GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Zabrinutost

Da li srljamo u propast

Posle skandalozne afere sa pomorom 120.000 ptica pevačica i močvarica sa vojvođanskog podneblja, i njihovog "izvoza" na italijansko tržište, mnogima bi trebalo da bude jasno kakvi monstrumi žive među nama, pre svega iz redova lovaca i krivolovaca! Toliki ptičji fond, toliki broj zaštićenih vrsta ptica mogli su da ubiju, u mreže i zamke uhvate samo ljudi bez trunke morala, bez skrupula, bez osećaja, (ne)ljudi kojima je zarada po svaku cenu jedini i najviši motiv.

Sada bi trebalo da nam bude jasno kakvi "ljudi" sede u Lovačkom savezu Srbije, u "Srbijašumama" i u Agenciji "Lovoturs" koja organizuje dolazak italijanskih lovaca, koja ih primamljuje u vojvođanska lovišta. Neki ljudi za šaku lira prodali bi ne samo ceo ptičji i životinjski fond, već bi možda i rođenog oca dali postaviti kao "lovinu", kad bi to okolnosti i situacija dozvoljavali i omogućavali.

I, sada neko daje sebi pravo da govori kako "savesnim" lovcima treba dati veća prava i ovlašćenja u borbi sa krivolovcima! Problem je u tome što nema savesnih lovaca! Čovek koji može da ubije prelepog fazana, milog zeca, nežnu košutu - to nije čovek! Lovci mogu samo da se zavaravaju da su oni, tobože, u službi održavanja ekološke ravnoteže (čudi me kako se bez njih održava ravnoteža u tajgama Sibira i džunglama Amazonije?), a u stvari samo su remetioci te ravnoteže u mnogim slučajevima. Lovci su ti koji ponajprije raskidaju socijalna udruženja životinja, razaraju njihova počivališta i boravišta, ugrožavaju njihova područja ishrane i unose disharmoniju u tok prirode i divljine. Šta biva kad, na primer, "zeleni kaput" ubije predvodnika onih lepih čekinjastih stvorenja koje zovemo divlje svinje?

Čopor gubi organizaciju, postaje nesređen, počinje lutati i činiti štete na polju. Da čovek ne oduzima životinjski životni prostor (krčenjem šuma, pre svega), ne bi ni divlja životinja čoveku pričinjavala štete. Ako čovek za sebe traži pravo na život, pravo na životni prostor i slobodu, to isto pravo pripada i životinji po prirodnim zakonima, koji su i božji zakoni.

Izlaz iz ovakve situacije nije samo u tome da se formira šumska policija pod okriljem Ministarstva poljoprivrede (policija koju bi činili istinski moralni i savesni ljudi, ne lovci i gurmani koji životinju doživljavaju samo kao plen i hranu za nezasito ždrelo), već da se radi na jednom širokom moralnom buđenju naroda, na duhovnoj kultivaciji svakog pojedinca. Jedino treba da shvatimo: ono što se desi zemlji i životinji, to će se desiti i čoveku! Trovanje zemlje je trovanje i čoveka!

Ako smo došli dotle da, poput divljaka, ubijamo ptice pevačice, onda je to pokazatelj da srljamo u propast! Pogledajmo, na primer, niške pijace gde se po bagatelnim cenama (za 50 dinara) mogu kupiti mnogobrojne ptice! Ptice u obliku zaklanog i očerupanog leša! Sve ovo pokazuje koliko savesnu imamo i inspekciju!

Vasa Ilić,
Aleksinac


Reagovanje

Molitva za beranske vitezove

Gospode, blagodarimo Ti mi, Tvoji verni Srbi, što si uslišio naše saborne molitve koje Ti, ispred svih vernih, na svakoj Svetoj liturgiji, proiznosi naše časno sveštenstvo: "Čuvaj punotu Crkve Tvoje!"

Baš na dan kada pravoslavni proslavljaju Roždestvo Bogomladenca, sakupiše se bezbožnici, bezakonici, bogohulnici, skverni i sumanuti! Poželeše da opogane i oblate Svetinju Tvoju i to u samoj Tvrđavi Srpstva, Srpskoj Sparti, Gnezdu Sokolova - u Srpskoj Crnoj Gori. Pogana arnautska, poturička i ustaška banda dobi pojačanje u bivšim Srbima - ukrštenima od nesoja Sekule Drljevića, Sava Stedimlije, Milovana Đilasa i Miraša Dedeića. Otpadiše se ovi lažisrbi od Tebe, Gospode, od "Sunca Pravde", Koji se u Vitlejemskim pećinama naših nedostojnih srdaca rodi i ovoga Božića!

Krete se, Vladiko, ovaj pohod lacmanskih hulitelja Srpskom Zemljom, Zemljom Zetskom, Brdskom, Primorskom i Bokeljskom... Opoganiše i obesvetiše, Svemilostivi, mnoga Tvoja i Srbinova mesta. Narugaše se Tvojemu Roždestvu, Tvojemu Raspeću, Pogrebenju, Vaskrsenju. Sagrešiše, Gospode, Nebu i Zemlji, Zemlji Srpskoj, Svetosavskoj, Svetopetrovskoj i Svetovasiljevskoj. No, po velikoj milosti Tvojoj, Gospode, o Božiću ove godine Srbija dobi svoj Vitlejem!

Grad Tvoj Berane, Gospode, javi se krunom srpskih gradova i živim srpskim kandilom pred Prestolom Bogomladenca. Sabraše se Tvoji Srbi, Tvoji Beranci, i stadoše kao jedan u odbranu Svetinje Imena Tvojega!

Pogledaj, Vladiko, kako sijaju, kako se zlate, sjajem Tvoje Vitlejemske zvezde putevodiljice, kako Te proslaviše dostojni potomci Vasovi, potomci Vojvode Miljana Vukova Vesovića, Vojvode Gavra Vukovića i duhovna čeda igumana Mojsija Zečevića! Raduj se zemljo Vasova, raduj se veliki rode Vasov, jer nade se srce Tvoje! Raduj se slavni grade Vasojevića, jer se u srcima tvojih viteških žitelja vaistinu rodi Hristos - Sin Boga Živoga! Ne odstupaju Srbi od Spasitelja i Iskupitelja svojega! Trebinje i Banja Luka, rasteraše hristoborni nakot agarjanski, Beograd rastera povorku nastranih bludnika, a Berane viteški rastera hulitelje Imena Hristova i mrzitelje Imena Srpskoga, davoimane Miraševe sektaše i raskolnike!

Seti se, Milostivi, zatočene Braće naše Beranaca, koji ustadoše protiv bezakonja "dukljanskoga". Izbavi ih iz ruku bezvernih, krivovernih i zlovernih, jer oni Ti sa tvrdom verom i ognjenom ljubavlju poslužiše - voljni da polože živote u odbranu svetinje Tvojega Roždestva i Srpskog Otačastva!

Množili se i hiljadili se ovakvi junaci i gradovi srpski, Gospode, jer je Tvoje Carstvo i Sila i Slava, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova! Amin!

Otačastveni pokret Obraz
Mir Božji - Hristos se rodi!
Sve za obraz, a obraz ni za šta!


Tvrdnja

Gospodo, čaša je prepunjena

Čitajući "Glas" i "Politiku", u subotu 22. decembra 2001. godine, pitao sam se u kom to vremenu ja živim. Da li za vreme okupacije kada, ako prekoračite određenu odobrenu količinu električne energije, idete u Borski rudnik na prinudni rad. Da li živim u vreme Brozovog "Prinudnog otkupa" ili Miloševićeve diktature.

Ne gospodo, živim u DEMOKRATSKOJ SRBIJI koja je još puna Miloševićevih kadrova koji svojim administrativno birokratskim ponašanjem zagorčavaju život svim građanima Srbije. Da, reč je o EPS-u. Citiram "Glas" i "Politiku".

"EPS poziva potrošače da izmire svoja dugovanja i to uplatom na šalterima elektrodistribucije, na taj način potrošač se automatski razdužuje i time otklanja mogućnost da neko bude isključen samo zbog toga što nije proknjižena uplata na nekom drugom mestu van EPS-a, zaključuju u ovom preduzeću". Iz gornjeg proizlazi: narode, stoj satima u redu da kod EPS-a platiš račun. E neće moći. Šezdeset godina smo stajali po redovima i više ne. Koliko Beograd ima strujomera, a koliko EPS šaltera za naplatu. Čemu onda služe pošte i banke. Što EPS ne ume da organizuje saradnju sa poštama i bankama, to je njihov problem, a ne da njihovu nesposobnost kao vruć krompir prebacuju na potrošače.

Svaki put kada dobijem obračun za utrošenu električnu energiju, bar jedna uplata nije proknjižena. Ja u pretplati, a oni tvrde da nisam uplatio. Je li su oni Država u Državi. Imam sve priznanice da sam sve uplatio, pa neka dođu da iseku struju. Goniću ih do Vrhovnog suda. Ovo mi liči na njihovo ponašanje za vreme Miloševića, kada je onaj jadan čovek morao da dokazuje do Vrhovnog suda da njegove svinje ne gledaju televiziju. Pa ako ne umeju da rade, neka zaposle mlade sposobne ljude koji će znati da organizuju posao ili neka nose raboše i čantre i krenu od kuće do kuće da naplaćuju, a ne da maltretiraju narod.

Novi tarifni sistem EPS-a opet nas deli na podobne i nepodobne. Podobni su oni koji imaju daljinsko grejanje i toplu vodu i troše razumno 1600 kilovata. Nepodobni su svi ostali koji žive u starim zgradama i prinuđeni su da troše mnogo više električne energije. Ukidanjem dnevnog dela jeftine električne energije EPS je naše majke, supruge i službenice pretvorio u vampire. Večito neispavane i iscrpljene. Ko im je dao pravo da se mešaju u način života svake srpske porodice.

Angažovana snaga u narodu nazvana namet na vilajet + obojena cena kilovata + porez = bezdan. Na šta bi ličilo kada bi se cene svih proizvoda ovako obračunavale.

Dobrivoje Krstić,
Beograd


Protest

Moja bunda ostala u Beobanci

("Štrajk u bundi od nerca" - "Glas", 6 - 7. januar 2002.)

Službenici banaka u stečaju jednostavno ne mogu da shvate da je došao kraj plandovanju koje im je bivši režim omogućavao na tuđi račun: na račun svih građana bilo da su zaposleni, penzioneri ili samo štediše. Ne mogu ni da shvate da u ovoj zemlji nisu jedini koje je stigla jevrejska kletva: dabogda imao, pa nemao.

Kad sam poslednji put bila u Beobanci pre godinu i po dana da podignem onu crkavicu od stare devizne štednje koja je počela da stiže na kašičicu, slika je bila ista kao pre nekoliko godina: službenici lepo doterani kao što i priliči velikoj i "uspešnoj" državnoj banci, kao da su se spremili za modnu reviju, a kao i obično nervozni i arogantni zbog gužve koju smo napravili zato što smo došli po svoje pare, ali oni su se oduvek ponašali u stilu: pare jesu vaše, ali se nalaze kod nas!

Sa desetak hiljada radnika i moj suprug je zaradio svoje devize u Iraku za vreme iračko-iranskog rata i invazije Iraka na Kuvajt. Država koja je i ugovorila posao isplaćivala im je zarade preko državnih banaka i to nije bio njihov izbor. U Iraku su imali dodatak za ratnu opasnost, što se ispostavilo da je u pravom smislu bila "nadnica za pretrpljeni strah" kad je avgusta 1990. Irak izvršio invaziju na Kuvajt.

Evakuacija naših radnika trajala je tri meseca, do aerodroma u Amanu putovali su oko 20 sati autobusom kroz sirijsku pustinju i usput videli izbeglički egzodus i strahote rata koje će godinu dana kasnije videti na našim TV ekranima, a mnogi od njih i sami doživeti. Istine radi naša država i JAT svoj posao oko povratka naših radnika odlično su bili organizovani. Međutim, malo je ljudi prošlo bez trauma, o kojima se i ne želi pričati ne bi li što pre bile zaboravljene.

A kad je došlo vreme da se "nadnice za strah" naplate dočekali su ih šalterski službenici osioni, neljubazni, ograničenja u isplatama su već počela u jesen, da bi u zimu 1991. prestala svaka isplata, osim preko čekova zbog čije se naplate putovalo u Minhen, naravno ko je imao sreće da ih podigne. Ekspoziture ovih banaka su bile transmisije između nalogodavaca i važnih ličnosti koje su mogle podići devize kad to obične štediše nisu mogle. Naše devize je "pojela maca". (A ako ima neki bankarski službenik da su mu devize ostale u banci taj je za Ginisa!) . Tako je moja bunda, planirana da bude kupljena u vreme odlaska u penziju, ostala u Beobanci! U penziju sam otišla povodom koji nikome ne želim, pa gubitak bunde i nije vredan pominjanja.

Bankarskim službenicima želim da se svi zaposle, svim ženama da u penziju odu kad to same odrede i sa bundama ako ne od nerca ili astragana, ono makar od nutrije! Ali i oni treba da shvate da je država dosad za njih činila više nego za druge, da će u ovom trenutku učiniti koliko je moguće, ali kako to nije dovoljno (a nikad nikome nije ni bilo) na njima je da sami osmisle što mogu učiniti za sebe. (Zar je lako čoveku koji je na minus 11 stepeni izašao na Bulevar da nešto proda - kad sam ga pitala da li je baš morao, odgovorio je, da ga je "prešla" vremenska prognoza, pa dva dana nije izišao očekujući toplije vreme, ali ne može više da čeka).

Treba takođe da zapamte da se socijalni program za prevazilaženje stanja u kom su se našli, ne finansira ni Vladinim ni Dinkićevim parama, ne stvara Vlada Srbije novac u budžetu, već mi poreski obveznici.

Svaki građanin je poreski obveznik o čemu kod nas nije dovoljno razvijena građanska svest - onog momenta kad podignemo telefonsku slušalicu ili uključimo bojler, teče nam poreska obaveza, a o svakodnevnim redovnim kupovinama da se i ne govori, i za to, kad se vrate na posao bilo u banke ili neke druge vladine institucije to ne smeju zaboraviti i stalno imati u vidu da te institucije postoje zbog građana a ne zbog njih. Nadam se da će oni koji se budu obučavali za rad na novim poslovima i da rukuju novom opremom naučiti i poslovni bon-ton koji im dosad nije bio baš jača strana.

Gledala sam i slušala godinama u ekspozituri u kojoj sam primala platu kako se osoblje banke odnosi prema državnim službenicima, a kako prema radnicima građevinske firme koja je bila njihov veliki deponent. Mladi nabildovani blagajnik koji broji naše pare, sedi leti u hladovini, a zimi u toplom, čoveku koga po ogrubelom licu od rada na suncu, po kiši, snegu i vetru odmah prepozna da je radnik, obraća se sa "ti" bez obzira što bi mu po godinama mogao biti otac!

A gospođe i gospođice kad im se pojave oni sa "tašnama i mašnama" istope se od miline i ljubaznosti! Moraće da se suoče sa činjenicom da je vreme takvog ponašanja prošlost i da će se prema štedišama morati odnositi sa dužnim poštovanjem jer od njihovih para žive, bez obzira ko su i šta su. A "dušebrižnici" koji su "naprasno" pokazali brigu za 600.000 radnika u firmama koje su njihovi dužnici, bolje da tu brigu prepuste onima koji su za to zaduženi, a više brinu svoju.

Mirjana Kuzmanović,
Beograd