GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Potreseno

Ko je zataškavao ubistva

Još jedna prevara službe državne bezbednosti ili "ko se mača lati od mača će i poginuti"!

Kada je pre nekoliko meseci u sredstvima informisanja objavljeno da građani koji misle da imaju dosije u Službi državne bezbednosti mogu da odu i pregledaju ga, odlučio sam da proverim.

Po uputstvu datom u novinama, javio sam se telefonom, zakazali su mi kada da dođem u njihove prostorije u Novom Beogradu da bi mi rekli imam li dosije ili ne. Zakazanog dana otišao sam, saznao da moj dosije postoji i tada su mi ponovo zakazali da dođem za nekoliko dana.

Došao sam u zakazani dan i sat, uredno potpisao izjavu da o sadržaju dosijea neću nikom ništa pričati, čak ni članovima porodice. Verujete, tu reč nije teško održati - jer tamo ništa i nema. To što imam dosije, nije me začudilo, tim pre što sam godinama sa imenovanom službom imao mnogo "bliskih susreta", jer je ona 1975. godine prilikom kidnapovanja Vladimira Dapčevića u Rumuniji ubila dva svedoka tog terorističkog čina, Aleksandra Opojevića i Đoku Stojanovića, mog rođenog brata, i tajno ih sahranila ispod staze na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Ovo ubistvo je na neki način odredilo moj budući život sve do današnjih dana. Na sva nastojanja da zvanično saznam šta se desilo sa mojim bratom, SDB je reagovala pritiscima, pretnjama... primenjujući pri tom sve oblike vanpravnog progona koje smo osetili na svojoj koži kako ja tako i moja porodica.

Pri pregledu dosijea imao sam šta i da vidim, izvinite, ne vidim, jer je on u međuvremenu prečišćen i iz njega je uklonjeno sve što bi moglo biti meni interesantno. Moj brat se nigde ne pominje, ni da (sam ga imao) ga imam, a kamoli nešto više. Ostale su samo neke bezbedne i potpuno nevažne službene beleške, uglavnom o onome za šta je i sama služba uverila da su njen promašaj. Gledajući takav dosije čovek bi rekao da je to jedna nesposobna i neodgovorna služba.

Zamislite, načelnik sektora donese rešenje o tajnom pretresu stana, a po njemu niko ne postupa, ni jedne povratne (ni fono-zapisa, ni prepisa, ni kopije nekog pisma pa čak ni to da su mi se deca javila sa rekreativne nastave sa Rudnika, ni službene beleške šta je po tim rešenjima učinjeno), ali su zato sve moje predstavke tadašnjem državnom vrhu, preko tužioca, sudija, republičkom i saveznom predsedništvu, do Komisije za kontrolu rada SDB kao i krivične prijave protiv Staneta Dolanca, Silvia Gorenca, Draška Jurišića za ubistvo moga brata (o čemu je u to vreme pisala skoro sva ondašnjoj jugoslovenska i svetska štampa, a Dolanc se u raznim prilikama i nepitan vajkao kako ne zna šta ja imam protiv njega i lično se od toga ograđivao) uredno sačuvane sa primedbom "za dalju obradu" (za mene potpuno nezanimljive, jer ih već sve imam u svojoj dokumentaciji), a oni čak ni isečke iz novina nemaju! Jad i beda.

Mnogobrojni susreti u nastojanju da saznam nešto više o sudbini moga brata sa advokatom Jovanom Barovićem (tada ovlašćenim braniocem Vladimira Dapčevića), inače ubijenim 1979. godine na zagrebačkom autoputu kamionom-hladnjačom (ubistvo još nije rasvetljeno, šljunak je kasnije došao u modu), takođe se ne pominju.

A tek o ubistvu Radomira Radovića (1984. godine) od strane te iste SDB, čiji sam drug bio i za čije rasvetljavanje sam se sa još nekolicinom prijatelja takođe svesrdno i bezuspešno zalagao (i ono još nije rasvetljeno), oni pojma nisu imali. Suđenje šestorici koje sam aktivno svakodnevno pratio, to se u ovoj zemlji verovali ili ne, po mom dosijeu, nije ni dešavalo.

I tako u nedogled. Mnogi se čude i pitaju kako to da se danas sa novodošlom demokratijom i poštenom vlašću ne može rasvetliti ubistvo Slavka Ćuruvije ili pak nestanak Ivana Stambolića, a ja se pitam kako da se reši kad su to esnafske čistke? Skoro su svi zaboravili da je taj isti Ćuruvija (pre aktivnog bavljenja novinarstvom) bio visoki funkcioner iste te službe sa neslavnom ulogom u zataškavanju gore pomenutih ubistava. Ivan Stambolić bio predsednik Predsedništva Srbije u vreme ubistva Radomira Radovića kome smo se tada obraćali peticijom da pomogne u rasvetljavanju tog ubistva.

A danas među likovima na konferencijama za štampu Republičke državne bezbednosti, koji bi trebalo da reše ove slučajeve, prepoznajem čoveka (tada mladog i poletnog) koji je početkom 1986. godine u gluvo doba noći upadao u moj stan bez naloga za pretres, isterao moju tada jednogodišnju ćerku iz kreveca tražeći nešto samo njemu znano, preteći da prestanem da tragam za svojim bratom (ni to ne piše u dosijeu!).

O tempora! o Mores!

Ivan Stojanović
Beograd