GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Reagovanje

Etiketiranje bez razloga

Ko širi nacionalnu mržnju, po mišljenju dosovskih lidera

U vreme vladara iz Kumrovca nije bilo ništa strašnije nego da vas proglase protivnikom lepota socijalizma i samoupravljanja, a u Miloševićevom režimu da ste strani plaćenik. U dosovsko vreme je najgora kletva da ste nacionalista i raspirivač nacionalne mržnje. Takvu optužbu na račun našeg lista i potpisnika ovog teksta izrekli su u toku prošle nedelje predsednik Građanskog saveza Srbije i ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, potpredsednik njegove stranke i gradonačelnica Beograda Radmila Hrustanović, ministar nacionalnih i etničkih zajednica Rasim Ljajić, i potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać.

Gospodin Svilanović je na konferenciji za štampu optužio pojedine medije da ponovo šire nacionalnu mržnju i pozvao predsednika Koštunicu i premijera Đinđića da snagom vlasti i državne represije reaguju i spreče da "zlo ne naraste". On nije direktno spomenuo naš list, ali je njemu bliska RTV B92 prenela da je ministar mislio na dva teksta u "Glasu" o izboru našeg ambasadora u Vašingtonu. Da ne bi bilo zabune, oglasilo se Savezno ministarstvo nacionalnih i etničkih zajednica, u čijem se saopštenju optužuje naš list jer "ambasadore rangira prema nacionalnoj pripadnosti" i poziva republičkog javnog tužioca da podigne optužnicu.

U pomenutim tekstovima "Glas" se nije bavio međunacionalnim problemima u Jugoslaviji, već je samo preneo žestoko reagovanje naše dijaspore u SAD i Kanadi na predlog DOS-a da imenuje za ambasadora u Vašingtonu novinara "Vremena" Stojana Cerovića. Bio je to svojevrstan pledoaje našeg raseljenja protiv dosovskog načina vođenja spoljne politike, a pre svega Ministarstva inostranih poslova što je, naravno, prava pozadina reagovanja ministra Svilanovića.

I sporni deo teksta, koji je proglašen za izazivača nacionalne mržnje, nije napisao ovaj novinar, već je preneo ono što je u "Književnim novinama" napisao Srđa Trifković iz Vašingtona. A on je, da podsetimo, napisao da kadrovsku politiku u SMIP-u kreira mala privatna grupa iz Foruma za međunarodne odnose Građanskog saveza Srbije, u kojoj glavnu reč vode Vojin Dimitrijević, Živorad Kovačević, Milivoje Maksić, Ilija Đukić i Milan Šahović, da bi ovako zaključio:

- Isti krug je za ambasadora u Ljubljani postavio člana Foruma Ivu Viskovića (Hrvata), u Budimpešti Dejana Janču (Slovenca), u Beču bivšeg glavnog i odgovornog urednika "Komunista" Mihajla Kovača, a u Unesko Titovog agenta Dragoljuba Najmana. Za ambasadora u UN postavili su sina Milana Šahovića, Dejana, koji je pre toga radio za australijansku ambasadu i za vreme bombardovanja nije bio u zemlji.

To je pasus koji je okrivljen za rasizam, mržnju i raspirivanje nacionalne netrpeljivosti u Srbiji. Interesantno je da su za optužbe iskorišćena samo prva dva imena iz Trifkovićevog teksta (Visković i Janča) a da nikome nije smetala tvrdnja o Najmanovoj agenturi komunističkom pedigreu Kovača ili nepotizmu porodice Šahović. Ministar Ljajić je izjavio da je on pozvao javnog tužioca da podigne optužnicu protiv "potpisnika teksta". E, tu sad nastaje mali problem za gospodina ministra i državnog tužioca: hoće li podići optužnicu protiv Srđe Trifkovića, američkog državljanina i direktora uglednog vašingtonskog instituta, za "raspirivanje nacionalne mržnje" u Srbiji i Jugoslaviji, dakle onog koji je to napisao, ili će se poslužiti đukanovićevskim stilom da optuže i izvedu na sud onog koji je to samo preneo, kao što je to bilo u slučaju urednika podgoričkog "Dana" koji je osuđen za prenošenje pisanja zagrebačkog "Nacionala". Istim metodom služio se i Miloševićev režim u vreme famoznog Šešeljevog zakona o informisanju. Mnogi opozicioni listovi su kažnjeni debelim kaznama samo stoga što su prenosili nečije izjave ili citirali druge medije.

Potpredsednik Žarko Korać je bio pronicljiviji od ministra Ljajića, pa da bi izbegao tu zamku, izjavio je da se "ne može bez komentara u novinama citirati izjava jednog mladog američkog istoričara srpskog porekla koji rasistički govori o kadrovskoj politici SMIP-a". Kad bi se primenila praksa komentarisanja gospodina Koraća, onda bi se, zbog svakodnevnih nesuvislih izjava srpskih političara, naše novine isključivo sastojale od komentara. Da navedemo jedan "biser" baš iz spoljne politike: ambasador Milan Protić (i jedan od lidera DOS-a) izjavio je, dok još nije bio opozvan, da je SMIP nula i da će u Vašingtonu biti onako kako on kaže dok je ambasador.

Kad tvrdi da je Trifkovićeva izjava "rasistička", zamolio bih gospodina Koraća da citira bilo koji paragraf našeg zakona koji tretira kao krivično delo rasizma navođenje bilo čije nacionalnosti. Gospodin Trifković je naveo samo tu činjenicu i ništa više. U zemlji demokratije SAD, američke novine su pune navođenja nacionalnosti pojedinih javnih ličnosti, kao što je jevrejsko poreklo Madlen Olbrajt, poljsko Bžežinskog ili nemačko Kisindžera. Posle terorističkih napada na Njujork, svi američki mediji su navodili nacionalnost i državnu pripadnost osumnjičenih i pohapšenih, pa su svi tamnoputi Amerikanci islamske veroispovesti bili pod sumnjom i opštim bojkotom, a jednog Amerikanca egipatskog porekla pilot je izbacio iz aviona i nije dozvolio da otputuje iako je imao uredno kupljenu kartu. Nijedan američki novinar nije optužen da je širio nacionalnu mržnju time što je navodio nacionalnost pojedinih osumnjičenih terorista.

Govor mržnje i netrpeljivosti bio bi da je autor ovog teksta napisao ili citirao nekog koji tvrdi da su svi Hrvati, pa i Hrvati u Srbiji, kolektivno odgovorni za ustaške i hadezeovske zločine, od Jasenovca do Medačkog džepa, i da ih zbog toga treba kažnjavati i proganjati s posla i javnih funkcija, kao što je poslednjih deset godina bila redovna praksa u Hrvatskoj prema Srbima.

Zar nije upravo širenje nacionalne mržnje prema čitavom jednom narodu kad Svilanovićev favorit za ambasadora u Vašingtonu gospodin Stojan Cerović izjavi američkom nacionalnom radiju da je zemlji, čiji je Svilanović ministar, potrebna kolektivna terapija jer godinama živi u paranoji i da je ta kolektivna mentalna poremećenost imanentna čitavoj srpskoj istoriji.

Petog oktobra Srbi su demantovali svoju "mentalnu poremećenost", a da nikada nisu živeli u paranoji i nacionalnoj mržnji potvrđuje jedna jednostavna činjenica: posle raspada Jugoslavije, jedino su Srbija i Makedonija zadržale isti mešoviti sastav stanovništva. Svi ostali: Hrvatska, Slovenija i Bosna sa svojim entitetima, postali su gotovo potpuno čiste jednonacionalne države.

Milan Nikolić,
Beograd


Protest

Dokle ćemo slušati laži?

Pišem vam, jer još jedino verujem da će "Glas" objaviti ono što želim da kažem, a to znači da smatram da je vaš list objektivan. Evo o čemu je reč. U nekoliko navrata na našim TV programima gledao sam emisije preuzete sa neke "Liberti" televizije, u kojima se s bivšim i tadašnjim političarima razgovara o vremenu i uzrocima raspada SFRJ. Može se čuti sve i svašta, a naivan i neobavešten mnogo toga može i poverovati, jer se sve servira kao istina, a u stvari je gnusna laž.

Tako, na primer, voditelj, mislim da mu je ime Nenad Pejin ili Pejić, razgovara sa Alijom Izetbegovićem, ovaj priča sve i svašta - što mu odgovara, naravno, čak u razmaku od nekoliko minuta sam sebi skače u usta - prvo tvrdi da su oni, tj. muslimani uoči Dejtona bili pred porazom, a malo kasnije da je Dejton spasao Srbe od potpunog rasula i poraza! Vrhunac cinizma dolazi na kraju kada voditelj postavlja udvoričko i, očigledno, dogovoreno pitanje koje je otprilike glasilo: "Kako to objašnjavate da ste vi, muslimani, najviše stradali u tom ratu, a najviteškije ste se poneli, najmanje ste se svetili? Alija na to, kao iznenađen, zahvaljuje na jednom takvom zaista izvanrednom pitanju (!) i onda veze priču o muslimanskoj dobroti...

Još je mučnije bilo slušati pre neki dan bivšeg komunističkog mastodonta Nandora Majora pred mikrofonom, raspoloženog Dimitrija Boarova (na istoj TV). Oni rođeni početkom ili sredinom 70-tih godina ne znaju ko je bio Nador Major, ja se sećam jer sam u to vreme već radio u novinarstvu i samo mogu reći da ne bih želeo da se vrate vremena moćnika tipa Nadora Majora i sličnih. Ali, ovoga puta je, takođe, reč o raspadu SFRJ, i tim povodom o korenima sukoba na Kosovu. Major objašnjava da su Albanci na Kosovu, posle pada Rankovića i "srpske strahovlade", hteli svoju vlast, pa i državu, što je, kao što reče, "bilo normalno i očekivano". Zbog toga je i izbila 1981. godine kriza na Kosovu, a kada je Slobodan Milošević došao na vlast, on je "albansko rukovodstvo Kosova, koje je bilo jugoslovenski orijentisano (?!), okrenuo protiv (valjda Jugoslavije i Srbije)" i time izazvao njihovu oružanu pobunu, koju su, krajem 90-tih godina, izvele "neke druge generacije Albanaca". Po Nadoru Majoru, između 1981. i 1986. godine, izgleda, na Kosovu se ništa loše po Srbe nije događalo, međunacionalni odnosi su bili "med i mleko", a onda je došao Milošević i sve pokvario...

Možemo misliti ili ne misliti o Slobodanu Miloševiću bilo šta, i osuđivati ga i za Gazimestan i mnogo toga, ali to ne menja činjenice o tome šta se na Kosovu i Metohiji događalo godinama, pa i decenijama pre njega. Ali, to za Nadora Majora, očigledno, nema značaja. Kao što je svojevremeno Vinston Čerčil rekao: "Utoliko gore po činjenice" kada su mu, za nešto u šta nije želeo da poveruje, objasnili da su to - činjenice!

Miodrag Radojčin, novinar,
Subotica


Primedba

Bez anestezije

Gospodin Gerić liči na birokratu iz Gogoljevih romana

Samo citiram: Goran Novaković, ministar za rudarstvo i energetiku vlade Srbije: "Utvrdili smo da više od 40 odsto građana ima račun do 5.000 dinara". (Što znači da preostali, oko 60 odsto domaćinstava, dobija visoke račune za struju).

Dragan Novaković, direktor EDB-a: "Na uzroku od 413.000 domaćinstava u gradskoj zoni Beograda, samo 65.769 troši više od 1.666 KW/h mesečno i zbog njih je ova kampanja u medijima". (Što znači da samo oko 16 odsto domaćinstava dobija visoke račune za struju i diže frku, dok više od 70 odsto građana uživa blagodeti niske cene struje). Obe ove izjave objavljene su u istom broju "Glasa" (od 19. 01. 2002. godine)! Komentar nije potreban. Kontradiktorni podaci govore sve o njihovim kreatorima. Evo još jednog bisera Ljubomira Gerića, generalnog direktora EPS-a: "Ne znam kako se pojedinci usuđuju da potroše velike količine struje, a nemaju da plate".

Birokrata iz Gogoljevih romana ne shvata da očajni ljudi ne troše skupu struju iz besa, nego da bi preživeli tešku zimu. Po njemu, to je bezobrazluk. Plati koliko ja tražim ili crkni u mraku.

Na kraju: premijer Đinđić voli da se izražava u metaforama. Često vrlo uspešno. Budući da sam ja lekar, evo jednog saveta u njegovom stilu: gospodine Đinđiću, ne dozvolite da vaši neuki hirurzi rade složene operacije na pacijentu koji je, inače, u vrlo teškom stanju. Naročito ne bez anestezije! Takav pacijent, po pravilu, umire na operacionom stolu od šoka. Molim Vas, preduzmite energične mere da se to ne dešava. Vi ste šef.

Đorđe Zorić,
Beograd


Predlog

Eutanazija za sirotinju

(Otvoreno pismo g. Batiću, ministru pravde Srbije)

Obraćam se Vama, jer u nazivu vaše funkcije nalazi se reč pravda, te pretpostavljam da ćete učiniti sve kako bi se ispravila jedna sramna nepravda i ukinuta neustavna, nezakonita i nemoralna odluka Vlade. Pripadam ozloglašenoj grupi od 4,5 odsto domaćinstava koja su prinuđena da se greju strujom, jer nemaju drugog izbora i time, kao što u EPS-u tvrde, ugrožavamo ceo elektroenergetski sistem zemlje. I zato smo surovo kažnjeni da plaćamo pet puta višu cenu za jedan kilovat uz druge nesuvisle dažbine, koje sa količinom utrošene struje proporcijalno rastu.

S obzirom na visinu naših plata i penzija, mi nismo u mogućnosti da to platimo, te nam preostaje da se smrznemo. Iz EPS-a nam cinično poručuju da obučemo dugačke gaće ili, kao što nam g. Gerić uz osmeh reče, da se sabijemo u jednu prostoriju i spavamo u hladnim sobama, jer je to zdravije. Ako je to tačno, zašto su njihovi stanovi grejani 48 sati neprekidno u periodu niskih temperatura?

Pošto smo građani koji nemamo ista prava i životne uslove, što nam inače Ustav garantuje, kao oni koje greju toplane po veoma pristupačnoj ceni i nekažnjeno se dogrevaju, kuvaju i peru u toku dana, predlažem g. Batiću da pokrene postupak za hitno donošenje zakona o primeni eutanazije, koji bi se prvo primenio na nama. Eliminacijom nas uklonio bi se jedini krivac za ugrožavanje EPS-a, a i društvo bi se oslobodilo njihovog dugogodišnjeg terora i poniženja. Jasno je da postoje samo dve alternative ili da se sramna odluka Vlade i EPS-a ukine ili da se donese i primeni zakon o eutanaziji. Humanije je umreti u trenutku, nego se postepeno smrzavati.

Ukoliko ni Vi, kao ministar pravde, ne reagujete na vapaj građana čiji su životi ugroženi, bićemo prinuđeni da se obratimo međunarodnim organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava i života, kao poslednjoj mogućnosti za našu zaštitu.

Ksenija Pešić,
Beograd


Predlog

Juriš u srednji vek pod svećama

Vladimir Marjanović, jedan od direktora EPS-a, čitam u "Glasu" od 17. 01. 2002. godine, kaže da je ključ za funkcionisanje EPS-a smanjenje potrošnje struje, da je potrošnja prešla njihova očekivanja, da potrošači "moraju da shvate" da se "hitno moraju preorijentisati na druge energente za grejanje". A ja se pitam: da li potrošači električne energije postoje radi EPS-a, ili EPS postoji zbog potrošača? Da li se iko iz EPS-a doseća da bi proizvodnju struje trebalo prilagoditi potrebama potrošača, ili da bi bar trebalo raditi na tome? Tako nešto čelnici EPS-a i ne pominju.

Kada je sagrađen Đerdap, sa zvaničnih mesta je govoreno da on može da osvetljava celu Evropu, da je to najjeftinija struja na kontinentu, narod je pozivan da napusti prljave i skupe energente ograničenih resursa - ugalj i naftu, i da pređe na grejanje najjeftinijim i najčistijim energentom - strujom. Nema razloga da se tadašnjim izjavama ne veruje, jer je jeftine struje zaista bilo u izobilju. Iako se grejalo na struju, privreda (tada najveći potrošač) "velike" Jugoslavije radila je punom parom, za razliku od privrede danas, u ovoj Jugoslavijici.

Kako je moguće da Srbija, najveći proizvođač struje u ondašnjoj Jugoslaviji, ostane bez dovoljno struje? Nisu rađeni remonti? Zašto im se "stručnjaci" iz EPS-a nisu suprotstavili? Zar im to nije bila dužnost da bi se izbegla opšta šteta? Stručnjaci ili "stručnjaci", ako je uopšte to u pitanju, izabrali su da budu podobni, što mora da im se isplatilo - i za to su krivi oni, a ne potrošači.

Sada nam EPS isporučuje struju nepropisnog kvaliteta (sat na struju kasni 8 do 15 minuta dnevno), što svakako skraćuje vek i umanjuje efikasnost rada kućnih i drugih aparata, ispostavlja enormne račune po nebuloznoj tarifi, a po svoj prilici nas i potkrada preko tzv. "angažovane snage", čija visina nije srazmerna potrošenoj energiji (što se jasno vidi iz poređenja poslednja dva EPS-ova obračuna, a što ni čovek sa šaltera za reklamacije nije umeo da objasni). Zašto EPS ne objavi tu famoznu formulu za izračunavanje angažovane snage - zbog samočitača, a i da bi se svi "prosvetili"?

Uz sve, EPS je taj koji preti (restrikcijama, još višim cenama, isključenjima), a za sopstvenu nedoraslost problemu i nesposobnost da na odgovarajući način reše problem - funkcioneri EPS-a bez zazora okrivljuju i kažnjavaju potrošače.

Zaposleni ljudi bi trebalo da ustanu u 4 časa ujutru da bi naložili i opslužili jednu kaljavu peć, da bi se potom istuširali, jer to je prljav posao i, da bi stigli na posao u 7 sati (da ne govorim o kuvanju, pranju i peglanju posle 23 časa). Stari i najčešće bolesni ljudi mogu da izdahnu dok iznesu iz podruma (ako ga imaju i ako u zgradi postoji odžak) ogrev, za bar jednu dobru dnevnu vatru. Da li nam to EPS izokola predlaže da sagradimo ognjišta u stanovima, da čitamo i radimo pri sveći? Tada bi neobavezno mogli da proizvode struje koliko "očekuju", da izvoze koliko proizvedu, opet bez obaveze, i da lepo žive, kao i da sada, da ih ne boli glava.

Šalu na stranu, sigurno je da većina ljudi, koji se greju ili dogrevaju na struju, nema drugo rešenje. Da li odgovornima u EPS-u nešto govori podatak da je za decembar 2001. godine, dosad naplaćeno samo 15 odsto potraživanja? Hoće li da isključe 85 odsto potrošača? Bojim se da od povratka u srednji vek nema ništa i da će odgovorni morati mnogo konstruktivnije da rešavaju probleme, ili da svoja mesta ustupe sposobnijima. Osim štednje, i to je imperativ.

Sofija Živanić,
Beograd