GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


BESEDA

Marka Miljanova na medalju časti

Sa samrtnog odra veliki pesnik je poručivao: „Umirem srećan kao Kuč, a nesrećan kao Srbin"

Beograđani! Beograd se danas klanja vojvodi Marku Miljanovu u srpskom hramu časti na Kalemegdanu.

Tako prestoni grad obeležava ujedno stogodišnjicu piščeve smrti i kao rodno mesto "Primjera čojstva i junaštva" proslavlja rođendan i stogodišnjicu života njegove slavne knjige.

Dan uoči smrti Marko Miljanov je pisao Ljubomiru Kovačeviću: „Pozdravi mi Beograđane i na amanet vi moja Stefa i moja čast. Zbogom! Ne mogu više!"

Kad je poslednji put odlazio iz Beograda obećao je da će još jednom „ma i na štapu doći!"

I, evo, ispunio je obećanje i došao izliven u bronzi da tu zauvek ostane.

Od jedne do druge tvrđave - medunske pod kojom je rođen i sahranjen do kalemegdanske, na kojoj se uspostavlja danas, putovao je čitav vek, a ova druga nije mu bila manje sveta od one prve niti ih je mogao zamisliti bez druge.

Tisovo drvo pod kojim je u mladosti noćivao i hajdukovao po Kučkim planinama obrelo se, evo, i nad njegovim poprsjem na Kalemegdanu.

U srpski pesnički Panteon na Kalemegdanskim alejama Marko Miljanov Popović staje uz rame Đure Daničića-Popovića, nedaleko grobova Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića, na pogledalu Branka Raičevića i Vojislava Ilića, naspram Bore Stankovića i Jovana Skerlića, u zapleće Jovana Dučića, Alekse Šantića i Miloša Crnjanskog.

„Čaporastom rukom", „tupim perom" i „kvasnim kunom od mastila" Marko Miljanov je više zadužio svoj narod nego prosutom kravlju i oštrom sabljom. Tako je i posle smrti postao nesmenljivi vođ plemena Kuča - koje je zbratimio knjigom čvršće nego vojvodskim grobom i barjakom.

Legenda o Marku Miljanovu rodila se pre nego što se rodio, živela s njim, nadživela ga i nikada neće umreti. Sve što je kod drugih dvoje, kod njega je bilo jedno: vojvoda i razvojvoda, čojstvo i junaštvo, život i delo, urođeno i naučeno, fizička i duhovna lepota.

Čitao je još za života o svojoj i ljudskoj slavi u stranoj i domaćoj štampi više i od ijednog vršnjaka i savremenika, ali izlazak svojih knjiga nije doživeo. Italijanski skulptor Konstantin Barbela izvajao je na Cetinju njegov lik u ono doba kad svako nije bio ni za fotografisanje a kamoli za mramor i bronzu. Pozirajući mu vojvoda Marko Miljanov nije ni u snu snio da će se za sto godina ta skulptura naći i na Kalemegdanu.

Do današnjeg izgleda doveo je skluptor Slobodan Bane Savić koji se ovim radom odužio Marku Miljanovu i zadužio Konstantinu Barbelu.
Svoje rukopise Marko Miljanov je zaveštao prijateljima da ih prirede i objave posle njegove smrti. I oni su ih objavili u Čupićevoj zadužbini, Kolarčevom univerzitetu i Matici Srpskoj. Da čujemo i njihova imena: Simo Matavulj, Ljubomir Kovačević, Mihailo Vukčević.

Najslavnije misli Marka Miljanova - one o čojstvu i junaštvu koja je najčešće navođena reč našega vremena nema u njegovim knjigama. Nije je napisao ali je možda nekome rekao ili je neko rekao da je to rekao Marko Miljanov jer ko god da je rekao njemu je pripadala. A to je ona da je junaštvo braniti sebe od drugoga a čojstvo braniti druge od sebe.

Kao rođeni pevači koji pevaju bez nota, Marko Miljanov je pisao bez interpunkcije koju su priređivači dodavali kao kompozitori note na izvorne melodije. Njegovo svojeglavo narečje i samovoljni akcenti žive kao najiskonskije i najneminovnije reči napisane na srpskom jeziku.

Kao što u hronici o Drekalovićima nema datuma i godina nego samo ljudi i njihovih vrlina - nema ih ni u primerima Marka Miljanova iz kojih je jedno vreme ustupilo mesto svim vremenima.
Nenaučen je poslužio učenima a ono što je naučio iz knjige života ispričao nam je svojim rečima bez i jedne strane reči. Antički junak devetnaestog veka, zadojen „novim disanjem", usmeni čovek koji nije bio podozriv prema pisanju i zapisivanju, sav se presuo u slova, i zaveštao nadanjima novih pokolenja.

Za čojka i čoveka, za čojstvo i čoeštvo znalo se i pre Marka Miljanova, ali kad god se spomene neki od tih pojmova, oni nam pred oči izvode njega. Jedva ako je znao za Kanta i čuo za Spinozu ili Geteovu misao „da je ljudskost iznad naroda", ali su njegov život i delo postao je primer čojstva i junaštva, neka vrsta očigledne nastave i jedini udžbenik etike koji smo imali.

„Možda je među ljudima najbolji onaj koji je najčovečniji" - to je mogao reći samo hrišćanin, jer jedino među Hristovim junacima nema nikoga ko nije čovek. I Marko Miljanov je postao junak kad je kao Hristov junak prešao na stranu čoveka u sebi i čojstvu dao mesto ispred junaštva.

Iako najmlađe, delo Marka Miljanova postalo je temelj one crkve čiji je jedan sprat Stefan Mitrov Ljubiša a drugi Njegoš. Zato još niko od nas nije tražio sebe a da nije našao Marka Miljanova.

Beograđani!
Spomenici su nekad rušeni tako da su na njima menjane samo glave. Glavu Marka Miljanova nikada niko neće zameniti dostojnom i boljom.
Kako da ne „uvredimo poštenje" i „nikog ne poštedimo od istine" i kako da ispred bronzanog Marka Miljanova „pustimo istini da sama govori"?

U ona doba „kad sve beše pohitalo Crnoj Gori" ujedinjenje Srbije i Crne Gore i oslobođenje srpskog naroda bio je smisao njegove borbe i razlog njegovog stradanja.

Njegove su reči: „Nije nam sveti Sava primer ostavio da se oko prvjenstva grabimo". „I da smo veći, pa bi nas diobe iskopale". Ima nas kao Hercegovaca, kao Crnogoraca, kao Vojvođana, kao Šumadinaca, kao Krajišnika, ali nas kao Srba nema. Sa smrtnog odra je poručivao: „Umirem srećan kao Kuč, a nesrećan kao Srbin!" Ali, mi znao da Marko Miljanov nikad neće umreti ni kao Srbin ni kao Kuč!
Kao što je Njegoš na medalji hrabrosti utisnuo lik Obilića, tako će lik Marka Miljanova biti na medalji časti ako je ikada bude iskovao srpski narod.

Matija Bećković,
na dan svete petke 27. oktobra 2001., na kalemegdanu,
prilikom otkrivanja spomenika Marku Miljanovu u Beogradu


REAGOVANjE

Sloboda i spas za Srbiju

„Sloboda za Slobodana", „Glas", 23. oktobar 2001.

Ovih dana u Srbiji, dugo negovano, paženo i maženo, eksplodira neviđeno čudo - čudo u vidu Međunarodne konferencije o haškom pritvoreniku (bajbukašu, tačnije i srpski) Slobodanu Miloševiću, čiji se šrapneli, kao preteća mera, u vidu deklaracije, usmeriše na sve četiri strane sveta - na gotovo sve, što predsednike država, što predsednike vlada i na Ujedinjene nacije - sa zahtevom da se njihov štićenik odmah i smesta, trenutno (ot)pusti iz haškog pritvora, ali ne rekoše koju svetsku funkciju za svog Slobod-ana Miloševića traže. Jer, sada je i „kompletniji" i iskusniji pritvorskim danima.

O Gospode Bože, o pravdo, o pravo - ima li vas igde? Kakva frka - zbog i radi jednog čoveka. Gde je, ovde, „ostatak" sveta? Gde su milioni beskućnika, hiljade i hiljade ranjenika, hiljade i hiljade mrtvih...?

Evo jedne „ikonice" koja lepo odsijava lik političara i državnika, u kojoj nema lika haškog pritvorenika.

„Politika nije nauka bazirana na logici; ona je sposobnost da se u svakom trenutku, u neprekidnim prilikama situacije, izabere ono što je najmanje štetno, a najviše korisno.... Državnik sam ne može ništa da stvori. Mora da čeka i sluša dok ne čuje korake Boga kako odjekuju kroz događaje, onda skače i hvata se za skut njegove odeće" - Oto fon Bizmark (Ilija Garašanin - državnik i diplomata, „Prosveta", Beograd, 1987).

I sam, ovde kritični, haški pritvorenik je čudo neviđeno. Nije hteo da vidi ništa: ni rušenje Berlinskog zida, ni urušenje SSSR-a; ni rasturanje SFRJ, ni.... Video je samo sebe i svoj lični i privatni interes i interes svoje porodice, kao i onih koji su mu služili, iz SPS, JUL-a i radikala. Jedini je u SFRJ, 1990. godine, uveo ekonomske sankcije Sloveniji. Ali nije ćutao. Njegova „Politika" je Slovencima dala savet i kaže: „Sada tucajte, meljite i jedite kamen sa Triglava...". U Ustavu Srbije 1990 godine nije uneo nijedan narod, naročito ne Srbe, ali je u Francusku, u Rambujeu, marta 1999. godine odveo svog Egipćanina sa Kosova i Metohije...

Nema nikakvih naznaka i izgleda da će Zapad svoga „garanta mira i faktora stabilnosti" u pokojnoj Jugoslaviji pustiti bez dogovarajućeg „odlikovanja", bez obzira na to što se širi priča da će ga pustiti, i to sa njihovim štapom i šargarepom u rukama - da nas uči kako da mu služimo. Haški pritvorenik neće da govori, neće da se brani (kako se ljudi brane i napadaju), ne priznaje sud, hoće da ga svet brani a on da posmatra. U haškom zatvoru je potpuno zdrav i ni na šta se ne žali.

Vlada Srbije (21 njen član) je ispravno i humano postupila što je Slobodana Miloševića poslala u Hag. Ali, to nije sve i dovoljno. Srbija mora da odmah optuži S. Miloševića za sva nedela koja je izvršio dok je bio na čelu i Srbije i Jugoslavije, a ona su mnogobrojna, kažnjiva i neoprostiva. Dok se svima onima koji su „zaćorili" za Slobodanom - predlaže da traže i nađu slobodu i spas za Srbiju i sve njene građane (a gde je i njihov štićenik) - drugog aršina ne sme biti.

S poštovanjem i zahvalnošću,


MILOVAN RADISAVLjEVIĆ
GARAŠANIN, ŽARKOVO