GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Reagovanje

Pet neistina g. Jana Hajde u nekoliko istina

"Ambasador Ilić nije nam naklonjen", "Glas"

Listovi "Glas javnosti" i "Danas" objavili su otvoreno pismo Jana Hajde, potpredsednika "Češko-jugoslovenske kulture alijanse" predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici. "Glas javnosti" pod relativno neutralnim naslovom "Ambasador g. Ilić nije nam naklonjen", "Danas" pod neuobičajeno tendencioznim naslovom "Izuzetna arogancija ambasadora Ilića".

Od davne 1968. godine, kada sam skrenuo u politički život, preturih svašta preko glave, ali moram priznati da pismo Jana Hajde prevazilazi sa moja dosadašnja i najgora iskustva. Sve optužbe u pismu Jana Hajde predstavljaju, eufemistički rečeno, najobičnije neistine. Da to i dokažemo.

Neistina broj jedan: nisam izbacio doktora Rajka Dolečeka iz kancelarije. Naprotiv, primio sam ga ljubazno, popili smo sok i čaj, razgovarali.. . Sve su to videli prisutni službenici Ambasade (sekretarica i prevodilac). Očekujem od doktora Dolečeka da demantuje lažne tvrdnje Jana Hajde. Neistina broj dva: primio sam ljubazno i gospodu Miroslava Jileka i Miroslava Kracina koje je u moju kancelariju doveo naš građanin Miroslav Vučević. Njih sam s prvog sprata Ambasade ispratio do kapije. I sve su to ponovo videli službenici Ambasade, uključujući radnika bezbednosti koji je otvorio kapiju. I u ovom slučaju očekujem od gospode Jileka, Kracina i Vučićevića d opovrgnu lažne tvrdnje Jana Hajde.

Neistina broj tri: u Ambasadi SRJ u Pragu ne postoji nikakav "kulturni centar". SRJ ima samo jedan kulturni centar u svetu, onaj u Parizu. U Pragu postoji samo prostorija preuređena u galeriju. O upotrebi te prostorije odlučivaće SMIP, Ambasada SRJ u Pragu, a ne "istinoljubivi" gospodin Jan Hajda. Za pet meseci koliko sam u Pragu, održane su četiri kulturne manifestacije: g. Todorović izlagao je svoje slike, održan je koncert pijaniste Vladimira Miloševića, prikazana je predstava pozorišne grupe Gorana Cvetkovića (glumce i reditelje pozdravio je posle predstave, u mom prisustvu, predsednik ČR Vaclav Havel), te izložba ikona i fotografija porušenih crkvi na Kosovu i Metohiji, koju je otvorio vladika Artemije. Bio sam u svim tim prilikama prisutan i pružio podršku Ambasade pomenutim manifestacijama.

Neistina broj četiri: apsurd je da češki građanin Jan Hajda govori u ime dijaspore. U celom Pragu i u celoj Češkoj, pisci pisma Jana Hajde nisu pronašli jednog jedinog uglednog čoveka iz dijaspore da potpiše njihovo pismo!

Kada su pravi autori Hajdinog pisma (gospodin Hajda ne zna srpski) pokušali da pre mog dolaska organizuju sastanak "dijaspore", na taj sastanak došlo je šest osoba, od kojih su dve brzo otišla kada su videle s kim imaju posla. Razumljivo: ko bi iole čestit mogao da sarađuje s ljudima za koje je dijaspora do juče bila "neprijateljska emigracija" (kasnije predmet reketiranja, odnosno "patriotske" globe) i koji su kao "provereni" članovi "čvrstog jezgra" i "kriznog štaba" (da li je moguće da iko posle Kovačevićevog "Balkanskog špijuna" uopšte može da koristi takav rečnik!) petog oktobra 2000. godine zahtevali da se puca u "živo meso", u demonstrante koji su se okupili ispred zgrade naše Ambasade u Pragu da pozdrave i proslave pad režima Slobodana Miloševića?

Neistina broj pet: gospodin Jan Hajda se u pismu poziva na zasluge koje navodno ima u odbrani SRJ od bombardovanja. Za razliku od gospodina Hajde i njegovih prijatelja, lažnih patriota, sve vreme bombardovanja proveo sam u Beogradu (a mogao sam drugde, čas posla) i, između ostalog, prevodio i objavljivao izjave, članke i oglede najistaknutijih čeških političara, filozofa, istoričara i publicista (od kojih su mnogi moji dugogodišnji prijatelji), u kojima su kritički osvetljavali bombardovanje SRJ. Reč je o izjavama, člancima i ogledima ljudi takvog značaja kao što su političari Miloš Zeman i Vaclav Klaus, filozofi Karel Kosik i Vaclav Bjelohradski, istoričar Jan Pelikan i Jan Rihlik, ministar kulture Pavel Dostal, sjajni kolumnista Martin Hekrdla i mnogi drugi. I ne samo to: uskoro će u Pragu i Beogradu biti objavljena moja antologija ovih tekstova, ali u njoj neće biti imena Jana Hajde - jednostavno, nije bilo ničeg što bih mogao da prevedem...

Iako spisak neistina u pismu Jana Hajde ovim nikako nije iscrpljen (pismo u celini predstavlja jednu veliku laž), zastajemo: vreme je da kažemo i nekoliko istina. Istina broj jedan: od petog oktobra 2000. godine Češka Republika je jedna od zemalja koje su pružile zdušnu podršku demokratskim promenama u Srbiji i SRJ. O tome svedoče posete ministra inostranih poslova Jana Kavana, ministra industrije i trgovine Miroslava Grega (zajedno s velikom delegacijom privrednika), predsednika Senata ČR Petra Pitharta, ministra kulture P. Dostala, senatora Mihala Žantovskog.. . Upravo je završena poseta predsednika vlade ČR Miloša Zemana (ponovo s velikom delegacijom privrednika)...

Prag je posetio tadašnji predsednik Savezne vlade Zoran Žižić, ministar kulture Srbije Branislav Lečić, a od mog dolaska u Prag beležimo tri značajne posete - predsednika vlade Srbije Zorana Đinđića (s velikom delegacijom privrednika i uspešnim sastankom čeških i srpskih privrednika u palati Žofin gde su govore održali Đinđić i Kavan), predsednika Veća građana Savezne skupštine Dragoljuba Mićunovića, i pomoćnika ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom Dejana Jovovića (kada je potpisan i Protokol o ekonomskoj saradnji). Z. Đinđić, D. Mićunović i D. Jovović bili su u prilici da čuju od samog vrha češkog političkog establišmenta najlaskavije reči o mom postavljenju i radu.

Istina broj dva: u Prag sam stigao 12. avgusta 2001. Agreman predsednika ČR Vaclava Havela dobio sam pre vremena, kopije akreditiva predao sam četiri radna dana po dolasku, a originale predsedniku Havelu sedam radnih dana po dolasku u ČR. S predsednikom Havelom sreo sam se sedam puta, četiri puta kurtoazno, a u tri susreta vođeni su sadržajni razgovori - pri predaji akreditiva, povodom posete Z. Đinđića i u noći u kojoj su bombardovani Talibani. S predsednikom Parlamenta ČR V. Klausom sreo sam se desetak puta - naročito su bili sadržajni razgovori u vreme posete Mićunovića - na Klausov poziv zajedno smo sedeli za vreme odbojkaške utakmice između SRJ i Italije, i ponovo na njegov poziv redovno učestvujem u radu Centra za ekonomiju i politiku kojim rukovodi Klaus. S Pithartom sam se sreo četiri puta, posebno su važni bili razgovori prilikom prve posete Senatu i za vreme posete Mićunovića.

O čestim susretima s Jiržijem Dinstbirom, ili Janom Pelikanom i drugim češkim političarima i intelektualcima i da ne govorim... Istina broj tri (za nepućene): od 1968. godine pomogao sam češkim disidentima u njihovoj borbi za slobodu . Preveo sam sa češkog na srpski dvadesetak knjiga najznačajnijih čeških autora. Češki govorim bez naglaska, engleski tečno - ne moram da se sakrivam na prijemima iza saksije, naprotiv.

Za pet meseci koliko sam u Pragu, ostvario sam više kontakata na češkom političkom vrhu i u diplomatskom koru nego sve diplomate Miloševićevog režima zajedno za poslednjih deset godina.

To važi i za javnost - govorio sam dva puta za BBC (emisije od trideset minuta svaka), za Slobodnu Evropu (za staru minhensku, antikomunističku redakciju, četrdeset minuta) najtiražniji češki list "Pravo" objavio je razgovor sa mnom na prvoj strani, američki list u Pragu "Prague Post" poklonio mi je polovinu stranice velikog formata, održao sam dva predavanja u najuglednijim praškim institucijama (o demokratskim promenama u SRJ i o terorizmu), sada pripremam odgovore za praški "Respekt" i "Književne novine"... Zahvalan sam gospodinu Hajdi i njegovim prijateljima što su mi priuštili priliku da jugoslovenskoj javnosti - savršeno neskromno i savršeno tačno - skrenem pažnju na pomenute istine, odnosno činjenice...

I u tom grmu, da i to na kraju kažemo, leži zec: ožalošćenim siročićima Miloševićevog režima u Pragu smetaju uspesi nove jugoslovenske diplomatije. Pokušavaju, uzaludno, da naš rad stave pod znak pitanja ili čak kompromituju. Dragi drugovi, vreme nameštaljki je prošlo...

Jer, i takozvana "Češko-jugoslovenska kulturna alijansa" predstavlja "nameštaljku", fantomsku organizaciju vezanu za bivši režim, organizaciju bez kancelarije, telefona i adrese, sastavljenu od nekoliko čudnih ljudi izašlih iz šinjela Iljfa i Petrova (setite se Ostapa Bendera), koji ne shvataju da novoj SRJ nisu potrebna Potemkinova sela, smišljena pre svega za unutrašnju propagandu, bez ikakvog značaja i odjeka u češkoj javnosti, osim negativnog.

S obzirom na sve što sam rekao u ovom odgovoru, javnosti će biti jasni razlozi zbog kojih je moja saradnja sa samozvanom "Češko-jugoslovenskom kulturnom alijansom" nemoguća.

Ambasador SRJ u Češkoj Republici
Aleksandar Ilić
Prag


Reagovanje

Ima nade za ratnika Koricu

"Ratnik na velikoj muci", "Glas", 18. 1. 2002.

Poštovana redakcijo, u vašem listu, dana 18. januara 2002. godine, u rubrici "Glas čitalaca", objavljeno je pismo gospodina Dušana Korice iz Beograda, u kojem iznosi niz problema koje je imao za vreme lečenja u našoj ustanovi.

Uprava Vojnomedicinske akademije je vrlo neprijatno iznenađena činjenicama koje je izneo naš pacijent i veoma žali zbog neprijatnosti koje je gospodin Korica doživeo u toku lečenja. Nadležne strukture naše ustanove sagledaće sve propuste koji su učinjeni, a prema učiniocima biće preduzete i odgovarajuće mere. U našem daljem radu maksimalno ćemo se truditi da do navedenih i sličnih propusta ne dođe i da nam lečenje naših pacijenata bude prioritetan cilj po čemu je naša ustanova oduvek bila poznata.

Gospodina Dušana Koricu lično ćemo obavestiti o daljem toku lečenja u Vojnomedicinskoj akademiji koji ćemo maksimalno usaglasiti sa trenutnim stanjem njegove bolesti.

Načelnik VMA general-major doc. dr sci. med. Zoran Stanković, Beograd