GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Nepravda

Porez na poginulog dedu ratnika

Oporezivanje oružja u legalnom posedu protivustavno i destruktivno

U najnovijem paketu mera koje je Skupština Republike Srbije prihvatila uveden je i porez na oružje koje je već decenijama, a kod nekih i vekovima, u legalnom posedu građana. Nema šta, mora se priznati da nova DOS-ova vlast ima ideje popisa stvari za oporezivanje, kojih se još niko nije setio, a kamoli usudio da nametne narodu. Jasno je da država sa ovom merom, ako je još i Ustavni sud potvrdi, što ne bi bilo neuobičajeno za našu stvarnost, može da natera svakog građanina da plati ili da se odrekne istog po cenu prinude odnosno represije, o čijim posledicama nova vlast očigledno nije ni razmišljala.

Po prvoj varijanti, tj, prinudnoj plati poreza od dva miliona svojih građana, za robu koja ne pravi dohodak, niti će ga ikad praviti, čista je pljačka. Ljudi koji ovo oružje imaju u legalnom posedu već decenijama, platili su pri kupovini istog i poreze, i takse i carine državi pri registraciji, a onda i više puta menjane obrasce dozvola, čije je troškove država obavezno prevaljivala na građane. Ovo oružje kao takvo, ispravno ili u većini slučajeva neispravno, leži zaključano i ne "traži leba", ali ga i ne proizvodi. A porezi se svuda u svetu plaćaju na ostvareni dohodak, zar ne? To je prvi i dovoljan razlog za neustavnost ovakvog poreza nove vlasti.

Druga varijanta je nasilna, represivna i materijalno oštećuje vlasnike, koji su na tu robu državi dali sve što joj pripada. To je oduzimanje oružja ukoliko se porez ne plati. Kako je uopšte moglo da dođe do ovako apsurdne situacije tako karakteristične za ovu državu?

Bivša vlast crveno-crne koalicije u saradnji sa bivšom opozicijom donela je u jesen 1998. godine na brzinu Zakon o oružju, kojim se praktično zabranjuje bilo kakvo nošenje i korišćenje oružja u legalnom posedu građana. Pošto je izdavanje ionako već restriktivnih dozvola stopirano, to je mogućnost prodaje istog bila i ostala isključena. To se zove šah-mat za poštene građane od strane političkih partija koje se poistovećuju sa državom ("Država to sam ja").

Kao povod za hitno donošenje ovog Zakona pred bombardovanje poslužili su neki događaji u Engleskoj i Americi (1995). Tada su maloletne psihopate pobile decu u školi. Elem, Nova demokratija sa gospodinom D. Mihajlovićem kao predsednikom, u "brizi" za svoje građane - glasače, maksimalno ispolitizuje ove slučajeve i akcijom čiji je slogan bio "Pošteno - evo ruke" predlaže Skupštini Republike Srbije, a koja po kratkom postupku donosi ovaj Zakon, i to na punih 9 stranica objavljenih u Službenom listu.

Taj Zakon, za koji verujem da ga nijedan poslanik nije u celosti ni pročitao, nešto je najgluplje i najnepismenije što je svet video. Posle toga je usledila višestranačka legalizacija neprijavljenog oružja sa zvaničnim obećanjem policije o unapred zagarantovanoj amnestiji za vlasnike do tada neregistrovanog oružja. I to sve se dešava pre bombardovanja marta 1999. godine kao jako važno, a zna se politika koju je ovdašnji politički vrh sprovodio.

Epilog sledi 10. 4. 2000. godine kada nova DOS-ova vlast u Skupštini, bez ijednog glasa protiv, prihvata ono što je započela i završila crveno-crna koalicija, pa je na to još i oporezovala vlasnike sada novolegalizovanih oružnih listova koji su i ovog puta to morali da plate. Nova vlast je, usput takođe, povećala za duplo porez i na mobilne telefonske aparate, koji je takođe pre toga uvela crveno-crna koalicija, čime posle svega izvlači korist od jednog takvog represivnog zakona. To su činjenice.

Postavljam javno pitanje aktuelnom ministru za finansije, gospodinu Đeliću, da li je razmišljao o posledicama, kako tehničkim, tako i sociopolitičkim ovog projekta razoružavanja naroda. Znam zakone zemalja u tranziciji na Istoku i tamo ovoga nema. U kojim je to zemljama na Istoku gospodin Đelić sticao iskustvo, kako sam kaže, i kakvi su mu rezultati?

Kao prvo, većina naših građana su skromni ljudi i neće imati pare da plaćaju porez na gvožđuriju, a bogami mnogi će razmisliti zašto im se u zemlji u kojoj se toliko preti, puca i ubija oduzima pravo na odbranu čak i u vlastitoj kući? A to je, pored prava na život, osnovno ljudsko pravo u svim zemljama sveta. Da li je to pravi cilj ove akcije? Odgovor je: jeste. A oduzimanjem ovog prava građanima, postavlja se pitanje sa kojim pravom država od tog istog građanina traži da se bori za nju, pa i gine? Da li su samo to građanska prava? I da li se uopšte uspostavlja građansko-pravna država ili nešto drugo? Mudri uče na tuđim primerima. Za ovu priliku dovoljno je podsetiti na dva: bivši SSSR i modernu Švajcarsku koja svakog punoletnog građanina (vojnog obveznika) zadužuje vojnim oružjem i opremom koju mora da drži u vlastitoj kući. A za sve zloupotrebe je dovoljan Krivični zakon.

Zato predlažem predsedniku države, premijeru i svim poslanicima za koje smo glasali, verujući u promene na bolje, da se hitno ukine ovaj retrogradni Zakon o oružju i ove pljačkaško- siledžijske i revoltirajuće takse na isto. Nije davno bilo (1982) kada su građanima kucali na vrata inspektori da proveravaju imaju li radio aparat ili možda dva, s televizorom. Ne ponovilo se i ne dao Bog da nekom iz vlasti padne na pamet da oporezuje, na primer, vazduh koji dišemo radi dopune budžeta, što je s obzirom na shvatanja vlastodržaca, moguće. Ne dozvolite ponavljanje već doživljenog, jer vas narod nije radi toga birao, već sa očekivanjem da se jednom za svagda prekine sa "usrećiteljskim represijama" koje je decenijama doživljavao. A setite se i one stare mudrosti: "Daj mu vlast da vidiš kakav je." Prisetimo se Zebićevog modela pravljenja budžeta: pre svega potrebe države, pa ostalo. Znači namirivanje para preko grbača građana-podanika. Zna se dokle smo stigli. A vlast koju smo birali zaklinjala se da će budžet biti planiran na realnim izvorima sredstava.

Gospodine Đeliću, da li gledamo reprizu sa gorim završetkom? Na kraju, preporučujem vlasti da pogleda u policijskom kompjuteru koliki je broj legalnih vlasnika oružnih listova koji su istovremeno i glasači na skorim izborima. Verujem da vam posle toga neće trebati javne rasprave, naručene ankete ili dirigovana štampa da biste hitno popravili grešku koja donosi još gore međuljudske odnose. A tako nam je potreban nacionalni konsenzus.

Dejan Dimov,
Beograd


Događaj

Srbija nije više bauk

Pritisla ova letnja žega, a pritisla i teška muka jer mi je valjalo neodložno krenuti na daleki put od Beča do Novog Sada pa onda dalje do rodnog Podrinja. Iskreno, bojao sam se puta - koliko zbog žurbe i samog puta, toliko zbog priča o Srbiji.

A to što se ovde priča je bolno i mučno, pa su nekako i slutnje pred put takve. Posebno, što dole idem posle više od 10 godina, a pitanje je da li bih i sada da se nije moralo. Noćnom vožnjom sam izbegao žegu, ali ne i jednu oštru rupu koja mi je gotovo unakazila obe leve gume… Beše to pred ponoć na ulazu u Sremske Karlovce. Eto, zla! Niti dalje ići, niti jutro čekati.

U nevolji se ne bira pa sam nekako pronašao vulkanizera. Čovek je hteo da pomogne, ali… Ono - naš sujetni narod (pa i ja) - luda kola, lude gume, a one se teško nalaze (jedino u specijalizovanim prodavnicama guma). Na sreću, ovaj čovek je imao broj mobilnog telefona poslovođe takve "Tigrove" prodavnice u Petrovaradinu. Ajd, i to da probamo, pa makar i uvredu pretrpeli jer nekoga u to doba buditi nije ni malo prijatno. Tu je mogao da bude kraj priče, ali nije. Posle kraćeg razgovora i dogovora, krenuli smo u Petrovaradin.

Mi tamo, a ona već tamo. Mlada žena (ili devojka). Videlo se - malo nepoverljiva, ali odlučna i voljna da u nevolji pomogne. I pomogla je! Tek kada sam video izgled lokala i na vratima vidno označen njen broj mobilnog sa dopunom non-stop, bilo mi je jasno da se mnogo toga na dobro menja u zemlji Srbiji. Zato ovaj slučaj sa poslovođom prodavnice "Tigar" u Petrovaradinu i zdušnim zalaganjem vulkanizera Levića iz Karlovaca, zaslužuje da bude primer. Primer prave poslovnosti, ali i mnogo više od toga - primer ljudskog razumevanja.

Zato ovom prilikom njima, moje iskreno ljudsko HVALA, a meni i mojim zemljacima ovde NAUK DA SRBIJA NIJE VIŠE BAUK.

Živorad Stojanović,
Beč


Oprez

Veronauka u 21. veku

U nizu promena koje nas (ponekad i "iza leđa") sustižu na početku ovog novog milenijuma, dobili smo i promene školskih programa. Posle 50 godina ateizma obnavlja se nastava veronauke u svojstvu redovnog predmeta.

Oko ove ishitrene inicijative izrečeno je mnogo različitih stavova. Od potpunog oponiranja do bezrezervnih podrški. Bilo kako, ne može se pobeći od činjenica da naši đaci "prvaci" polaze na svoj prvi čas veronauke, pošto su upravo "diskonektovali" svoj kompjuter, zadovoljni postignutim "skorom" u igricama lociranim u virtuelnom prostoru, ili "surfovanjem" po Internetu. O srednjoškolcima, koji već i sami pišu kompjuterske programe, da i ne govorimo.

Ne bi verovatno bilo sporno da ta veronauka, od početnih osnova, do nastave u starijim razredima, podrazumeva stvarno nauku o veri, u internacionalnim okvirima, sa upoznavanjem svih svetskih religijskih učenja kroz istoriju, do njihove aktuelne zastupljenosti i raspodele uticaja u sadašnjim globalnim razmerama. To bi omogućilo da naši mladi, od kojih očekujemo da preuzmu kormilo ovog sveta na početku 21. veka, dobiju civilizacijske osnove za komuniciranje sa predstavnicima mnoštva naroda različitih boja, nacija, i verskih opredeljenja, koje je već neizbežno i sa sadašnjim nivoom razvoja elektronike i komunikacije.

Nije sporno da svaka verska zajednica ima sva prava da, nezavisno od zvaničnog državnog prosvetnog sistema, vaspitava svoje pristalice u duhu svojih verskih osnova. To je verska nastava.

Veronauka (u 21. veku) mora biti nauka, i u našim državnim školama ne bi smela da podvaja našu decu (drugare iz razreda, školskog dvorišta, sekcije, sportskog kluba, ulice ili naselja) na pravoslavce, katolike, muslimane … ili ateiste. Takva greška bila bi neoprostiv greh ove generacije.

mr Mihailo Medvedev, arh.
Niš