GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Tvrdnja

Duguju nam 1.200.000 DM

Kako je „Astra banka" pljačkala svoje štediše i u Čačku?

U nadi da ćete i posle objavljenog 2000. broja ostati najčitanija i čitaocima najvernija novina, molimo vas da objavite ovo naše pismo kao potvrdu i dokaz kako je „Astra banka" pljačkala svoje štediše. Bivša „Karić banka" imala je sve do 18. februara 1999. godine svoju ekspozituru i u Čačku, ali je zatvorena zbog toga što su njeni čelnici, što je u sudskom postupku pred Okružnim sudom i dokazano, zloupotrebljavali službena ovlašćenja i falsifikovali službene isprave.

U toj banci oko 350 Čačana štedelo je svoja dinarska i devizna sredstva, ali posle zatvaranja ove ekspoziture, Banka je odbila da, po ugovorima, izvrši isplatu. Štediše su upućene na vođenje sudskih sporova da bi dokazali svoja potraživanja. Pošto je oko 350 štediša uputilo tužbe Opštinskom sudu u Čačku, a 20 Prvom opštinskom sudu u Beogradu, nekima od nas ponuđena je isplata štednje bez kamate i uz umanjenje glavnice, što su pojedinci, posumnjavši u sigurnost poslovanja „Karić banke", i prihvatili. Ali, do današnjeg dana, oko 80 štediša, ni posle dugogodišnjeg maltretiranja, neprofesionalnog pristupa nadležnih u ovoj ustanovi i dodatnih materijalnih troškova, nisu uspeli da ostvare svoja prava na osnovu sudskih presuda.

Napominjemo da su svi ugovori o štednji formalno-pravno bili valjani, ali da ih je, i pored toga, banka osporavala, obrazlažući to navodnom činjenicom da je ugovorena kamatna stopa protivna poslovnoj politici banke. U ovom trenutku u Opštinskom sudu u Čačku ima nerešenih oko 30 predmeta, a u Prvom opštinskom sudu oko 20. Ovi sporovi se, nažalost, vode više od tri godine i tužioci imaju status štediša, iako ne znaju i da li postoji evidencija njihovih potraživanja u banci.

Zbog svega ovoga i činjenice da nam „Karić banka" duguje oko 1.200.000 nemačkih maraka, obratili smo se za pomoć ministru pravde, guverneru NBJ, likvidacionom sudiji i upravniku koji sprovode postupak likvidacije „Astra banke", sa zahtevom da naša potraživanja, po osnovu važećih ugovora o štednji, imaju prioritet i u postupku likvidacije, u kome, kako je guverner Dinkić obećao, prvo štediše moraju biti obeštećene.

Nadamo se da će se nadležni angažovati i pomoći nam da rešimo ovaj problem i dobijemo naš „zarobljeni" novac, da ne ostanemo među onima koje su Karići opljačkali.

Slede potpisi 37 Čačanskih štediša, Čačak


Reagovanje

Istorija je ozbiljna nauka

„Nedić je spasavao Srbe", „Glas javnosti" 9. 12. 2001.

Moraću gospodina Svetozara Kondića, penzionera kao što sam i ja, da posetim na neke činjenice vezane za ulogu Milana Nedića za vreme okupacije naše zemlje. On te činjenice očigledno ne poznaje.

Prvo, general Milan Nedić, koji je jedno vreme pre rata bio ministar vojske Kraljevine Jugoslavije, bio je smenjen sa tog mesta zbog svojih otvoreno pronemačkih stavova. Naime, Milan Nedić je bio impresioniran brzim nemačkim vojnim uspesima, smatrao je da je Nemačka nepobediva, da će ona dobiti rat, te da naša zemlja treba da traži svoje mesto u „novom poretku", koji je stvarao Hitler. Zbog takvih stavova Milan Nedić je bio smenjen sa dužnosti ministra vojnog. Kada je Jugoslavija bila napadnuta i okupirana, Milana Nedića nisu Nemci oterali u zarobljeništvo, jer su bili dobro obavešteni o njegovim stavovima i razlozima njegovog smenjivanja.

Zbog toga nije nimalo slučajno što su baš njega izabrali za predsednika vlade u okupiranoj Srbiji. Milan Nedić je svoje gospodare verno služio, njegova policija i žandarmerija gonili su i hapsili patriote i antifašiste, punili njima logore na Banjici, Bubnju, Smederevskoj Palanci. Milan Nedić je pobegao sa nemačkim okupatorima oktobra 1944. godine, a zapadni saveznici su ga uhapsili i izručili jugoslovenskim vlastima. Njegov životni put završen je u Beogradu 1945. godine, zvanično je saopšteno da je izvršio samoubistvo, u šta ja lično verujem.

Da sada vidimo kako su posle završetka rata prošle Nedićeve kolege, predsednici vlada zemalja pod nemačkom okupacijom. Pjer Laval, predsednik francuske vlade, osuđen je na smrt i streljan 1945. u Parizu. Vidkud Kvisling, predsednik norveške vlade, streljan je u Oslu 1945. Jožef Tiso, predsednik Slovačke za vreme okupacije, osuđen je na smrt i streljan 1947. u Bratislavi. Jon Antonrscu, predsednik rumunske vlade, osuđen je na smrt i streljan 1946. u Bukureštu. Venito Musolini, dugogodišnji predsednik italijanske fašističke vlade, streljan je u Komu po kratkom postupku 1945, zajedno sa svojom ljubavnicom Klarom Petači. Njihova tela su potom bila izložena, obešena naopako, na trgu Loreto u Milanu. Predsednik takozvane hrvatske vlade u Zagrebu Nikola Mandić osuđen je na smrt i streljan 1945. Njegov šef „poglavnik" Ante Pavelić uspeo je da uz pomoć Katoličke crkve pobegne u Argentinu.

Znači, biti predsednik vlade za vreme neprijateljske okupacije, znači vršiti izdaju sopstvenog naroda, izvršavati sve naredbe okupatora, i tako tonuti sve više i više u blato izdaje. Tako je postupao i Milan Nedić. Njegova policija i oružani odredi gonili su i predavali Nemcima antifašiste i borce otpora, oni su za račun okupatora vršili rekvizicije i pljačkali naš narod, oni su čuvali nemačke komunikacije i obezbeđivali rudnike. Kad neko krene putem izdaje sopstvenog naroda, onda sa tog puta nema povratka, jer okupatori zahtevaju sve više i više. Sve Nedićeve kolege koje sam napred pobrojao, branili su se na sudu da su gledali da spasavaju sopstveni narod, da su nastojali da se izbegnu suvišne i nepotrebne žrtve i slično. To im, naravno, nije pomoglo. A istorija je veoma ozbiljna nauka i ona na kraju svakog stavi na svoje mesto. A pozivati se na to da je jedna grupa ljudi uvrstila Milana Nedića u sto najznamenitijih Srba, nije neki ozbiljni argument.

Tu ediciju je pripremila grupa ljudi, iza te edicije nije stala nijedna ozbiljna institucija u Srbiji (npr: Akademija nauka i umetnosti, Beogradski univerzitet, Srpska pravoslavna crkva, Udruženje književnika, itd.), a odmah po izlasku iz štampe te edicije, pojavile su se u javnosti ozbiljne kritike i osporavanja, naročito u vezi sa Milanom Nedićem. Ja se, stoga, ne bih pozivao na tu ediciju braneći Milana Nedića.

Đorđe Ristić, profesor u penziji, Beograd


Podsećanje

Kumu izgorela kasa!

„Vujović mi ukrao 18 miliona maraka", „Glas", 8. 12. 2001.

Znao sam da su gazda Jezda i M. Vujović kumovi, kao i da je gospodin Vujović bio pravni savetnik svog kuma i njegovog čuvenog „Jugoskandika". Zbog toga mi je bilo veoma čudno što ga nije dočekao prilikom dolaska iz inostranstva. Takođe ga nije bilo pred vratima zatvora kada je iz njega izašao kum Jezdimir Vasiljević, gde se, pored još nekih, našla i jedna poznata pevačica. Po povratku i hapšenju vlasnika „Jugoskandika", više puta su na malim ekranima emitovani snimci iz doba rada njegove firme i uvek je pored bogatog kuma sedeo i gospodin Vujović, kao njegov pravni savetnik. Zbog toga sam pomislio da je, možda, gazda Jezda ljut na svog bivšeg pravnog savetnika zbog loših pravnih saveta, koji su eventualno prouzrokovali nezakonit rad „Jugoskandika".

Međutim, gospodin Vujović se dugo nije pojavio ni na svojoj TV „Palma", sa koje ranije, takoreći, „nije silazio". Nije se pojavljivao ni kao političar, iako je stranka koju je formirao i predvodi je prisutna u Skupštini Srbije, u koaliciji sa SSJ. Doduše, nije želeo da bude poslanik, zbog čega je gospodin Pelević izrazio veliko žaljenje, ističući da bi njegov doprinos radu poslaničkog kluba SSJ i Skupštine Srbije bio dragocen.

Niko od mojih prijatelja nije znao za razlog nestanka (ili nepojavljivanja u istom) gospodina Vujovića iz javnog života. Sećao sam se jednog njegovog razgovora (pre 5. oktobra) sa jednim gostom na „Palmi", koji je rekao da je gospodin Vujović suvlasnik TV „Palme", na šta je on ponosito ispravio sagovornika rekavši da je on jedini vlasnik. Čudio sam se kako je tako brzo došao do toga. Međutim, nisam pretpostavljao da bi to mogao biti novac „pozajmljen" od kuma, budući da je gospodin Vujović bezbroj puta na svojoj „Palmi" toliko puta glorifikovao moralna svojstva Srba, kojima je kumstvo svetinja.

Konačno mi je „Glas javnosti" (8. decembra) razrešio dve dileme u vezi sa odgovorom na pitanje zašto u javnosti nema gospodina Vujovića? Jedino mi, pak, sada nije jasno da li su tih 18.000.000 maraka ukradeni, kako tvrdi gazda Jezda, budući da je taj novac gospodin Vujović prebacio na račun „Montenegro banke" i da se ne zna šta je bilo sa njim. Moram da sumnjam da je gospodin Vujović uzeo kumove milione zbog njegove velike pobožnosti i što u Crnoj Gori ima, za tako malu i siromašnu državu, previše tajanstvenih bogataša. Što je te silne milione švapske love prebacio, ako se pokaže da je optužba tačna, na račun navedene banke, prevarene štediše i ostatak naroda neće mu zameriti. Zar naš narod ne kaže, sasvim jasno, ko će kome - nego svoj svome?

Poznati istraživač medija izjavio je, posle 5. oktobra, da su „Palma" i „Pink", odnosno „Pink" i „Palma" više koristili Miloševiću nego li(?) RTS. U jednom intervjuu sa oduševljenjem je govorio o deci Slobodana Miloševića, posebno ističući da su bogati zbog toga što „lepo rade". Prebrzo bogaćenje i to u vreme propadanja naroda i države, nije mu ni najmanje izgledalo, bar, problematično.

Za vreme NATO razaranja Srbije, gospodin Vujović se pokazao i kao vidovit. Danima i noćima slušali smo, preko „Palme", šapat njegovih poruka NATO soldateski(?) a ako dođu (u Srbiju) neće otići. I, nažalost, više je nego pogodio. Oni su još tu, u Srbiji, i ne pomišljaju da odu. Zbog te vidovitosti ne mogu da poverujem da bi, pored ostalih razloga, uzeo bilo čiji novac, budući da bi kao vidovit advokat sasvim sigurno video da se to ne bi završilo na dobro, što kaže naš iskusni i pametni narod.

Nikola Vasić, Beograd

P. S. S obzirom na onu svatovsku: Kume izgore ti kesa, u naslovu nije greškom napisano kasa, umesto kesa. Jer, ni u džinovski džak ne bi stalo toliko miliona za koliko gazda Jezda „duži" (ili tuži) kuma, a gde li u neku kesu.


Zapažanje

Elektronika ili manipulisanje

Poštovani gospodine uredniče, poslednji događaji u Narodnoj skupštini Srbije ukazali su na neke nedostatke sistema za elektronsko glasanje:
1. Svaka poslanička kartica treba da ima identifikacioni kod, koji omogućava kontrolu prisustva i glasanja dotičnog poslanika.
2. Ovaj isti kod treba da je upisan i u poslaničku jedinicu, na mestu na kome poslanik sedi. Ovo pretpostavlja da poslanik uvek sedi (i glasa) na istom mestu, a ne da se vrpolji i seda na tuđe mesto, kao što to čine neke „poslanice".
3. Svaki poslanik treba da ima i posebnu lozinku (pasvord), koju ukucava na početku sednice. Na taj način se onemogućava bilo kakva manipulacija u slučaju da poslanička kartica dođe u ruke nekog drugog lica.

Moguće je da su gore navedena rešenja prisutna u postojećem elektronskom sistemu, pa bi bilo nužno da se o tome izjasne i autori projekta. Što se tiče „nesporazuma" oko glasanja poslanika Novakovića, konačan rezultat nije sporan. Naime, glasalo je 228 poslanika, od toga „ZA" njih 125, što iznosi 1 više od polovine prisutnih (114), ili 50,44 odsto. Ako se ne bi računao glas gospodina Novakovića, onda je „ZA" glasalo 114 od 227 prisutnih, što je takođe za 1 više od polovine, ili 50,22 odsto.

Dragoljub Ilić, potpredsednik Društva za informatiku Srbije, Beograd