GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Primedba

Čemu zluradost,
gospodo novinari

Povodom učestalih prozivanja sudija

Povodom učestalih prozivanja sudija od strane ministra pravde i neargumentovanih napada, pozivam novinare da zaborave na revanšizam i vraćanje milog za drago i da objektivno izveštavaju čitaoce.

Naime, iz članka posvećenih izjavama ministra pravde, u odnosu na sudije za prekršaje koji su sudili medijima uočljiva je zluradost pojedinih novinara i osuđivanje sudija. Molim novinare da imaju u vidu da su sudije za prekršaje sudile na osnovu tada važećeg Zakona o javnom informisanju. Ako se stvari sagledaju objektivno, jasno je da sudije moraju da sude na osnovu važećih zakona, njihovo nije da cene da li su ti zakoni moralni ili nisu, niti sudije donose zakone, već su dužni da postupajući u okviru svojih ovlašćenja primenjuju zakon.

Prema tome, jasno je da su pretnje ostavkama, čist revanšizam i samovolja ministra pravde, koji potom postupa suprotno Ustavu i zakonu. Stoga, zaboravite na osvetoljubivost i zalažite se za istinu i pravdu.

Miroslav Petrović,
Beograd


Podsećanje

Činjenice o Vojvodini

Istorijsko uporište autonomije Vojvodine u okviru Srbije, ima li ga uopšte?

U zemlji Srbiji, koja preživljava jedan od najtežih perioda u svom postojanju, pored niza nerešenih problema, neki političari stvaraju još jedan, traže vraćanje autonomije Vojvodine iz komunističkog (antisrpskog) ustava donetog 1974. godine.

Preti se internacionalizacijom, bacaju pod noge srpska obeležja, podižu spomen-ploče hrvatskom banu Jelačiću, a aktuelni premijer Srbije reče da autonomija Vojvodine u Srbiji ima istorijsko opravdanje i uporište.

Ima li zaista istorijskog opravdanja da srpska, ekavska i ćirilična Vojvodina bude autonomna pokrajina sa svojstvima države (zakonodavna, sudska, izvršna vlast, Akademija nauka i umetnosti...) u srpskoj, ekavskoj i ćiriličnoj Srbiji?

Šta zapravo kažu istorijske činjenice?

Širenje turske vlasti posle Kosovske bitke dovodi do prvih seoba Srba iz Srbije (u daljem tekstu: „Srbijanci") u južnu Mađarsku (Srem, Banat, Bačka, Baranja).

Prve grupe Srbijanaca iz istočne Srbije, krajem 14. veka, naseljavaju istočni Banat, Aradsku županiju i Pomorišje.

Despot Stefan Lazarević dobija od mađarskog kralja Sigismunda velike posede u Mađarskoj (Bečej, Bečkerek, Zemun, Kupinovo, Sremska Mitrovica, Slankamen, Satmar, okolina Nemeta, Debrcin, Besermen, rudnike Nađbanja i Felšbanja) i naseljava ih velikim brojem Srbijanaca. Padom Smedereva i Srpske despotovine 1459. godine, Srbijanci još masovnije prelaze Savu i Dunav i naseljavaju južnu Mađarsku (Vojvodinu), čime ista konačno dobija srpsko etničko obeležje.

Zbog masovnog naseljavanja i uspešne borbe protiv Turaka uspostavlja se srpska despotovina, a za despota je priznat Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk).

U vremenu od 1479. do 1483. godine srpsku despotovinu naseljava oko 200.000 Srbijanaca.

Sa prestankom despotovine 1527. godine, konačno se gasi srednjovekovna država Srbija.

Poslednje decenije 14. veka dovršeno je naseljavanje Bačke, Baranje i prostora južno od Segedina i od Subotice do Baje. Naseljavanje je izvršeno uglavnom Srbijancima. Dokaz za to su i nazivi mesta Beli Manastir, Bela Crkva, a ne Bijeli Samostan ili Bijela Katedrala.

Godine 1690. Arsenije Čarnojević dovodi u Vojvodinu 30.000 - 40.000 ljudi, a posle sloma Prvog srpskog ustanka useljava se između 85.000 i 108.000 Srbijanaca.

Sve manastire na Fruškoj gori grade Srbijanci i u njih smeštaju mošti srpskih velikana, čime ona postaje nova Sveta gora.

I tako, mnogo pre komunističke „osme", „devete" i ko zna koje ofanzive, današnja Vojvodina i šire bila je pretežno naseljena Srbijancima, čime je istorijski određeno da je ista etnički prostor Srbije (ama baš kao Šumadija, Pomoravlje i ostali krajevi).

Srbijanci, sa obe strane Save i Dunava, vodili su zajedničke borbe za oslobođenje od Turaka i Mađara.

Za vreme revolucije u Mađarskoj 1848. godine samo pod komandom Stevana Petrovića Knićanina u Banat je prešlo 15.000 boraca (2.000 konjanika).

Rezultat te zajedničke borbe je Majska skupština u Sremskim Karlovcima kada su predstavnici 175 opština eparhija severno od Save i Dunava i predstavnici kneževine Srbije odlučili da proglase Srpsko vojvodstvo u čiji sastav su ušli: Srem, Vojna granica u Sremu, Baranja, Bačka sa bečejskim i šajkaškim okruzima, kao i Banat sa Vojnom granicom i Kikindskim okrugom.

Odluka ove skupštine je autonomija u odnosu na tuđinsku, austro-ugarsku državu i pripremanje uslova za ujedinjenje sa kneževinom Srbijom u jedinstvenu državu. To je konačno ostvareno 25. novembra 1918. godine, kada je Velika narodna skupština Vojvodine proglasila ujedinjenje sa Srbijom.

Ovo su istorijske činjenice o Vojvodini, a sve kasnije je antiistorija i komunističko nasilje. Kada su komunisti došli na vlast, besomučno i sa neshvatljivom mržnjom, okomili su se na Srbiju sa ciljem da je raskomadaju, rasture i opljačkaju, da na srpskom etničkom prostoru naprave nove države, a od srpskog naroda nove nacije.

Usput, Broz je preko jednog Crnogorca, Đilasa, Baranju poklonio Hrvatskoj, a Kosovo i Metohiju preko drugog Crnogorca, Vukmanović-Tempa, Šiptarima i Albaniji (Bujanska konferencija). Kasnije su to zdušno pomogli Srbijanski komunisti. Sem geografski, po istoriji nastanka srpska Vojvodina se ni u čemu ne razlikuje od Mačve, Šumadije, Pomoravlja ili drugog dela „centralne Srbije".

Ko to traži državu Vojvodinu i vojvođansku naciju u Srbiji?

Otkud tolika briga autonomaša za Vojvodinu, kad većini njih ona (Vojvodina) nije ni očevina, a kamoli dedovina? Zašto se nisu čuli kada su propadale srpske teritorije u Hrvatskoj, a to im je očevina i dedovina?

O kojim „našim parama" govore, kad nisu stigli da zarade ni onoliko koliko su dobili džabe posle komunističkog prevrata?

Zašto tako govorljivo nastoje da povampire titoističku (komunističku) zlu kob u Srbiji?

Da li žele da naprave neku svoju banovinu gde mogu raditi šta god hoće bez kontrole i odgovornosti?

Dok traje biće dobro, biće i para, a ako zagusti, sa punim džepovima, lako će u beli svet.

Narod neka ostane da čeka svoju sudbinu. Neka Srbe ponovo bacaju u ledeni Dunav kao februara 1942. godine.

Milivoje Pešić,
Kragujevac


Zapažanje

Birali pravednike,
a ne osvetnike

Čitam u poslednjih nekoliko brojeva „Glasa javnosti" da su podnete krivične prijave protiv gotovo kompletne ministarske ekipe bivšeg režima. Takođe, ministar Batić traži razrešenje oko 200 sudija.

Svakako da sam za to da svi koji su ogrešili dušu o narod na bilo koji način treba da odgovaraju i krivično, ali nikako nisam za to da se sprovodi bilo kakva hajka protiv ljudi koji to nisu činili. Čini mi se da u našoj novoj vlasti ima i osvetnika za koje nismo glasali a da su pravednici u manjini. Zašto?

Tiosav Petrović,
Beograd


Reagovanje

To je borba bez pobednika

Povodom jedne opaske dr Dušana Nikoliša

Poštovana gospodo, šaljem vam ovo pismo kao reagovanje na članak gospodina dr Nikoliša u vašem Internet izdanju od 24. septembra. Moje ime je Dragan Petrović, trenutno nastanjen u SAD, a inače sam bivši prvi solo klarinetista Beogradske filharmonije, dakle bavio sam se i bavim se umetničkom muzikom.

U SAD sam došao posle bombardovanja, u proleće 1999, na poziv prijatelja koji ovde živi desetak godina. Ne bih želeo da vas opterećujem previše svojom biografijom, ali sam pomenuo neke podatke vezane za svoju prošlost ne bi li predočio činjenicu da sam još svež ovde i svež „tamo", dakako u svojim mislima koje sada pokušavam da podelim sa vama i sa g. Nikolišom.

Dakle, povod za ovo pisanije je jedna opaska dr Nikoliša koja mi je na mah blesnula u svesti kroz slike moje domovine koje nikad neću izbrisati iz glave, a ona glasi: Građani SAD nisu svesni, niti žele da budu svesni... a zatim reči kao što su: zaglupljivanje, ispiranje, odsecanje mnjenja od prave istine...

Morate prvo razumeti da moje pisanije nije zasnovano na naučnoj polemici jer ja nisam naučnik, iako sam prilično knjiga pročitao u životu, čak i iz oblasti kojom se dr Nikoliš bavi. Ja želim samo da, čak i u naučnoj perspektivi, skrenem gospodinu Nikolišu pažnju na opštost i sveobuhvatnost reči i termina koje koristi, a koje nisu u svojoj suštini svojstvene samo američkoj civilizaciji i kulturi. Naša, srpska kultura je neuporedivo starija nego američka, a ipak bih gore navedene reči radije pripisao nama, i načinu na koji funkcioniše naša država.

Zašto, dakle, ovo pominjem? Iz prostog razloga što zbog takve jedne države u kojoj sam rođen, zbog tog i takvog zaglupljivanja, ispiranja mozgova miliona prosečnih ljudi, sakrivanja prave istine i kreiranja nove, prigodnije, ja i stotine hiljada intelektualaca pre mene otišli smo u svet, i da budem iskren do kraja - Amerika je moje sasvim slučajno odredište, otišao bih i u Zambiju - dotle je došlo, takoreći da se čovek uguši u glibu laži i prevara, licemerja, krađa, sebičnosti i ludila svake vrste...

Moj prilog naučnoj raspravi sa dr Nikolišom bi bio sugestija dr Nikolišu da analizira, i ako već jeste, iznese ko su pravi kreatori Američke moći u svetu, ko stoji iza svih međunarodnih sukoba i ratova u koje SAD, dakako složio bih se, ulazi sa svakim novim predsednikom, kolika je moć medija i ko je kontroliše, koji to trustovi i mozgovi kontrolišu državne organizacije i agencije tipa CIA, FBI i sl, a da sociološku procenu o tome koliko je jedan narod zaglupljen i obmanut prebaci na opšti, dakle planetarni plan, jer je iskustvo mnogih u ovome veku zatrovano istovetnim činovima i mnogo brutalnijim aktima vlasti i države koja se vazda transparentno zalagala za svete i opštekorisne ciljeve, a u stvari bila do srži oruđe u rukama nadmoćne manjine koja i danas vlada svetom.

Još bih samo uputio dr Nikolišu jedno pitanje: Šta mislite, poštovani gospodine, šta bi se desilo našim neprijateljima da smo mi kojim slučajem imali sve to oružje koje SAD poseduje? Sećate li se napisa u štampi tipa - Rusi nam dali tajno oružje i sl. sa kojim je samo ushićenjem narod gutao te laži...

Ne bih želeo da me pogrešno shvatite, ali ja sam se za svojih 39 godina dovoljno nagledao i naslušao laži i obmana da sam nekako razvio šesto čulo za takve stvari. S toga zaista i mislim da bi vaš cenjeni doprinos kao naučnika u osvešćivanju prosečnih građana od obmana i opsena mogao i morao da bude mnogo veći, umesto da se tom istom građaninu obraćate tvrdnjama - oni neće i ne mogu da znaju, jer ti „Oni" su trenutno i vazda sami, zavedeni, obespravljeni, razbaštinjeni, obmanuti i na kraju jedni protiv drugih suprotstavljeni u borbi bez pobednika, među nama ga nikad nije ni bilo, razapeti narodi sveta u jarmu sopstvenih pripadnika koji su se izdigli iz gomile, osedlali svet i preklali mu mirnu budućnost kao britvom.

Sa poštovanjem,

Dragan Petrović Čipinski,
SAD


Ubeđenje

Stid dugo ostaje

Draga redakcijo, pročitah u vašem broju od 18. oktobra 2001 i sledeće reči g. Dinkića, guvernera Narodne banke:
„Astra banka je ubedljivo na prvom mestu po realno primljenoj i korišćenoj sivoj emisiji novca. Ona je korišćena isključivo za kupovinu deviza od građana, i Astra banka je, odnosno bivša Karić banka, na taj način na ulici otkupila 114 miliona maraka, i sa tim je novcem Karić kasnije razvozio poslovanje banke. Pri tome ne treba zaboraviti da je siva emisija novca u najvećoj meri doprinela rasplamsavanju inflacije u našoj zemlji, koja je zbrisala imovinu čitavih slojeva našeg stanovništva i osiromašila građane".

Nadam se da se polako diže „prašina" sa tajne sticanja imovine i poslovnog uspeha porodice Karić. Pogotovu oni koji su prihvatili razna „časna" mesta na Univerzitetu BK, žirijima raznih „dobrotvornih" fondova (tradicionalnih, kako neko nesretno reče!?) i sedeli mirno (i uspravno) na brojnim svečanostima koje su Karići priređivali.

Da sam na njihovom mestu zamislio bih se duboko odakle dolaze pare koje primam kao platu, nagradu, honorar, poklon...

Stid ponekad teško dolazi, ali dugo ostaje.

Zoran Visak
Lisabon, Portugalija


Pitanje

Kad će doći prava
narodna vlast?

Prethodna vlast je mnogo otimala. Zar mora i ova?

Poštovani uredniče, posle gašenja „Naše borbe" koja je, kao i Vaš list, u vreme prošlog režima, imala petlju da piše objektivno o svim zbivanjima u Jugoslaviji, prešao sam na svakodnevno druženje sa „Glasom". I ranije, i sada, između ostalog, davali ste mogućnost, smatram stalnim čitaocima, da se oglase i daju svoje viđenje o nekom zbivanju ili temi koja dominira, po njihovom mišljenju, u tom trenutku. Zbog toga, ovog puta, i ja koristim svoju nameru da, u najkraćem kažem nekoliko rečenica, o ovom viđenju o pitanju koje u poslednje vreme puni dnevne listove i, možda, doprinosi njihovoj većoj prodaji. Radi se o naplati ekstraprofita i u tome određivanju najvećeg tereta na BK.

Prateći Vaš, i moj, „Glas" zgražavao sam se na prethodnu vlast koja je htela, na sve načine, da ga ugasi ili da ga prisvoji. Tada sam se nekoliko puta javljao „Politici", u to vreme „njihovom" listu, sa molbom da „Glas" ostave na miru i da ga puste da profesionalno, i objektivno, obavljaju svoj posao, ali od mog zahteva nije bilo koristi jer nikada nisu našli za shodno da objave moje pismo. Nadam se da, ovog puta, nećete i Vi tako postupiti.

Odmah da Vam napomenem da sam paušalac jedne firme koja je na prelazu iz paušalnog oporezivanja i vođenja knjigovodstva. Moja poslovna banka je bila, i u buduće će biti, Astra banka. Naša dosadašnja saradnja bila je na najvišem, profesionalnom nivou. Za nešto više od četiri godine nisam imao baš nikakve probleme. Zaposleni u banci su korektni, pošteni i tačni do te mere da baš nikad nisam imao nikakvih problema. Sve promene evidentirane su pravovremeno i uredno. Bilo je tako do pre desetak dana, kad je došlo, ne krivicom zaposlenih, do otežanog plaćanja i kašnjenja u realizaciji mojih naloga.

Sve ovo me podsetilo na „Glas" koji sam, i pored želje ranijih vlasti da ga ugase ili „otkupe" po bagatelnoj ceni, uvek sa zadovoljstvom kupovao i čitao. Zbog toga, ni sada, ne napuštam Astra banku, jer joj verujem, ljudima koji je vode i vlasnicima koji se grčevito bore da je zadrže u svom vlasništvu, jer su svesni da su sve poslove pravilno obavljali.

Pitam Vas, a preko Vas i vlast, da li u svemu ovome nema sličnosti između prošle, kada su hteli Vaše novine da ugase ili preuzmu, i ove vlasti koja želi da prisvoji deo BK imovine.

Zar nije očito da oni hoće da se dokopaju „Mobtela", kako bi ga prodali stranom partneru čijim novcem bi „začepili" neke socijalne „rupe"? Zar Kariće i one „derikože", iz prethodne vlasti, nisu oderali? Zašto su se okomili na BK koji su, u poslednjih nekoliko godina, dali više za SPC, kulturu, sport, bolesnim i nezbrinutim nego bilo koji privatni ili društveni sistem.

Ko je više od BK primio, i zaposlio, naših ljudi iz Krajine, BiH i sada sa Kosova i Metohije? Proverite koliko radnika je dobilo stanove ili kredite. Kakvo je zadovoljstvo radnika, sve upoređujući sa drugim forsiranim, privatnim i društvenim bankama. Na njih su se navalili iako u Srbiji ima na stotine hiljada bespravno izgrađenih objekata! Dođite samo da vidite okolinu Novog Sada, a to isto možete da vidite i u okolini Beograda i ostalih gradova.

Pitam Vas, guvernera i ministra koja to banka nije učestvovala u sivoj emisiji ili korišćenju primarne emisije? Zašto ih guverner štiti i protežira? Zašto svojim izjavama odaje tajnost rada jedne banke? Zašto, javno, putem televizije, ukazuje deponentima da napuste Astra banku? Kako dolazi u koliziju kad navodi banke koje su, u poslednjih nekoliko meseci, postigle uspeh u provođenju devizne štednje. Kako navodi „njegova" Vojvođanska banka je ostvarila, koliko se sećam, oko 14 miliona maraka, a sledeća oko miliona. Nigde se ne navodi Astra banka!

A samo nakon nekoliko dana izjavljuje da je samo za jedan dan iz Astra banke povučeno, na ime štednje, 3 miliona maraka. Zašto je prećutao ovu štednju, koja je sigurno mnogo veća, ako ne i blizu „njegove" banke?! Na kraju pitanje gospodinu guverneru: Zašto se odlaže prelazak platnog prometa na poslovne banke? Da li zbog toga da bi ON odredio koje će banke raditi i da bi provođenjem otkupa maraka za evro, zaradio im, i sebi, proviziju, pa tek onda da to uradi!?

Napominjem samo još da je Astra banka, kako sam čuo u banci, imajući u vidu prelazak platnog prometa na poslovne banke, otvorila veliki broj filijala i ekspozitura, zaposlila više od sto, do sada nezaposlenih, radnika čime je sada dovedena u neprijatan položaj.

Na kraju pitanje: Da li će i BK sistemu kao i Berluskoniju u Italiji, trebati sedam godina da dokažu da su neopravdano optuženi ili ko će to u nekoj novoj vlasti stradati?

Vedim Knjeginjić,
Novi Sad


Upozorenje

Porobljavana, a
nikad porobljena

Predsedniku Savezne Republike Jugoslavije, gospodinu Koštunici

Poštovani gospodine predsedniče, već više nedelja svedoci smo kontinuiranih pritisaka Civilne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji na Srbe i nacionalne manjine i etničke grupe nealbanske pripadnosti u tom delu Srbije i u raseljenju, kako bi bili prisiljeni da izađu na takozvane parlamentarne i predsedničke izbore koje ta misija, zajedno sa misijom Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, nastoji da sprovede u toj našoj pokrajini.

Nastavlja se, u stvari, sa pritiscima započetim registracijom građana za te izbore koja je, pored ostalog, bila propraćena nedozvoljivim pretnjama kao što su da će onima koji se ne budu registrovali biti uskraćene plate, lečenje, humanitarna pomoć, da će izgubiti pravo na imovinu, a bilo je i drugih zastrašivanja koja su izazvala veliki opravdan strah i revolt građana - jednako i onih na Kosovu i Metohiji i onih u raseljenju po unutrašnjosti Srbije i u Crnoj Gori.

Želim da Vas podsetim, gospodine predsedniče, da smo na sastanku koji smo imali kod Vas i sa Vama 18. maja ove godine, a na kome su, pored ostalih, bili i predsednici Savezne vlade i Vlade Republike Srbije, zajednički ocenili da je takozvani Ustavno-pravni okvir za Kosovo i Metohiju, koji je za pomenute izbore pripremio, i pri njemu do kraja ostao, rukovodilac Civilne misije Ujedinjenih nacija Hans Hakerup, neprihvatljiv i da ga kao takvog treba odbaciti.

Takođe smo zajednički ocenili i konstatovali da takav okvir prejudicira status Kosova i Metohije na šta ni Civilna misija Ujedinjenih nacija ni njen rukovodilac Hans Hakerup nemaju ni pravo ni mandat. Jer, time se zaobilazi i ignoriše jedan od osnovnih dokumenata međunarodne zajednice o Kosovu i Metohiji - Sporazum Černomidin-Ahtisari, u čijoj se jednoj od tačaka jasno kaže da ne može biti govora ni o kakvom statusu Kosova i Metohije bez postizanja političkog dogovora o tome sa Beogradom.

To je, međutim, samo jedan od razloga zbog kojeg izbora na Kosovu i Metohiji ne bi smelo da bude, a posebno ne da na njima učestvuju i Srbi i nacionalne manjine i etničke grupe nealbanske pripadnosti koje žive u tom delu Srbije ili su u raseljenju.

Drugi razlog je u uslovima koji gospodare na Kosovu i Metohiji, prvenstveno u bezbednosnim uslovima, koje karakteriše najgrublje moguće kršenje sloboda i prava čoveka i građanina i neskrivena vladavina nasilja i terora albanskih separatista i terorista, sračunata na proterivanje i poslednjeg od Srba sa tog dela teritorije njihove otadžbine.

Dopustiti da Srbi i nacionalne manjine i etničke grupe nealbanske pripadnosti izađu na izbore u uslovima kada se izvan Kosova i Metohije nalazi preko 360 hiljada prognanih, a na Kosovu i Metohiji više od 200 hiljada Albanaca, državljanina Albanije i Makedonije; kada je opljačkano, demolirano, do temelja spaljeno (?) ili od strane Albanaca zaposednuto preko 60 hiljada njihovih stanova, porodičnih kuća, ekonomskih zgrada i drugih objekata, vlasništvo Srba i drugih građana, ne zna sudbina blizu 1.500 otetih i nestalih, među kojima i čitavih porodica: kada se umesto povratka prognanih nastavlja iseljavanje preostalih; kada slobode kretanja gotovo da i nema i kada su ubijanja, ranjavanja, pljačke, razna maltretiranja i druga zlodela albanskih separatista i terorista svakodnevna pojava, i, konačno, kada građanin nema elementarno pravo - pravo na život, izlazak na izbore je svojevrsna ironija i predstavlja nedopustiv udar na sopstveni narod, s jedne, i rehabilitaciju albanskog nasilja i terora i mirenje s postojećim katastrofalnim stanjem, s druge strane.

I, istovremeno, povlađivanje takozvanoj Mirovnoj misiji takozvane međunarodne zajednice predvođenoj planetarnom terorističkom organizacijom - NATO paktom. Povlađivanje Misiji koja se od prvih dana boravka na Kosovu i Metohiji pretvorila u svoju suprotnost i koja se, umesto da zavede red i uspostavi mir, otvoreno stavila na stranu albanskih separatista i terorista omogućivši im uspostavljanje vladavine takvog nasilja i terora kakve srpski narod nikada do sada nije doživeo u svojoj više od hiljadu godina dugoj istoriji na tim prostorima.

Na kraju, izlazak na takve izbore u takvim uslovima i u takvom stanju ne samo što znači rehabilitaciju albanskih separatista i terorista, aboliciju njihovih zločina i mirenje sa otvorenim stanjem, već u provom redu, i pre svega, naše saučesništvo i saučesništvo tog dela našeg naroda u postavljanju temelja druge albanske države na Balkanu, i to na istorijski, nacionalno, kulturno i državno najsrpskijem delu Srbije. Verujem da ćete se složiti sa mnom, gospodine predsedniče, da na tako nešto u ovoj Srbiji, koja je u svojoj teškoj istoriji više puta bila porobljavana, ali nikad porobljena, niko nema ni pravo ni mandat. Ni od predaka ni od potomaka.

S poštovanjem,

Živorad Igić,
predsednik Komisije Savezne skupštine za ostvarivanje sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina,
Beograd


Pohvala

Narod nije glupi soj

Čitam veći broj beogradskih dnevnih i periodičnih listova i zapažam da mnogi od njih nemaju dobru ili nemaju nikakvu rubriku namenjenu pismima čitalaca. A bez te rubrike novine su nekompletne.

Tako jedan naš „ugledni" dnevni list objavljuje pisma jednom nedeljno, ili čak jednom u dve nedelje. Drugi svojim čitaocima ostavlja manje od četvrtinu strane i njihova pisma svodi na 3-4 rečenice, što nije ništa drugo do ponižavanje čitalaca. Najgori odnos u tom smislu imaju periodične novine.

Najveći broj ih uopšte nema pomenutu rubriku. Oni valjda misle da su čitaoci neki glup „soj" da bi imao šta pametno da kaže i od njega očekuju samo to da poslušno ode na kiosk i uzme novine pošto prethodno ostavi novac koji nimalo lako nije zaradio.

Čitaoci treba da dobiju priliku da i oni nešto kažu. Ili naprosto da reaguju na nešto što su novine koje čitaju objavile. Zašto im to ne bi bilo omogućeno. To bi bio znak uvažavanja čitalaca, a novine bi bile potpunije.

Čini mi se jedini dobar primer u tom smislu jeste „Glas javnosti". Ovaj list maksimalno uvažava čitaoce, ima vrlo pošten odnos prema njima i zaslužuje svaku pohvalu.

Miloš Marković,
Užice


Nepravda

U penziju kao podstanar

Guverner NBJ Mlađan Dinkić se svojski trudio da nama građanima koji teško živimo poboljša uslove života kroz razne vidove naplate dugova državi.

Niko još do sada nije pomenuo velike prihode koji bi se ostvarili od sledećih stvari.

Prvo, mnogi su povoljno (nerealno) kupili stanove, a neko i više. Po mome mišljenju, sve te bagatelno kupljene stanove trebalo bi proceniti i dati vlasnicima pravo da ih otkupe po realnim cenama na duži rok i, drugo, te iste jeftino kupljene stanove izdaju, a ne plaćaju porez. Pa, neko radi za 100 DM, a oni lepo stan koji su kupili za možda 50 - 60 DM izdaju za 100 do 150 DM mesečno, dok neko ko je radio u prosveti, na primer, i u penziju ode kao podstanar.

Petar Filipović, profesor
Novi Sad


Razmišljanje

Zajednica iz praktičnih razloga

Dnevna štampa je prenela da su poslednja istraživanja pokazala da oko 60 odsto građana Srbije smatra da i oni treba da se izjasne o sudbini Federacije, a Vladan Batić je jedan od retkih političara koji je za organizovanje referenduma i u Srbiji. Zašto, za ime Boga.

Ostavimo po strani koliko bi nas u ovoj besparici taj referendum koštao. Na referendumu postoje samo dva pitanja i dva odgovora, za i protiv. Uzmimo kao prvo da se u Srbiji većina građana izjasni za opstanak Federacije, za dalje zajedničko življenje Srba i Crnogoraca u jednoj državi, a što je sasvim verovatno. Šta bi se u tom slučaju preduzelo u Srbiji ukoliko se na referendumu u Crnoj Gori većina njenih građana odluče za nezavisnost, odnosno za odvajanje Crne Gore. Batić za ovu alternativu ne daje odgovor.

Uzmimo i drugo hipotetično rešenje, manje verovatno, da se većina u Srbiji izjasni za raspad Federacije. Bez obzira na rešenje u Crnoj Gori, Đukanović i njegovi istomišljenici jedva bi dočekali da još jedanput, sada argumentovano, optuže Srbe za raspad zajedničke države.

To što Batić ističe da su istraživanja pokazala da većina građana Srbije želi da se izjasni, samo po sebi ne znači ništa. Možda većina njih misli da bi izjašnjavanje u Srbiji bilo obavezujuće u pogledu ishoda i za Crnu Goru, a svakako da među njima ima i onih koji smatraju da bi u slučaju većinskog izjašnjavanja za Federaciju u Srbiji, trebalo Crnogorce i silom zadržati.

Setimo se početkom devedesetih godina pokušaja da se Slovenci i Hrvati silom zadrže u Jugoslaviji, šta nas je to koštalo. Setimo se i Miloševićevog referenduma po pitanju stranog posredovanja za Kosovo kada moj mudri narod reče „ne" a možda bi pozitivan odgovor zadržao Kosovo u Srbiji bez NATO bombardovanja i prisustva stranih trupa na njemu.

Većina naših političara, od Koštunice i Đinđića pa dalje, za opstanak su Federacije iz praktičnih razloga. Većina Srba, takođe, nema bližih od braće u Crnoj Gori, a mnogi opravdano smatraju da su to delovi istog naroda. Imamo ista imena i prezimena, isti jezik, istu veru i zastavu, istorija nam je bliska, nije ni šala kada se kaže da je Beograd najveći crnogorski grad.

Deo Crnogoraca želi da se odvoji, deo koji je na vlasti, ostavimo ih da se na referendumu izjasne. Mi u Srbiji krenimo u rešavanje drugih stvari. Jedini problem leži u odugovlačenju Crnogoraca, te u tom smislu savezni i republički organi treba da preduzmu korake da to odugovlačenje bude sa što manje štete po Srbiju.

Slobodan Lazarević
Pančevo


Nepravda

Otkaz posle teksta u „Glasu"

Zbog pisanja istine i osnivanja Sindikata u kragujevačkom pozorištu „Joakim Vujić"

U listu „Glas javnosti" napisala sam tekst „Javašluk u Kragujevcu". Rešenje od Ministarstva za rad i zapošljavanje sam dobila nekoliko dana kasnije, kojim se odobrava osnivanje sindikata radnika pozorišta „Kreštalica". Otkaz sledi odmah.

Javašluk u najstarijem srpskom pozorištu se nastavlja. Najstarije pozorište Srbije, Teatar „Joakim Vujić", nije učestvovalo na poslednjim Susretima pozorišta Srbije „Joakim Vujić". Da li zbog novca ili zbog nemanja predstave?

Teatar „Joakim Vujić" ima mlade, akademske glumce. Jedan mladi, akademski, nagrađen više puta, glumac dao je otkaz. Bolje da ga sam da nego da ga direktor izbaci kao mene. Šta će pozorištu akademski glumci sa nagradama, kad nisu poslušnici. Pozorište je imalo i žensku garderoberku, koja je prebačena na drugo radno mesto. Na njeno je dovedena blagajničina ćerka, bez radnog iskustva. Novac prima redovno, pa čak i kada se u pozorištu ništa ne radi. To je, normalno, javašluk.

Premijera. Tekst pisao direktor pozorišta, njegov sin glumio, sekretar pozorišta, pravnik, glumio, čistačica glumila. Sramota? Pozorište ima i advokata. Teško je biti pravnik, neki put glumiti i ići na mnoge sudske sporove, koji se vode sa radnicima pozorišta.

Ima novca za advokata, za blagajničinu ćerku, a nema za nove predstave, za popravku i registraciju kamiona, pa čak ni za sapun i toalet papir.

Bilo kako bilo, radnici osnovaše sindikata, a direktor brže bolje dade predsedniku sindikata otkaz. Moj otkaz je verovatno trebalo da ućutka i uplaši ostale radnike. Pošto je račun bio pogrešan, sindikat dobi još novih članova. Konferencija za štampu novog sindikata se održa u kafani preko puta pozorišta. Zbog adaptacije pozorišta, nema mesta za novi sindikat, pa čak ni u foajeu gde se pre dva dana otvori izložba. Ali direktor može sve?

Kada danas sednem i razmislim o pune dve godine mog suđenja sa pozorištem, o mojoj suspenziji, pa ukinutoj suspenziji i istog dana dobijen otkaz, pitam se da li postoji još nešto što bi direktor mogao da uradi. Mogao bi. Moja borba za istinu me podseća na predstavu „Čekajući Godoa". Da li i osnivač pozorišta - opština istog čoveka čeka. Ne znam.

Zorica Pavić,
Kragujevac


Pretpostavka

Važi li Hipokrat za Srbe

Narodno ili ministrovo slepilo

Ovaj naš napaćeni, namučeni, isceđeni, omalovaženi i poniženi narod i po Bogu i zakonu zaslužuje bolji, materijalni i pravedniji tretman od nove reformatorske vlasti. Dugo je čamio i čekao da bi povratio svoje dostojanstvo i pravo na život, što već ima ostali svet. Narod će izgubiti vid u čekanju da se ministru zdravlja popravi vid i sagleda šta to u zdravstvu Srbije toliko fali da čekaonice klinika liče na ludnice, a pacijenti na putnike u Danteov pakao, koji tek što nisu zakoračili.

Nova vlast je primila u nasledstvo loše stanje u zdravstvu, ali resursi u kadrovima, objektima i kakvoj-takvoj tehnici nisu otišli na strane račune. Ostali su u zemlji, samo je bilo potrebno da se drugačije i odgovornije organizujemo. To što nam je ostalo nismo iskoristili. Zato nam je dug put do humane zdravstvene zaštite.

Putevi su dugi i različiti. Samo do programa za operaciju katarakte čeka se od 6 meseci do godinu dana, neko šest dana, a u „Svetom vidu" samo jedan dan. Ovaj, prvi put čekanja pripada običnim građanima koji prolaze kroz golgotu i poniženja, drugi pripada gazdama, a treći, naravno, ekstraprofiterima. Jedino smo ravnopravni pred Bogom kad smrt dolazi. Međutim, Božija pravda mora biti i državna ako je državi i vlasti potreban narod koji vidi kuda ide. Jer, u protivnom, lako se može desiti da u čekanju dođe do masovnog slepila, pa nekom vođi može pasti na pamet da nas povede u ambis bez povratka.

Čekanje se nekako može trpeti, ali neljubazan, arogantan i drzak odnos, od zdravstvenih radnika po klinikama, ne može se trpeti bez izraza opšteg revolta i pobune. Kada je pismenim i tolerantnim pacijentima dogorelo do nokata, šta reći za pacijente iz unutrašnjosti Srbije.

Jednostavno, nikakva informacija ne može da se dobije od prijemnog šaltera, do glavne sestre i lekara. Lično sam prošao tromesečne pretrage za operaciju katarakte i nikako da stignem na program za operaciju. Obavešten sam o bolesti, postupku i ishodu medicinske zaštite i intervencije isto toliko kao da sam po zdravstvenim ustanovama prošetao balvan umesto sebe.

Jedino što znam, to je put kojim idem i on mi koristi da vidim što inače ne bih video. Video sam da ministar u zdravstvu ništa nije uradio. A mogao je lako i jednostavno, bez velikih ulaganja i napora: da postavi novu organizaciju zdravstva, da zavede red, rad i odgovornost, jer ovaj narod nije kriv što nosimo teško nasledstvo u svim sferama, pacijenti posebno, jer našoj zemlji je potreban narod sa očnim vidom, a zdravstvo po Hipokratu, jer on nije baš samo Grk!

Dragoslav Rosić, profesor
Beograd


Kritika

Dobre duše sa TV

Povodom događaja u rakovičkoj školi

Danima pratim ovu neprimerenu hajku na TV ekranima oko nemilog događaja u OŠ „Kosta Abrašević" u Rakovici. Ne živim u Resniku, ne radim u toj ustanovi i nemam sa njom ama baš nikakve veze.

Imam, međutim, veze sa nečim što se zove logika i roditeljski osećaj. Posle prve vesti da je psihopata napao devetogodišnju devojčicu, sigurna sam da ne postoji nijedan roditelj (pa ni onaj ko to nije), ko ne bi poželeo da tom nasilniku sam presudi. Bila bi to kazna strašnija od strašnog suda.

Informacija upućena javnosti u udarnom terminu na prvom programu RTS-a je profesionalno saopštena, bez detalja, kao vest koja upozorava. Ali tu nije kraj.

Na drugim televizijskim stanicama nastavlja se, međutim, nešto što me apsolutno dovodi u sumnju u profesionalizam i dobre namere onih koji su se javno uključili u kampanju neprestanog ponavljanja izjava roditelja i raznih komentatora, nanoseći devojčici još dodatnog bola, jer su je baš oni izvukli iz anonimnosti.

Njoj se dogodila strašna neprijatnost, i više od toga, to je nasilje, skandal, kriminal, zločin - zovite ga kako hoćete, i sam je sreća što se nije gore završilo. Put za dalji postupak je vrlo definisan na relaciji škola - policija - pokretanje krivičnog postupka pred sudom uz pomoć najboljeg advokata. I to je sve. Sve ostalo je mašina koja melje jednu ranjenu dušu.

Naravno, pitanje ko je taj čovek i kako je došao u školu neće baš biti pitanje samo za upravu škole, već i za mnoge druge. Nekada je bilo obavezno priložiti potvrdu o nekažnjavanju i da nisi pod istragom. Danas to nije obavezno ni za rad u učionici. Mora da se nešto dogodi, pa da se mudraci sete šta mora biti u zakonskoj proceduri, makar za neke profesije.

Pored torture kroz koju će devojčica proći objašnjavajući pred sudskim većem sve detalje događaja sada su u prilici i ona, i čaršija, da svakodnevno gledaju izjave roditelja (uz nepotrebno i neukusno detaljisanje), gotovo na svim TV kanalima.

Da li je trebalo sačuvati dete u anonimnost? Jeste! I to bi bio jedini mudar savet, a to od strane roditelja nije prihvaćeno. Lični problem koji učenik poverava školskom psihologu stroga je profesionalna tajna i nijedan savestan pedagog neće zloupotrebiti poverenje učenika i javno, pa čak ni na sednici nastavničkog veća, iznositi, nego će problem rešiti sa roditeljima, ako hoće roditelji da sarađuju.

Neretko se i to dovodi u pitanje. Iznošenje slučaja pred javnost je veliki greh prema ovoj učenici. Deca su radoznala, maštovita, pa često i surova prema drugarima, zadirkujući i one koji nose naočare, ili zamuckuju. I odrasli baš nisu s raskida da zlurado zaviruju u tuđe dvorište. Kada maloletnik uđe u tuđ stan, ubije vlasnika i opljačka ga, onda štampa piše i licu NN - baš zato što je maloletnik u pitanju.

Ovi roditelji nisu hrabri, nego nepromišljeni, a to će im vreme najbolje pokazati. Sve će na kraju ipak rešiti sud, a ne čaršija. Sve ostalo je verbalni zločin: predlog u Tamnoj i svetskoj maski, Utisku nedelje (tri puta ponovljen prilog koji je čak i pobedio). Utisak jednog gosta je upravo i bio - da se posle fizičkog nastavlja verbalno nasilje, što mi potvrđuje da nisam usamljena u ovoj oceni. Onda se jedna voditeljka zabrinula pa je pomenula silovanje, onda se ispravila - pokušaj silovanja, a gledaoci neka izaberu šta su čuli!

Poštovani voditelji - novinari, mnogi od vas i roditelji, senzacionalizam nije uvek saveznik profesionalizma. Da se dogodilo vašem detetu, da li bi to bio događaj za javno prikazivanje i glasanje - na to pitanje sebi odgovorite. Da je ova devojčica dobila prvu nagradu na saveznom takmičenju iz matematike, ne biste toliko talabasali...

Iz razgovora sa direktorkom i pedagogom iščupali ste nekoliko rečenica, a izvlačenje nekoliko rečenica iz konteksta najčešće izaziva podozrenje. Nisam čula u celosti razgovor sa predstavnicima školskih vlasti, a mislim da su i oni imali pravo da se obrate javnosti, ali ih niko nije pozvao.

Ovako mi pomalo ličite na ajkule koje čerupaju plen, pa tako srozavati nivo kuće u kojoj radite. Da nije bilo toga, možda bi devojčica uz stručnu pomoć psihologa i pedagoga jedno ružno iskustvo lakše i brže zaboravila, ovako ste svi zajedno doprineli da joj bude još teže, a samo joj je devet godina...

Bojana Popović,
Beograd