak analize da je zapravo „pobeda" komunizma 1945. godine posledica nezadovoljstva i lošeg iskustva većine stanovništva zbog „nestabilnosti" monarhije. To većinsko stanovništvo, po analitičaru, zapravo su činili nadničari, bezemljaši, kalfe i sitne zanatlije (baš kao u starim marksističkim udžbenicima - nedostaje samo „poštena" inteligencija). Ako veći deo naroda nije imao ništa, pravo je čudo da je takva država uopšte mogla i jedan dan da opstane.

Naravno, niti Srbi imaju loše iskustvo sa monarhijom, niti je Kraljevina Jugoslavija bila nestabilna, niti je veći deo stanovništva bio bez igde ičega, niti je komunizam došao na vlast kako analitičar zamišlja - preko opravdanog nezadovoljstva većine na poštenim izborima. Svi dobro znaju da su komunisti na vlast došli dugogodišnjim terorizmom, a kada su ugrabili priliku, silom oružja i prevarom na izborima.

I na kraju, stereotipno pitanje koje analitičar postavlja je sasvim pogrešno. Ono ne treba da glasi: predsednik ili kralj, republika ili monarhija? Pravo pitanje je: demokratska i civilizovana država ili država gde je jedini zakon volja neprikosnovenog vođe (i njegove dinastije)? Ovo drugo je pre svojstveno republikama - bar mi Srbi to znamo. Još malo, pa ćemo sasvim sigurno konačno i spoznati da je preventiva za to drugo - upravo monarhija.

Miodrag Spajić,
Beograd


P O L E M I K A

Da li je pukovnik Rajevski grof Vronski

„Pukovnik Rajevski je grof Vronski", „Glas", 29. 12. 2001.

Pre svega, da informišem profesora B. Potočana: prvo, nisam nikakav neoboljševik koji u stručnom radu koristi partijski organ KP SSSR list „Pravdu", već sam koristio knjigu koju je istoimena moskovska izdavačka kuća štampala, drugo, ruski dobrovoljci su se, bar prema pisanju I. S. Turgenjeva i F. M. Dostojevskog, borili i za oslobođenje bugarskog naroda od Turaka. No, na stvar!

Prošla je pedeset i neka godina kako sam se kao srednjoškolac „upoznao" sa grofom Vronskim, a nešto kasnije i s pukovnikom Rajevskim. Kasnije, kao profesor ruskog jezika i književnosti, svojim đacima i studentima sa puno zanosa i simpatija prema obojici, pričao sam o njima i sam verujući da je realni Vronski na neki način kopija stvarnog Rajevskog, tj. da je Rajevski poslužio velikom piscu iz Jasne Poljane kao prototip za lik Vronskog iz romana „Ana Karenjina".

Niko nikada nije ni sumnjao da je postojala znamenita porodica Rajevskih, kao da je nesumnjivo i to da je pukovnik Rajevski, kao jedan od komandanata u dobrovoljačkoj vojsci generala Černjajeva, poginuo u bici u Gornjem Adrovcu 1876. godine. Sumnje može biti, ako postoje indicije za nju, u vezi sa tvrdnjom, s potpunom sigurnošću, da je pukovnik Rajevski Tolstoju poslužio kao prototip za lik grofa Vronskog. Uostalom, sumnja je pokretač radoznalosti.

Koliko nam je poznato, dva ruska autora bavila su se ovim pitanjem; posejali su seme sumnje.

U svojoj knjizi „Čitajući Tolstoja" (izd. Tula, 1966), u poglavlju „Putokazima imena; imena i prototipovi", izvesni Mojsej Emjonovič Altman, između ostalog na stranici 111. piše:
„Pri svom značaju književnih prototipova, njima, samo njima da se objasni ličnost i postupci junaka knjige - ne može biti zakonitost kod umetnika, ukoliko on nije fotograf."

Altman povodom tog pitanja navodi reči Lava Nikolajeviča:
„Bilo bi me stid da nešto štampam ako bi se sav moj trud sveo na to da opišem portret, da se o nekome raspitam, obavestim i opišem ga".

Zanimljiva je i anegdota o Mikelanđelu koga su, navodno, prekorevali za to što lica onih koje slika ne liče na modele, pa je Mikelanđelo uzvratio: „Ko će to primetiti posle hiljadu godina?"

U Altmanovoj knjizi od sto šezdeset stranica, među desetinama Tolstojevih likova, koji na neki način imaju svoje prototipove, uopšte se ne pominje ime pukovnika Rajevskog, niti bilo koje drugo ime kao prototip za grofa Vronskog. A on je jedan od desetak najvećih Tolstojevih junaka.

Altman u svojoj knjizi daje niz onomastičkih tumačenja za Tolstojeve književne likove i pronalazi stvarne ličnosti koje bi mogle biti polazište za vajanje nekog lika. Tako, na primer, za prototip Ane Karenjine Altman navodi odlomak iz dnevnika supruge velikog pisca Sofije Andrejevne.

Ona piše:
„Na oblik Aninog samoubistva uticala je smrt neke žene, Pirogove, koja se na stanici Jasenka, blizu Jasne Poljane, bacila pod voz. Smrt Pirogove (Lav je prisustvovao obdukciji leša te žene) izazvala je dubok utisak na njega i, naravno, naći će kasnije svoj odraz u romanu".

Dakle, za Anin lik postoji prototip makar u nagoveštaju. Za Ljevina, i niz drugih ličnosti, takođe su označeni uzori, a Nataša Rostova iz „Rata i mira" je niko drugi, sam Tolstoj je to tvrdio, nego Sofijina rođena sestra Tatjana Andrejevna Bers.

Drugi ruski autor koji se bavio pitanjem Vronski - Rajevski, u knjizi (ne novinama partijskim!), dakle u knjizi „Kako je poginuo grof Vronski" (Izdanje „Pravda", Moskva, 1975) jeste Jurij Emanuilovič Kornilov.

Kornilov je, kao što piše, svojevremeno boravio u Aleksincu; posetio je Adrovac i crkvu Svete trojice i upoznao neke tadašnje poslenike kulture u Aleksincu. Tom prilikom u dugim ruženjima i razgovorima s izvesnim Blagojem Ilićem, novinarom i istoričarom, i tadašnjim direktorom Aleksinačke gimnazije Miodragom Spirićem, za koga veli da je „lingvist po obrazovanju, a istoričar po pozivu", raspravljao je o temi: da li je Rajevski prototip za Vronskog ili ne?

I da bi to pitanje u prijateljskom sporenju raščistili, odluče da se pismom obrate Državnom muzeju L. N. Tolstoj u Moskvi. Posle određenog vremena zamenik direktora za naučnu oblast muzeja, izvesni E. G. Babajev, odgovara:
„Vaše pitanje o prototipu Vronskog iz romana Lava Tolstoja „Ana Karenjina" povezano je sa legendom o Nikolaju Rajevskom. Iako se u svim nama poznatim dokumentima i Tolstojevim rukopisima ime Rajevskog ne pominje, legenda o tome da su Rajevski i Vronski isto lice postoji i nalazi svoj odraz u štampi. Valja smatrati da je ta legenda ponikla među Černjajevljevim oficirima koji su se borili u Srbiji.

Nesumnjivo je da je N. Rajevski veoma ličio na Vronskog, i baš zato su njegovi prijatelji uporno tvrdili da je Tolstoj „preslikao" svog junaka. Dug život legende o Rajevskom - Vronskom, sam po sebi svedoči o ogromnoj snazi tipskih uopštavanja u Tolstojevom romanu". Dakle - legenda!

Ljubitelji Tolstojevog književnog dela i knjige uopšte, knjige kojoj, eto, već preti kompakt-disk, i dalje će raspravljati o stvarnom i realnom, o umetničkoj imaginaciji književnih stvaralaca. Hipoteze u arheologiji, istoriji, pa i književnosti - često poprimaju snagu činjenice, pa se legenda prihvata kao stvarnost. Romantični grof Vronski, za čitaoce gorostasa iz Jasne Poljane, ostaće da živi u knjizi svoj uzbudljivi život, a da li je njegov stvarni dvojnik bio nesrećni pukovnik Rajevski - neka ostane u sferi hipoteze.

A Katedra za ruski jezik i rusku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu imala bi šta da kaže.

Prof. Dragoslav Mutavdžić,
Kruševac


U P O Z O R E NJ E

Šta mi sve moramo da jedemo?

Ko hoće da od zaraženih svinja pravi stočno brašno

Pre nekoliko dana građani ove zemlje su obavešteni da se svinje zaražene trihinelom spiralis neće spaljivati, nego će se od njih praviti „stočno brašno". Tako se već godinama radi u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i drugim zemljama zapadne Evrope. Goveda, koja su po svojoj prirodi biljojedi, hrane se samlevenim leševima. Razlog je, naravno, novac. Tako hranjena goveda brže rastu.

Poznato je da ćelije mrtvih životinja luče otrove, koji ih razaraju, pa se u mesu stvaraju uzročnici bolesti. Pri pravljenju „stočnog brašna" samlevena masa se kuva na 120 stepeni C, pod pritiskom od tri atmosfere. Svi su bili ubeđeni da je to dovoljno da se ubiju svi uzročnici bolesti. Ali, prevarili su se. Prioni se ne mogu uništiti ni na 1.000 stepeni C.

Prione je, pre nekoliko godina, otkrio Sami Kosinea, zbog čega je dobio Nobelovu nagradu. Prioni su proteini koji prenose zarazu. S. K. je dokazao da oni izazivaju upalu mozga i razaraju ga. Na mestima koja su obolela nastaju rupe, pa mozak izgleda kao sunđer. Otuda i naziv bolesti: Bovine spongiform encephalopathia (BSE). Poznatiji naziv: bolest ludih krava.

Sva goveda koja su hranjena samlevenim leševima imaju u sebi prione. Da nesreća bude veća, inkubacija ove bolesti traje godinama. Kada se ustanovi da je krava obolela, već je kasno; jer, njeno mleko je imalo prione od momenta zaraze, tj. od kada su počeli da je hrane samlevenim leševima.

Ljudi koji su uneli u sebe njeno mleko, dobili su prione. Kada prioni, putem krvi, dođu do mozga, počinje inkubacija koja traje od dve godine do 40 godina. Šta sledi posle toga, užasno je i govoriti. Stručnjaci procenjuju da Evropu narednih godina očekuje epidemija ove bolesti, od koje bi mogli umreti milioni ljudi.

Zaista, šta jedemo? Hranu zatrovanu viškom pesticida? Ili nešto mnogo gore?

Branimir Stojanović,
Niš


P R O T E S T

Kako da platim porez?

Poštovani, nadam se da će ovo napisano biti pročitano i prosleđeno nadležnima. Vlasnik sam zanatske alatničarske radnje „Mikron" u Leštanima od 1981 godine, sa još dva zaposlena radnika, osnivač i donator nekoliko obdaništa, osnivač Beogradskog sajma plastike i gume, dobitnik zlatne medalje u Briselu 1991. godine za proizvod „uređaj za otvaranje mednih poklopaca", svojevremeno član Saveta preduzetnika u Privrednoj komori Jugoslavije, šetač od 1996. i jurišnik kod Skupštine, kao i većina koja je želela samo malo bolji život.

Moj problem je sledeći (a verujem i većine, ako ne i svih zanatlija), dobio sam račun za struju za decembar 2001. godine, gde se na industrijsku(skuplju) tarifu zaračunava crvena, plava i zelena zona.

Po toj logici, moj proizvod koji se radi na mašini od 40 KW instalisane snage, mora biti skuplji od 25-40 odsto, da li je normalno da se meni ograničava potrošnja struje za proizvodnju, da li ćemo svi mi biti generatori inflacije ako podignemo cene, kako da platimo porez, ako ne možemo da proizvodimo, kome da prodamo na ovom oskudnom tržištu po paprenim cenama naše proizvode?

Danas, 23. 01. 2002. godine, prvi put za 21 godinu rada, došli su inspektori za popis imovine, zbog neplaćenog poreza u iznosu od 100.000 dinara, kako da radim i zaradim kad ne smem da uključim mašinu.

Sa željom da pročitate ovo i eventualno odgovorite iskreni pozdrav.

Branislav Krajnović,
Leštane, Beograd


R E A G O V A NJ E

Malo je činjenica

Odgovor Guliveru bezobrazluka i Liliputancu lepog vaspitanja

Činjenica da je nekadašnji novinar Tanjuga Dragan Milenković, poznat kao vrsni znalac i međunarodni promoter tako znamenitog dela kao što je „Dan i noć", napisao neistinu o meni, posredstvom vašeg lista (izdanje od 26. 12. 2001), obavezuje me da mu odgovorim i čuvam obraz kao i on meni.

Milenković, očevidno, ni sada ne može bez „Dana i noći". On mi, između ostalog, prigovara što sam, tobože, danonoćno radio u Tanjugu. Da je prošao osnovnu školu žurnalizma, kao što nije, znao bi da u novinarskoj profesiji ne važi činovničko radno vreme.

Slušao sam, kaže dalje promoter „Dana i noći", naređenja Jevđovića, kako bi se osiguralo „stavljanje vesti Tanjuga u službu vladajuće porodice i režima".

Tako, eto, o mom angažmanu, bez navođenja i jednog jedinog konkretnog dokaza, piše lice (Milenković) koje je u Tanjugu baš u periodu Jevđovićevog direktorisanja, mesecima pripremalo svetsku premijeru „Dana i noći" u Japanu.

Komunikacija je, dakako, išla posredstvom Tanjugovih telefona, a računi su bili tako golemi da i zbog toga agencija ni dan-danas ne može da se oporavi.

Bio je u to vreme, smelo tvrdim, ljubitelj (Milenković) „Dana i noći", mnogo moćniji od izvikanog Jevđovića, jer je iza njegovih leđa stajala „gazdarica predsednika", a i uvek „na usluzi" tadašnji čelnik Skupštine Republike Srbije i direktor „Jugopetrola" Dragan Tomić.

Radio je svoj posao - pripreme budućeg javnog hvaljenja rečene knjige - krajnje prilježno i u svako doba dana i noći. Zaticao sam ga pored telefona (635-094) u raznim vremenskim intervalima, tako da se za njega može, bez ikakvog ustezanja, reći da je bukvalno, na njegovom omiljenom projektu, prosto izgarao danonoćno.

Naš „junak" je nagradu za takav trud, a zašto ne reći i oduševljenje, što može sve svoje umne i fizičke snage da stavu u službu već pomenutih likova, dobio početkom 1997.

Odleteo je telal (Milenković) „Noći i dana" u Japan, kako se sam kasnije hvalio, avionom, maksimalno koristeći udobnost ove vrste prevoza i „biznis klasu".

Telal (Milenković) se dalje pohvalio, posle povratka sa putešestvija, kako je za svoj angažman bio nagrađen „veoma visokim deviznim dnevnicama", pa je na kraju „jako dobro prošao".

Očito, za razliku od ničim potkrepljenih tvrdnji Milenkovića o nekakvoj mojoj velikoj službi, a radi interesa predstavnika bivše vlasti, on je zaista i stvarno bio blizak čovek i poverljivo lice političara koji su u to vreme imali faktičku moć u našoj zemlji.

Vikarevu (Milenkovićevu) tvrdnju da sam u Moskvu, na poslove dopisnika Tanjuga, otišao protekcijom možemo rešiti ovako: Neka Milenković predloži jednog novinara - analitičara, ja drugog, a oni sami izaberu trećeg neutralnog, pa potom svi zajedno proanaliziraju, dobro i sveobuhvatno, šta sam i kako radio u Moskvi, a koliko i na koji način on, dok je bio izveštač agencije iz Tokija.

Intrigarenje, bezočno nipodaštavanje kolega, a o najprimitivnijem obliku komunikacije da se i ne govori, inače su osobine po kojima je vikar (Milenković) japanskog izdanja „Dana i noći", bio i te kako poznat u Tanjugu.

Prisustvovao sam krajnje neprijatnoj sceni, potkraj 1997. kada je više nego obesni telal (Milenković) „Noći i dana", serijom najvulgarnijih izraza i psovki, a zamalo i fizičkog napada, „častio" koleginicu samo zato što je pogrešno napisala ime filmskog reditelja Kurosave. Vikar (Milenković) me napada i zbog, kao što on tvrdi, primoravanja novinara i ostalog osoblja Tanjuga da za vreme NATO agresije na našu zemlju rade u neobezbeđenom skloništu.

Istina je, međutim, da je Tanjug u vreme NATO bombardovanja imao prostor za rad van zgrade agencije, dok je u slučaju potpunog nestanka struje u gradu dežurna ekipa radila u prostoriji koja je, zvanično, imala status skloništa.

Problem je najverovatnije, u tome što je hvalitelja „Dana i noći" jedne aprilske večeri, u vreme NATO bombardovanja i anonimne dojave da bi i Tanjug mogao biti cilj, iznenada dežurnog urednika na poslu „zaboleo stomak".

Ja sam se, čuvši to, odmah pridružio koleginicama, jer su u toj smeni bile mahom Tajnugove novinarke.
Ljubitelj „Dana i noći" posle toga bio je na bolovanju, iako su neke kolege tvrdile da je u to vreme pružao usluge stranim izveštačima iz Beograda.

Možda je i zbog toga vikar (Milenković), poznat i kao jedini novinar naše agencije koji je u vreme NATO bombardovanja napustio rad u smeni, odlučio da ode iz Tanjuga. Ovo je, dakle, moj odgovor Guliveru bezobrazluka i Liliputancu lepog vaspitanja koji sada, „hitro presvučen" i nevešto maskiran u lažnog demokratu, želi da govori o Tanjugu „na sav glas", ne bi li od novih gazda i nalogodavaca dobio kakvu nagradu.

Vikara (Milenkovića) obaveštavam da sam spreman na dalju polemiku, uz očekivanje da se on konačno okane pisanja propagandnih i grebatorskih tekstova i, ako je to uopšte u njegovom slučaju moguće, služi konkurentnim dokazima i činjenicama.

Nedeljko Kojić, novinar
Tanjug - Ekosa


P R O T E S T

Nova vlast ne daje kredite

Otvoreno pitanje gospodi Đinđiću i Čoviću

Poštovana gospodo, svakoga dana ste sigurno suočeni s mnogim molbama i žalbama koje vam upućuju malobrojni Srbi sa Kosova, od kojih dobar deo i ne može biti rešen za kratko vreme u ovim okolnostima.

Ovo pismo nije ni žalba, ni molba, već jedno obično pitanje o nerealno uspostavljenim vrednostima koje je započela bivša vlada odmah posle rata, a ni vi je niste izmenili od kada ste došli na vlast. Jedina proizvodna organizacija na severu Kosova, koja je odolela svim neprilikama u poslednjih deset godina, vodeći uspešno svoje poslovanje i danas je „Lola fot" kovačnica u Lešku.

To je jedina firma na Kosovu koja ima već godinama ISO 9001, u skladu sa kojim i posluje. Kada je Vlada Srbije nakon rata i dolaska Kfora, odlučila da stimuliše Srbe koji su ostali da rade na Kosovu sa kosovskim dodatkom za sve radnike u zdravstvu, prosveti i sudstvu, to se nije odnosilo na privredne subjekte na istom području.

Sada, posle skoro tri godine, imamo činjenicu da su radnici, ispred navedenih institucija, sve vreme primali platu kao i njihove kolege u Srbiji, plus ceo kosovski dodatak. Nova vlast nije pokrenula stimulacione kredite za privredu severnog Kosova, bez obzira na ekonomsku isplativost u nekim slučajevima, kao što je gore navedena kovačnica, niti se bilo ko zainteresovao da dođe i barem obiđe ta preduzeća, da svojim prisustvom podrži veliki uloženi napor da se bez spoljnog duga, posluje pozitivno i redovno isplaćuju zarade.

Samo po sebi nameće se pitanje kako je moguće da nikome u ovoj zemlji u praksi nije stalo do proizvodnog sektora, iako stalno slušamo o zabrinutosti i problemima u privredi? Zašto i vi nastavljate nepotrebne podele među Srbima.

ing. Sofija Stančić,
Lešak


I S K U S T V O

Kako organizovati državu

Čitam u Vašem listu da je prošle godine u Jugoslaviji bilo preko 60.000 saobraćajnih nesreća s preko 20.000 povređenih i poginulih. Mislim nešto: kada nas nisu Turci i ostali osvajači potamanili, možda ćemo mi sami sebe... dadoše nam nekakve građanske slobode da se svađamo i tamanimo među sobom. Eh, ništa bez čvrste ruke... (pardon, lično mišljenje).

Pišem Vam ovo pismo da samo delimično informišem našu javnost, jer mnogi ne znaju, niti imaju pravu percepciju o građanskim pravima i o životu na Zapadu. Zbog nedostatka prostora i uverenja da najverovatnije neće ni biti objavljeno (poneko bi ga ipak mogao pročitati), navešću samo nekoliko primera ograničenja u centru sveta, u Njujorku:
- Antipušačke kampanje dostižu vrhunac, svega desetak posto stanovništva puši, zabranjeno je gotovo svuda, osim na ulici, a kod nas se grade fabrike duvana.
- Iole obrazovaniji roditelji ne dozvoljavaju deci da jedu u Mek Donaldsu, a naši kukaju "da ne mogu to deci da priušte".
- Šarena pakovanja robe, koja stoje mesecima na polici u samoposluzi, hleb koji uvijen u plastiku traje mesec dana, sve manje se traži i jede, a kod nas se otvaraju novi supermarketi.
- Brzina na autoputevima je ograničena na samo 100 kilometara na sat i kazne su rigorozne, a kod nas se mašta o sve bržem autu.
- Sve više se govori o potrebi za državnom kontrolom obrazovanja i većim izdvajanjima iz budžeta, a kod nas se sve više privatizuje.
- Kupovina alkohola bilo gde u gradu je strogo zabranjena svakom ispod 21 godine, konzumiranje na javnim mestima (parkovi, ulica, vozilo) zabranjeno svima. Kupovina cigareta strogo je zabranjena svakome ispod 18 godina.
- Roditelji volonteri patroliraju po srednjim školama u naporima da ih očiste od prodavaca droge... itd., itd.

A, kod nas?

Miodrag Bjelić,
Njujork, SAD


M I Š LJ E NJ E

Njih zakon ne zanima

Pre mnogo godina, donet je zakon o pušenju na radnom mestu, ali se njega, kao i obično, niko nije pridržavao i, kao i obično, zbog toga niko nije snosio nikakve posledice.

Isto tako, pre mnogo godina donet je i Zakon o zabrani reklamiranja alkoholnih pića i duvana putem sredstava javnog informisanja, ali je i on iz reda stvari koje se mogu okačiti mačku o rep. Naše radio i televizijske stanice ili novine, prepune su oglasa za cigarete i alkoholna pića, što im ne stvara ni najmanju glavobolju na sudu.

Naprotiv, sve one ubiraju lepe prihode od fabrika duvana, viskija, votke i drugih žestokih pića. Srbija trenutno nema ministra zdravlja, ali valjda ima ministarstvo koje brine o zdravlju naroda. Ljudi koji rade u njemu, očigledno, ne primećuju i ne slušaju sve te reklame, ne sapliću se ni o ogromne oglasne table na ulicama, koje pozivaju stanovništvo da izabere „laki strajk"," goloaz", „ronhil", „balantajn" ili „05 vodku".

No, ako sve to vide i čuju, a ništa ne preduzimaju, onda svakako misle da se kod nas prodaju cigarete koje ne ugrožavaju zdravlje pušača i da su alkoholna pića bezopasna po jetru onih koji ih piju.

Vojislav S. Mihailov,
Beograd


N E D O U M I C A

Može li ljudski i zverski

Premijer srpske vlade javno se, putem televizije, izjasnio da je u najmanju ruku simpatizer makijavelizma. Preko te izjave ne bi se smelo olako preći, pa stoga podsećamo čitaoce (a i samog premijera) na nekoliko osnovnih ideja koje su Makijavelija, pisca čuvenog traktata „Vladalac", proslavile.

Po Makijaveliju, država nije božanskog porekla, već je izraz interesa i potrebe, zato je opravdana bezobzirnost kojom se moć stiče i održava. Sve je podređeno načelu: „Cilj opravdava svako sredstvo".

Po Makijaveliju postoje dva načina borbe za vlast i održavanje na vlasti, od kojih je prvi zakon i on je po meri čoveka; a drugi je sila primerena zverima. Pravi vladalac treba da iskoristi oba.

Pitam se da li će naš premijer postupiti kao pravi vladalac po meri makijavelizma? Hoće li, drugim rečima, postupiti po gore navedenoj metodi, koja spaja ujedno „ljudski" i „zverski" način za delotvorno sprovođenje vlasti do koje je došao demokratskim izborima.

Vukašin Stojanović,
Beograd


M O L B A

Pišite više o lopovima

Ovih dana ukinuta je Savezna javna ustanova Radio-televizija Jugoslavija, koja je iza sebe za kratko vreme ostavila dug od 2,5 miliona maraka pod dirigentskom palicom Gorana Matića i direktora Radomira Radulovića, čija je ćerka sada na Ju infu, kao i svi julovci, nosioci direktorskih funkcija.

Zavirite u ovo jezgro privrednog kriminala, Vama to priliči, Vi ste najbolji i najobjektivniji. Zašto ćute nadležni kada je sva dokumentacija dostavljena. Gde je milion maraka iz primarne emisije za kupovinu opreme, a nijedna kamera nije kupljena. Kupljeni su stanovi - sebi i deci.

Pišite, tema je ogromna.

Branka Brkljač,
Beograd