GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Mišljenje

Rezolucije saveta bezbednosti nisu sveto pismo

Povodom intervjua Gorana Svilanovića, ministra inostranih poslova SRJ, datog "Blicu" u kojem, govoreći o tzv. Haškom tribunalu, obećava izručenje svih koje Tribunal zahteva. S tim u vezi, izuzetno je važno ukazati na neke činjenice koje se obično nemaju u vidu kada se govori o toj instituciji.

Posredi je pitanje karaktera rezolucija Saveta bezbednosti UN. Zbog ograničenosti prostora osvrnuo bih se na ovo ukratko, jer se radi o izuzetno važnom pitanju našeg odnosa, odnosa Jugoslavije, prema tzv. Haškom tribunalu. To je već duže vremena, i još će biti, pitanje nad svim pitanjima jer to obuhvata, ne samo sudbinu pojedinaca pripadnika našeg naroda i naše države, nego i nezavisnost i suverenost naše zemlje. Na tom pitanju je već jedna savezna vlada pala, a sadašnja ne zna šta da radi usled nepodnošljivog pritiska kreatora Tribunala na nju, s jedne strane, i želje da se koliko-toliko sačuva suverenitet i dostojanstvo zemlje. Samo Svilanović i još neki pojedinci iz vladajućih garnitura nema dilemu dilema.

Da bi se odgovorilo na to pitanje, mora se prethodno odgovoriti na pitanje: koji je karakter, koje su pravne prirode rezolucije Saveta bezbednosti? Ali, ovo nije mesto za širu raspravu o tome; zato zadržimo se na rezoluciji 827 od 25. maja 1993. godine, kojom je osnovan Haški tribunal i usvojen Statut Tribunala. U tom pogledu, potpuno greše oni koji tu rezoluciju podvode pod odredbu člana 16 stav 2 Ustava SRJ, koja veli da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni deo našeg unutrašnjeg prava.

Ta rezolucija ne samo da nema veze sa međunarodnim pravom, nego je i njegova negacija. To je politička odluka, doneta od strane 15 država članica SB u jednom političkom trenutku, po diktatu SAD. Protivna je povelji UN, jer SB nema prava da osniva međunarodne krivične sudove - znači, grubo je prekoračio svoju nadležnost - a države članice UN su dužne na osnovu člana 25 Povelje da poštuju samo one odluke Saveta bezbednosti koje su u skladu s Poveljom, a ne i one koje su nastale povredom Povelje. A, da je reč o političkom nasilju SAD, bez presedana, najbolje govori činjenica da su SAD principijelno protiv međunarodnog političkog sudovanja pred kojim bi se mogli naći i njihovi državljani: nije im ni na kraj pameti da priznaju potpuno legalni Međunarodni krivični sud, osnovan 1998. u Rimu pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija! I ne samo to.

U Kongresu je debata o predlogu zakona koji ovlašćuje predsednika da upotrebi sva sredstva za oslobađanje američkog državljanina koji bi se našao u vlasti tog suda, znači i upotrebu oružane sile! Dakle, rezolucija 827, a naročito tekst Statuta Tribunala, brutalno su nasilje nad međunarodnim pravom bez presedana u istoriji međunarodnog prava i međunarodnih odnosa.

Nije poznato nastojanje SAD da Savet bezbednosti ima apsolutnu kontrolu nad svetom, obezbeđujući na taj način sebi tu ulogu. Tako je još 1950. godine Džon Forster Dals pisao: "Savet bezbednosti UN nije telo koje bi trebalo samo i prosto da sprovodi pravo za koje postoji saglasnost. Savet bezbednosti UN je samo pravo u sebi... Ne postoje nikakvi pravni principi kojima se on rukovodi, on može da donese bilo kakvu odluku u skladu s onim što se proceni kao najcelishodnije". Naravno da ovakav stav nikada nije dobio opštu podršku.

Na opasnost ovakvih shvatanja ukazivali su mnogi. Tako je sudija Vrhovnog suda SAD Vilijem Daglas govorio da "apsolutna ovlašćenja po samoj svojoj definiciji predstavljaju bezvlašće, slobodu koja je razornija od bilo kojeg drugog ljudskog izuma". Mnogi međunarodni pravnici i drugi poznavaoci međunarodnih odnosa zalažu se za sudsku kontrolu odluka SB kako bi se onemogućila njegova samovolja. Među njima je i donedavni predsednik Međunarodnog suda pravde Mohamed Bendžui, a kao primer prekoračivanja ovlašćenja navodio je upravo rezoluciju 827. Zbog toga se i Rusija zalaže za zatvaranje te sramne institucije, a ni Kina ne bi imala ništa protiv. (Drugo je pitanje zašto su ove dve velike sile, stalne članice SB, svojevremeno glasale za njeno osnivanje).

Iako se ne zalažem za politiku nepoštovanja rezolucija Saveta bezbednosti u principu, treba znati i imati na umu dosta slučajeva da države, kada su procenile, ispravno ili pogrešno svejedno, da to nije u njihovom nacionalnom interesu, nisu ispoštovale odluke Saveta bezbednosti, iako su bile donete u potpunosti u skladu s Poveljom. Navedimo samo primer rezolucije 242 iz 1967. godine, kojom je Izraelu bilo naloženo da oslobodi palestinske teritorije koje je okupirao agresivnim ratom 1967. godine. Kao što se zna, on to ni do danas nije učinio. Ni Turskoj nije ni na kraj pameti da povuče svoje trupe iz severnog dela Kipra koji je okupirao.

Van pameti je, dakle, zalagati se za poštovanje odluka Saveta bezbednosti, ili bilo čijih odluka, koje su donete mimo prava i koje predstavljaju negaciju nacionalnog suvereniteta, dostojanstva države i nacije i ustavom i međunarodnim pravom zagarantovanih ljudskih prava. I ne samo to. Tribunal već osam godina ispisuje zadatu istoriju ovog naroda. Najsramnije stranice te istorije koje pripadaju onima koji su isplanirali, organizovali, izazvali i izveli jugoslovensko krvoproliće pripisuje najvećoj žrtvi tog krvoprolića, ovom narodu.

Dr Milan Tepavac,
Beograd


Zapažanje

Uspavala nam se ministarstva

U članu 8 sadašnjeg Ustava SR Srbije piše: "U Republici Srbiji u službenoj je upotrebi srpskohrvatski jezik i ćirilično pismo, a latinično pismo je u službenoj upotrebi na način utvrđen zakonom".

Da li takav zakon uopšte postoji - nije izvesno - ali jeste da oni koji ne vole ćirilicu pomenuti član Ustava SR Srbije tumače po svome nahođenju. Posledice su očigledne: ćirilice gotovo nigde nema. Prebrojte koliko je ima na proizvodima koje kupujete u trgovinama, na mnogobrojnim firmama u gradu, pokušajte da pronađete neku oglasnu tablu sa ćiriličnim porukama, ili da se setite oglasa na televizijskom ekranu koji nije bio ispisan latinicom? Među našim televizijskim stanicama dosta je onih koji, izgleda, nisu ni čule da ćirilica postoji: Ju-info, SOS kanal, B-92, Studio B i mnoge druge ponašaju se kao da im je neko naredio da pomažu proterivanje srpskog pisma iz Srbije.

Naša ministarstva za prosvetu i kulturu ne "primećuju" šta se dešava sa ćirilicom, pa ništa ne preduzimaju kako bi se ona sačuvala. Uostalom, često se i njihove zvanične poruke na malim ekranima pišu latinicom! Nije nikakva novost da se Ustav SR Srbije često krši, pa tako ni član 8 nije nikakav izuzetak. Sve je sasvim jednostavno: onaj ko ne poštuje Ustav, ne snosi odgovarajuće posledice. Kad bi se neko setio da ga makar "lupi po džepu", verovatno bismo, posle izvesnog vremena, počeli da ličimo na državu i na narod.

Vojislav Stanojčić,
Beograd