GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


NEPRAVDA

Rasipništvo političara
u siromašnoj državi

Vlada C. Gore kupila dva aviona a dva skenera u Republici neispravna...

Redovno slušam i gledam (na RTS 2) večernji dnevnik TV C. Gore. U istom se isuviše glorifikuje tobožnje nastojanje aktuelne crnogorske vlasti o stalnoj brizi za rešavanje svakodnevnih životnih problema građana. Međutim, stvarnost je znatno drugačija, često surova pa i tragična, te se i ovom najmoćnijem sredstvu zvanično propagande javljaju prilozi koji to demantuju. I to demantuju veoma transparentno, kako to političari u C. Gori - više nego igde - vole da kažu.

Tako je, u pomenutom Dnevniku, 26. decembra saopštena informacija da oba skenera, koja postoje u celoj C. Gori, već duže vreme ne rade. Uzrok kvara je nestručno održavanje, jer Zdravstveni centar u Podgorici, gde su oni locirani, nije imao sredstva za njihovo stručno servisiranje. U Centru kažu da: vrše operacije bez potrebnih snimaka, šalju bolesnike u Beograd ili ih upućuju na čekanje dok se bar jedan skener ne popravi!

Narednog dana, u istom Dnevniku, objavljena je vest da je, na sednici Skupštine C. Gore, većina poslanika zatražila smenu ministra finansija Ivaniševića, zbog njegove uloge u problematičnoj kupovini dva aviona za potrebe republičke vlade. Za njih je plaćeno 26 miliona američkih dolara. Više meseci opozicija u Skupštini nastoji da „isteraju na čistac" ko je doneo odluku o kupovini tih aviona i od kojih sredstava plaćeni. Bilo je i tvrdnji da su zbog takvog rasipništva smanjene dotacije C. Gori.

Znači, ne jedan već dva aviona kupljeni su za potrebe Vlade, a nije bilo sredstava za servisiranje jedina dva skenera u Republici, od kojih zavisi zdravlje, pa i životi nekih od njih, ko zna koliko bolesnika. Očigledno je da oni za koje su kupljeni pomenuti avioni nisu, u slučaju potrebe, upućeni samo na te skenere. Nije li, ne tako davno, predsednik C. Gore išao i u inostranstvo (Zagreb) samo radi kontrole povređenog vratnog pršljena.

Za neke druge nije daleko ni Beograd, taj crni centar velikosrpske hegemonije prema C. Gori, kako ga mnogi tamo duže vreme prikazuju. Čak ni posle smene Bojića, Strikovića i nekih drugih direktora klinika u Beogradu iz C. Gore. Naravno zbog njihovih zloupotreba, a ne što su iz C. Gore. Zanimljivo je da se povodom penzionisanja 21 generala iz C. Gore čuo najjači prigovor zbog penzionisanja direktora (ili upravnika) VMA, generala Krgovića.

Bez obzira što se ništa nije promenilo u pogledu prava građana C. Gore na lečenje u Srbiji, sticajem raznih okolnosti, većina njih će ići „pod nož" bez potrebnih snimaka na skeneru ili će moliti svevišnjeg da neko obezbedi novac za popravku bar jednog od dva skenera u C. Gori, pre nego što za njih to bude kasno.

Mr Radiša Novaković,
Beograd


PREDLOG

Ako može bez krsta

Zašto bi grb Srbije trebalo likovno redefinisati i prilagoditi sadašnjosti

Za miloga boga nadležni ne bi trebalo da na grb Srbije stavljaju krst. Kruna da, orlovi da, plašt da... ali krst... Ne samo da odbija Srbe ateiste već će i muslimani imati osećaj da ova država nije njihova. Srednjovekovni grb Srbije nije imao krst već je on uzet za simbol u 19. veku u vreme borbe hrišćanske raje protiv turskog okupatora.

Današnja Srbija jeste zemlja svih Srbijanaca, a ne samo Srba, koji ako su mudri i žele dobro državi neće odbijati već će pridobijati nepravoslavno stanovništvo. Osim toga ja bar, a priznajem nisam stručnjak za heraldiku, krst s ocilima doživljavam kao univerzalni grb srpskog naroda ma gde on da živi. Srbija pak, koju smatram pored Crne Gore i Bosne tek za jednu od srpskih istorijskih zemalja, ima svoj stari srednjovekovni grb.

U tom grbu su u jednom, zajedno, predstavljena znamenja dve srpske srednjovekovne vladarske porodice: Lazarevića i Brankovića, koje su vladale srpskom despotovinom pre dolaska Turaka. To je lav koji uspravno stoji između dva roga. Lav je bio simbol Brankovića, a rogovi su simbol Lazarevića.

Taj grb je stariji, povezuje nas s našom srednjovekovnom prošlošću i po meni on bi trebao da krasi grudi belog orla Nemanjića. Istina grb s lavom nisu upotrebljavali Obrenovići i Karađorđevići, ali zar su knez Lazar i Đurađ Branković za njima imalo zaostajali.

Prošlosti se treba vraćati, ali od nje treba uzimati ono što će poboljšati sadašnjost.

Vladimir Popović,
dipl. pravnik, Beograd


ZADOVOLJSTVO

Nešto novo u Beogradskoj operi

Operu i Dramu trebalo bi razdvojiti kako bi pevački ansambl mogao da se razmahne i iskaže u svoj svojoj punoj kreativnosti

Sa stvarnim zadovoljstvom pročitao sam o velikim uspesima ansambla Beogradske opere na međunarodnoj sceni. Koncert u Atini na velikom međunarodnom festivalu, a u okviru Fondacije „Marija Kalas", zatim sedam predstava „Seviljskog berberina" u Solunu i, konačno, dva izvođenja opere „Madam Baterflaj" na Kipru, vraćaju nadu da je s novom rukovodećom garniturom ova naša kuća počela da obnavlja ugled koji je svojevremeno imala.

O tome uostalom svedoče i izvanredna izvođenja u matičnoj kući i posebno impresivna predstava na kojoj je nedavno pevala Jelena Čakarević. I ne samo to: naraslo zanimanje svedoči (najčešće su ulaznice rasprodate) da je svojom vrednošću kod beogradske publike probuđena nova želja da se prisustvuje izvođenjima kao posebnom događaju. Sve ovo ukazuje na potrebu da se izađe iz zatvorenog kruga koji čini zajednica Opere i Drame pod jednim krovom.

Stariji Beograđani sećaju se velikog međunarodnog konkursa za novu opersku zgradu. Ovaj je bio uspešan i nagrada za najbolji rad pripala je finskom arhitekti. Nažalost, to je bila želja. Pretegli su drukčiji interesi, težnja da se stvori kongresni centar poput onog u Parizu pa je tako Beograd dobio Centar Sava a Opera je ostala da izmenjuje svoje predstave sa dramskim prikazivanjima u zgradi na Trgu republike.

Opera sa visokim izvođačkim nivoom koji nudi današnje njeno rukovodstvo očigledno da bi privlačila sve novu publiku kada bi se njen repertoar još više proširio i kada bi se gostovanje stranih umetnika, pored odličnih domaćih, pretvorila u dodatni magnet koji bi punio gledalište. Sa dve predstave nedeljno gledaoci su uskraćeni za doživljaj koji opera očigledno sve više pruža.

Sve to, rekao bih, nalaže da se ozbiljno porazmisli o odvajanju ova dva scenska delovanja i da Beogradska opera ostane sama vezana za postojeći prostor postojanjem orkestarske „rupe". Nema sumnje da bi to bilo izvanredno rešenje za ovaj ansambl.

A kada je reč o orkestarskom prostoru, kao profesionalac zaljubljen u muziku, mišljenja sam da bi trebalo razmotriti mogućnost da se ovaj poveća kako bi se u program Opere mogla da uvrste dela koja zahtevaju veći orkestarski sastav.

Nadam se da će ovaj predlog naići na odgovarajuće razumevanje.

Branko Mihajlović,
inženjer, Beograd


REAGOVANJE

„Japančev" harikiri

U feljtonu (?) „Dosije Tanjug", objavljenom u „Glasu", autor Dragan Milenković „Japanac", bivši novinar Tanjuga, ostao je dosledan sebi: bezobzirno blateći druge i lično se uzdižući, grubo je uvredio - istinu. Mene nije, iako mi je „prilepio" niz ružnih etiketa, njegovih izmišljotina. Jer, meni je čast da me napadaju takvi kao što je Milenković - „Japanac".

Ne bih da tom čoveku posvećujem veću pažnju, pogotovo ne sada kad je „Japanac" izvršio novinarski harikiri. Milenkoviću samo poručujem: ako - makar i uz dva svedoka - dokaže navode koje je vezao za moje ime, počeću da verujem da nisu u pravu tanjugovci koji tog promotera dela Mire Marković znaju kao velikog neradnika, spletkaroša i intriganta koji je, između ostalog, u vreme čestih bolovanja „pravio društvo" inostranim novinarskim ekipama, pristiglim u Beograd, i iz turističkih centara slao razglednice.

Papir, poznato je, trpi sve. Čudno je, međutim, da se „Glas", ustupajući prostor Milenkovićevim klevetama bivših kolega, tako olako poneo prema hartiji koju (valjda) plaća.

P. S. Odgovornim u „Glasu" - zbog čitalaca i pune istine - preporučujem da njihov novinar porazgovara sa tanjugovcima - izuzimajući „prozvane" u sramnom feljtonu - o Draganu Milenkoviću „Japancu" radi dobijanja predstave o njegovom liku i delu. I da, naravno, tekst o tome objavi bez redakcijskog retuširanja.

Jovo Vuković,
novinar Tanjuga, Beograd


NEOBIČNO

Neka vam ovo bude
novogodišnja čestitka

Nešto kao poruka četrdesetogodišnjacima...

Neka ovo bude novogodišnja čestitka svima koji su rođeni 1962. godine i onima koji su rođenih tih godina.

Želim Vam da u ponoć donesete sopstvenu rezoluciju u kojoj ćete sebi reći: počeću da se hranim zdravo, baviću se sportskim aktivnostima, biću u kontaktu sa samim sobom, osluškivaću svoje potrebe i potrebe drugih, prestaću da pušim i posvetiću se stvarima koje volim i tako ispuniti svoje slobodno vreme (ne cigaretama).

Zato ovo pišem. Zato što dragi moji četrdesetogodišnjaci, mi, nažalost, posle svega što nam se događalo, nemamo 40, nego 50 godina. Zato, donesite čvrstu rezoluciju, i neka Vam 2002. godina bude godina preokreta, povratite svoju snagu i nadoknadite sve što nam je politika oduzela. Dolazi, čini mi se, opet naše vreme, ako se otrgnemo iz šaka nemoći.

Redakciji „Glasa javnosti" (koja je uvek objavljivala moja pisma) želim puno snage da još jednom okusi život od 2002. pa nadalje.

Dejan Kijevčanin,
Beograd