Listovi "Glas javnosti" i "Danas"
objavili su otvoreno pismo Jana Hajde, potpredsednika "Češko-jugoslovenske
kulture alijanse" predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici. "Glas
javnosti" pod relativno neutralnim naslovom "Ambasador
g. Ilić nije nam naklonjen", "Danas" pod neuobičajeno
tendencioznim naslovom "Izuzetna arogancija ambasadora Ilića".
Od davne 1968. godine, kada sam skrenuo u politički život, preturih
svašta preko glave, ali moram priznati da pismo Jana Hajde prevazilazi
sa moja dosadašnja i najgora iskustva. Sve optužbe u pismu Jana
Hajde predstavljaju, eufemistički rečeno, najobičnije neistine.
Da to i dokažemo.
Neistina broj jedan: nisam izbacio doktora Rajka Dolečeka iz
kancelarije. Naprotiv, primio sam ga ljubazno, popili smo sok
i čaj, razgovarali.. . Sve su to videli prisutni službenici Ambasade
(sekretarica i prevodilac). Očekujem od doktora Dolečeka da demantuje
lažne tvrdnje Jana Hajde. Neistina broj dva: primio sam ljubazno
i gospodu Miroslava Jileka i Miroslava Kracina koje je u moju
kancelariju doveo naš građanin Miroslav Vučević. Njih sam s prvog
sprata Ambasade ispratio do kapije. I sve su to ponovo videli
službenici Ambasade, uključujući radnika bezbednosti koji je otvorio
kapiju. I u ovom slučaju očekujem od gospode Jileka, Kracina i
Vučićevića d opovrgnu lažne tvrdnje Jana Hajde.
Neistina broj tri: u Ambasadi SRJ u Pragu ne postoji nikakav
"kulturni centar". SRJ ima samo jedan kulturni centar
u svetu, onaj u Parizu. U Pragu postoji samo prostorija preuređena
u galeriju. O upotrebi te prostorije odlučivaće SMIP, Ambasada
SRJ u Pragu, a ne "istinoljubivi" gospodin Jan Hajda.
Za pet meseci koliko sam u Pragu, održane su četiri kulturne manifestacije:
g. Todorović izlagao je svoje slike, održan je koncert pijaniste
Vladimira Miloševića, prikazana je predstava pozorišne grupe Gorana
Cvetkovića (glumce i reditelje pozdravio je posle predstave, u
mom prisustvu, predsednik ČR Vaclav Havel), te izložba ikona i
fotografija porušenih crkvi na Kosovu i Metohiji, koju je otvorio
vladika Artemije. Bio sam u svim tim prilikama prisutan i pružio
podršku Ambasade pomenutim manifestacijama.
Neistina broj četiri: apsurd je da češki građanin Jan Hajda govori
u ime dijaspore. U celom Pragu i u celoj Češkoj, pisci pisma Jana
Hajde nisu pronašli jednog jedinog uglednog čoveka iz dijaspore
da potpiše njihovo pismo!
Kada su pravi autori Hajdinog pisma (gospodin Hajda ne zna srpski)
pokušali da pre mog dolaska organizuju sastanak "dijaspore",
na taj sastanak došlo je šest osoba, od kojih su dve brzo otišla
kada su videle s kim imaju posla. Razumljivo: ko bi iole čestit
mogao da sarađuje s ljudima za koje je dijaspora do juče bila
"neprijateljska emigracija" (kasnije predmet reketiranja,
odnosno "patriotske" globe) i koji su kao "provereni"
članovi "čvrstog jezgra" i "kriznog štaba"
(da li je moguće da iko posle Kovačevićevog "Balkanskog špijuna"
uopšte može da koristi takav rečnik!) petog oktobra 2000. godine
zahtevali da se puca u "živo meso", u demonstrante koji
su se okupili ispred zgrade naše Ambasade u Pragu da pozdrave
i proslave pad režima Slobodana Miloševića?
Neistina broj pet: gospodin Jan Hajda se u pismu poziva na zasluge
koje navodno ima u odbrani SRJ od bombardovanja. Za razliku od
gospodina Hajde i njegovih prijatelja, lažnih patriota, sve vreme
bombardovanja proveo sam u Beogradu (a mogao sam drugde, čas posla)
i, između ostalog, prevodio i objavljivao izjave, članke i oglede
najistaknutijih čeških političara, filozofa, istoričara i publicista
(od kojih su mnogi moji dugogodišnji prijatelji), u kojima su
kritički osvetljavali bombardovanje SRJ. Reč je o izjavama, člancima
i ogledima ljudi takvog značaja kao što su političari Miloš Zeman
i Vaclav Klaus, filozofi Karel Kosik i Vaclav Bjelohradski, istoričar
Jan Pelikan i Jan Rihlik, ministar kulture Pavel Dostal, sjajni
kolumnista Martin Hekrdla i mnogi drugi. I ne samo to: uskoro
će u Pragu i Beogradu biti objavljena moja antologija ovih tekstova,
ali u njoj neće biti imena Jana Hajde - jednostavno, nije bilo
ničeg što bih mogao da prevedem...
Iako spisak neistina u pismu Jana Hajde ovim nikako nije iscrpljen
(pismo u celini predstavlja jednu veliku laž), zastajemo: vreme
je da kažemo i nekoliko istina. Istina broj jedan: od petog oktobra
2000. godine Češka Republika je jedna od zemalja koje su pružile
zdušnu podršku demokratskim promenama u Srbiji i SRJ. O tome svedoče
posete ministra inostranih poslova Jana Kavana, ministra industrije
i trgovine Miroslava Grega (zajedno s velikom delegacijom privrednika),
predsednika Senata ČR Petra Pitharta, ministra kulture P. Dostala,
senatora Mihala Žantovskog.. . Upravo je završena poseta predsednika
vlade ČR Miloša Zemana (ponovo s velikom delegacijom privrednika)...
Prag je posetio tadašnji predsednik Savezne vlade Zoran Žižić,
ministar kulture Srbije Branislav Lečić, a od mog dolaska u Prag
beležimo tri značajne posete - predsednika vlade Srbije Zorana
Đinđića (s velikom delegacijom privrednika i uspešnim sastankom
čeških i srpskih privrednika u palati Žofin gde su govore održali
Đinđić i Kavan), predsednika Veća građana Savezne skupštine Dragoljuba
Mićunovića, i pomoćnika ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom
Dejana Jovovića (kada je potpisan i Protokol o ekonomskoj saradnji).
Z. Đinđić, D. Mićunović i D. Jovović bili su u prilici da čuju
od samog vrha češkog političkog establišmenta najlaskavije reči
o mom postavljenju i radu.
Istina broj dva: u Prag sam stigao 12. avgusta 2001. Agreman
predsednika ČR Vaclava Havela dobio sam pre vremena, kopije akreditiva
predao sam četiri radna dana po dolasku, a originale predsedniku
Havelu sedam radnih dana po dolasku u ČR. S predsednikom Havelom
sreo sam se sedam puta, četiri puta kurtoazno, a u tri susreta
vođeni su sadržajni razgovori - pri predaji akreditiva, povodom
posete Z. Đinđića i u noći u kojoj su bombardovani Talibani. S
predsednikom Parlamenta ČR V. Klausom sreo sam se desetak puta
- naročito su bili sadržajni razgovori u vreme posete Mićunovića
- na Klausov poziv zajedno smo sedeli za vreme odbojkaške utakmice
između SRJ i Italije, i ponovo na njegov poziv redovno učestvujem
u radu Centra za ekonomiju i politiku kojim rukovodi Klaus. S
Pithartom sam se sreo četiri puta, posebno su važni bili razgovori
prilikom prve posete Senatu i za vreme posete Mićunovića.
O čestim susretima s Jiržijem Dinstbirom, ili Janom Pelikanom
i drugim češkim političarima i intelektualcima i da ne govorim...
Istina broj tri (za nepućene): od 1968. godine pomogao sam češkim
disidentima u njihovoj borbi za slobodu . Preveo sam sa češkog
na srpski dvadesetak knjiga najznačajnijih čeških autora. Češki
govorim bez naglaska, engleski tečno - ne moram da se sakrivam
na prijemima iza saksije, naprotiv.
Za pet meseci koliko sam u Pragu, ostvario sam više kontakata
na češkom političkom vrhu i u diplomatskom koru nego sve diplomate
Miloševićevog režima zajedno za poslednjih deset godina.
To važi i za javnost - govorio sam dva puta za BBC (emisije od
trideset minuta svaka), za Slobodnu Evropu (za staru minhensku,
antikomunističku redakciju, četrdeset minuta) najtiražniji češki
list "Pravo" objavio je razgovor sa mnom na prvoj strani,
američki list u Pragu "Prague Post" poklonio mi je polovinu
stranice velikog formata, održao sam dva predavanja u najuglednijim
praškim institucijama (o demokratskim promenama u SRJ i o terorizmu),
sada pripremam odgovore za praški "Respekt" i "Književne
novine"... Zahvalan sam gospodinu Hajdi i njegovim prijateljima
što su mi priuštili priliku da jugoslovenskoj javnosti - savršeno
neskromno i savršeno tačno - skrenem pažnju na pomenute istine,
odnosno činjenice...
I u tom grmu, da i to na kraju kažemo, leži zec: ožalošćenim
siročićima Miloševićevog režima u Pragu smetaju uspesi nove jugoslovenske
diplomatije. Pokušavaju, uzaludno, da naš rad stave pod znak pitanja
ili čak kompromituju. Dragi drugovi, vreme nameštaljki je prošlo...
Jer, i takozvana "Češko-jugoslovenska kulturna alijansa"
predstavlja "nameštaljku", fantomsku organizaciju vezanu
za bivši režim, organizaciju bez kancelarije, telefona i adrese,
sastavljenu od nekoliko čudnih ljudi izašlih iz šinjela Iljfa
i Petrova (setite se Ostapa Bendera), koji ne shvataju da novoj
SRJ nisu potrebna Potemkinova sela, smišljena pre svega za unutrašnju
propagandu, bez ikakvog značaja i odjeka u češkoj javnosti, osim
negativnog.
S obzirom na sve što sam rekao u ovom odgovoru, javnosti će biti
jasni razlozi zbog kojih je moja saradnja sa samozvanom "Češko-jugoslovenskom
kulturnom alijansom" nemoguća.
Ambasador SRJ u Češkoj Republici
Aleksandar Ilić
Prag
Srpsko nasleđe