GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Zavzlama

Dužni odgovor na ružni izazov

Status veronauke u javnim školama Srbije od 1. septembra 2001.

Sistematska i orkestrirana hajka protiv verske nastave u javnim školama Srbije mesecima ne jenjava. NJu vodi apsolutna manjina u ovoj zemlji. Ponekad se čovek pita da li postoji još koji protivnik veronauke, a da se nije javno oglasio… Za čitavo to vreme ćutljiva većina - ćuti. Od ovoga časa, u ime božje, nema više ćutanja. Ako mi budemo ćutali, i mrtvo kamenje će progovoriti…

Najžalosnija je i najneshvatljivija činjenica da u toj hajci aktivno učestvuju i zvaničnici Ministarstva prosvete i sporta, uglavnom sve sami pomoćnici ministra. A i sam ministar, gospodin profesor dr Gašo Knežević, oglašava se u redovnim vremenskim razmacima. Uvek "u trendu", ali uvek nekako nasuprot jasno izraženoj volji većine građana ove zemlje, nasuprot stavu Skupštine Srbije, nasuprot duhu i slovu Uredbe Vlade Srbije (koju je sam predložio i za koju je glasao, a doneta je jednoglasno!), nasuprot stavu svih crkava i verskih zajednica u ovoj zemlji, a sve u ime demokratije i pravnih normi…

Svi ovi istupi i, otvoreno govoreći, ispadi dostižu eskalaciju u izjavama gospodina Žarka Mihajlovića, pomoćnika ministra prosvete, u tekstu "Učenici odlučuju šta će učiti", objavljenom na prvoj strani Politike od 26. avgusta 2001. Već sam naslov je propagandno smišljen i tempiran. Pitamo i pitamo se: da li učenici odlučuju šta će učiti iz svih mogućih predmeta ili, iz razloga znanih samo gospodinu Mihajloviću i njegovim nalogodavcima, odnosno naručiocima teksta, odlučuju samo kad je u pitanju verska nastava? Poenta poruke gospodina Mihajlovića nije, međutim, u tome.

Ona je u tome da učenici, kad je reč o veronauci, mogu da odluče ne šta će učiti (veronauku ili alternativni predmet) nego da neće učiti ništa - ni veronauku ni alternativni predmet! Pri tom uvaženi pomoćnik ministra, kao slučajno, zaboravlja činjenicu da, po važećim zakonima i propisima ove zemlje, u osnovnoj školi nema fakultativnih predmeta, u srednjoj školi postoje izborni predmeti za strogo određene oblasti znanja (ne i za znanje o veri!), a verska nastava ima specifičan status, regulisan, zasad, Uredbom Vlade Srbije, koja bi, bar za gospodu iz Ministarstva prosvete (ta ono nije iznad Vlade!), morala imati obavezujuću snagu zakona.

Postoji i problem prekoračenja zakonske nadležnosti. Jer, prema važećoj uredbi (član 14), za praćenje procesa organizovanja i ostvarivanja verske nastave pa, u tom kontekstu, i za pitanje dometa i granica njene fakultativnosti, nadležna je isključivo Radna komisija, u koju ulaze predstavnici Ministarstva prosvete i sporta, Ministarstva vera i svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica u zemlji, a nije nadležno Ministarstvo prosvete i sporta. Shodno tome, odluku o fakultativnosti u ovom ili onom smislu može da donese jedino spomenuta komisija, a ne Ministarstvo prosvete, jer bi ono time izišlo iz okvira svojih ovlašćenja.

Trenutno smo suočeni da usamljenom interpretacijom Uredbe od strane g. ministra Kneževića i nekih njegovih saradnika, suprotstavljenom stavu i shvatanju kako Ministarstva vera tako i tradicionalnih crkava i verskih zajednica.

Pisac ovih redaka je ovlašćen od strane zvaničnih predstavnika tradicionalnih crkava i verskih zajednica naše zemlje u Radnoj komisiji za versku nastavu pri Ministarstvu prosvete da odlučno demantuje neiskrena i neistinita tumačenja kako gospodina Mihajlovića tako i ostalih glasnogovornika Ministarstva prosvete koji, sofističkim metodima, pokušavaju da de fakto zaobiđu i obesnaže Uredbu Vlade Srbije, svodeći versku nastavu sa ravni redovnog školskog predmeta na oblik neobavezne slobodne delatnosti učenika osnovnih i srednjih škola.

Nijedna crkva ili verska zajednica nije tražila takav oblik verske nastave u školi (on je, uostalom, postojao i u prethodnom periodu u onim školama koje su to htele - zajedno sa potpisnikom ovih redaka prisustvovao je desetogodišnjici postojanja takve neobavezne veronauke u školi u Kovilju u Bačkoj i jedan od pomoćnika gospodina ministra prosvete još 1990. godine). Nijedan zvanični razgovor nije vođen u tom pravcu. Nijedan zvanični dogovor nije artikulisan u tom smislu.

A što je najvažnije, Uredba Vlade Srbije vraća versku nastavu kao redovan predmet, obavezan za one koji ga izaberu, a neobavezan za one koji izaberu alternativni predmet (videti posebno član 2 i član 14 Uredbe!). Biranje nijednog od dva sadržaja novouvedenog predmeta ne postoji u Uredbi: ono postoji samo u mašti i u željama pojedinih pomoćnika ministra prosvete, kao i pojedinih propagatora ateizma i revnitelja antiteizma.

Podsećam gospodina ministra prosvete i njegove pomoćnike samo na nekoliko dogovora na najvišem nivou (u kojima su i sami učestvovali) i na nekoliko opšteobavezujućih dokumenata:

1. zahtev Odbora za prosvetu Skupštine Srbije da se verska nastava vrati kao redovan predmet (mart 2001);

2. istoznačan i istovetan zahtev svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica (nešto kasnije);

3. razgovor gospodina premijera Srbije, dr Zorana Đinđića, sa Patrijarhom srpskim i Svetim sinodom Srpske pravoslavne crkve (jul 2001);

4. zvanični razgovor i dogovor gospodina predsednika Vlade Srbije sa predstavnicima crkava i verskih zajednica u trinaest tačaka (5. jul 2001);

5. Uredba Vlade Srbije (posebno članovi 2 i 14);

6. odgovor gospodina ministra prosvete na pitanje potpisnika ovih redova o njegovom shvatanju statusa verske nastave, dat u prisustvu Patrijarha srpskog i skoro svih pravoslavnih episkopa sa područja Srbije, u prisustvu gospodina ministra vera i u prisustvu svojih saradnika (10. jul 2001), i

7. zaključci sa treće sednice Radne komisije za versku nastavu (20. avgust 2001).

Šta je mogući razlog - pitamo i pitamo se - za ovakvu opstrukciju prema kristalno jasnim, nedvosmislenim zvaničnim dogovorima i pravnim aktima? Prvo što čoveku može pasti na pamet jeste netrpeljivost ateista i antiteista prema veri i vernicima, odnosno neshvatanje i neprihvatanje demokratskih postulata o jednakom pravu svih - jednih na izbor veronauke, a drugih na drugačiji (alternativni) izbor. Ali da li je to jedini razlog, glavni razlog?

Da se glavni razlog možda ne krije u činjenici da Ministarstvo prosvete nije ništa pripremilo za nastavu alternativnog predmeta? Ministarstvo prosvete je operisalo neistinitim tvrđenjima da na strani crkava i verskih zajednica „ništa nije spremno".

Ispostavilo se, međutim, slava Bogu, da su crkve i verske zajednice, i pored svih teškoća posle pet i po decenija nasilnog prekida, za manje od dva meseca dostavile planove i programe, udžbenike i spiskove kandidata za veroučitelje, a Ministarstvo prosvete još traži ime za alternativni predmet. Umesto da se to kaže, čuje se vika: Drž'te lopova! Naivno i providno, pokušava se tako „tumačiti" i „interpretirati" da sve prelazi u svoju - dijalektičku suprotnost… Upravo to. Ništa više. Ali, nažalost, i ništa manje.

Uzgred budi rečeno, nudili smo - i još nudimo - Ministarstvu prosvete da mi, predstavnici crkava i verskih zajednica, u saradnji sa Ministarstvom vera, uradimo sve što treba i za alternativni predmet, i to po zapadnoevropskim standardima, bez „navijanja" za veru ili veronauku. Tada niko ne bi mogao da kaže: ništa nije spremno (a sam ništa ne preduzima da bude spremno).

Ustvari, sve je spremno. Nije idealno, i ne može da bude idealno, ali je spremno. Potrebna je samo još - spremnost nekih ljudi. Spremnost na iskrenost, saradnju i zajedničke napore. Sa svoje strane, u ime takve spremnosti, pružamo bratsku ruku svima u Ministarstvu prosvete. Ali ih i uveravamo: prošlo je vreme diskriminacije vernika. Prošlo je i vreme zavođenja za Goleš-planinu.

U ime ovlašćenih predstavnika Srpske pravoslavne crkve, Katoličke crkve, Islamske zajednice Srbije, Islamske zajednice Sandžaka, Slovačke evangeličke crkve, Evangeličke hrišćanske crkve, Reformatske crkve i Jevrejske zajednice

Episkop bački Irinej


Reagovanje

Vrelo je suza presahlo u meni

Kao i svakog prosečnog čoveka velike nesreće i katastrofe su me činile tužnim. Pošto sam prirodnjak po struci, prirodne kataklizme su mi uvek bile u žiži interesovanja (kako to neukusno vole da napišu novinari) - na njih sam gledao iz jednog posebnog ugla, jer su one jednostavno neizbežne. Neizbežne zato što čitav red (i poredak) razvoja zemljine kore ima u skoro 90 posto slučajeva evolutivni karakter. Onaj preostali deo vremenskog toka su tzv. paroksizmi. I to je tako - kako je. Samo, ove druge nesreće su me ipak više rastuživale.

Sve do nedavna.
Poslednjih godina, kada je sve otišlo tumbe, kada su moja istorijska, politička i ljudska poimanja varvarskim ponašanjem Zapada prema Srbima i antisrpskim nacizmom potpuno srubljena, na sve počinjem da gledam iz jednog sasvim drugog ugla. I to sa puno istorijskog prava. Ako takvo pravo uopšte postoji. Jerbo danas više nikakvo pravo ne postoji, a naročito ne i međunarodno pravo.
"Vrelo je suza presahlo u meni", kako je napisala Danica Marković u svojoj poemi "Ivanjsko cveće". Presahlo je posle svih zala koje nam je Amerika učinila od 1943. do danas. Nije dakle reč o velikim dostignućima Amerike na poljima nauke i umetnosti i demokratije.

Toga smo svi svesni. Imaju oni demokratije koliko se toga uopšte može imati. Ali za sebe. Ne i za nas.
Kad vam bomba na pravdi boga padne na glavu, sasvim vam je svejedno da li je ona došla iz zemlje koja ima konc-logore, ili iz zemlje koju su stvarali Tomas Džeferson, Džon Kvinsi Adams i Džordž Vašington.

Nema, dakle, više Amerike iz vremena Henrija Forda, Binga Krosbija, Glena Milera, Džeroma Kerna, Džona Geršvina, Adlaja Stivensona, Tomasa Djua, Estesa Kifovera... nema odavno više Amerike koju sam do bezumlja voleo.

Sada, kada Ameriku zadesi bilo kakva nesreća, uvek se pitam, kao i masa mojih sugrađana, koliki je procenat nastradalih uživao pred ekranima gledajući poletanje bombardera koji su 78 dana sipali bombe sa osiromašenim uranijumom po Srbima. A Srbi su se branili od krvavog šiptarskog terora koji datira još od aprila 1941. (da ne spominjem prethodne vekove). To isto važi i za bombe iz 1995, koje padoše po Srbima jer su se branili od terora mudžahedina i ustaškog noža.

Amerikanci su sve vreme govorili da će tući Srbe dok se ne dozovu pameti. Kada će oni da se dozovu pameti? I da li će pre nego što sve ode do đavola?

Milutin Živković, Beograd


Poređenje

U Banji Koviljači kao u Francuskoj

Nekada je Banja bila srpsko-evropska, a danas je izneverena lepotica

Koviljača je oblikovana kao banja u početku vladavine kralja Petra Prvog, između 1904-1908. godine, kada je izgrađeno kupatilo, glavne vile i uređen park, jedan od najlepših u Srbiji. Bio je to kutak rada, delo gotovo umetničko, stvarano s ljubavlju i dobrim ukusom, u čijem središtu se isticao Kursalon, nalik zamku, u kome se prosvećeni gost osećao kao u nekoj kafani i poslastičarnici iz baje, poput onih u srednjeevropskim banjama ili u samom Beču.

Danas je Kursalon zamro: nema u njemu Bečke patiserije; nema kapucinera; nema ni sladoleda, a pogotovo ne diskretne zabavne muzike. Drugim rečima, nema evropskog duha i stila koji su krasili Koviljaču. U stvari, nema dobrog domaćina: još divan park nedovoljno negovan; desetine prelepih jela su se sasušile; korov cveće oko raskošnog vodoskoka, koji retko radi. Oko Banje dosta je đubreta koje očigledno ne smeta domaćinima, koji nemaju ljubavi pa se i ne trude da nasleđenu lepotu neguju

Za razliku od Vrnjačke i aranđelovačke banje, Koviljača nema kulturnih, umetničkih, književnih i muzičkih priredaba. U njoj je dosadno. Očigledno je da odgovorni ljudi u Direkciji Banje, u Hotelsko-turističkom preduzeću, oskudevaju u mašti, uostalom, kao i oni u lozničkoj opštini. Ovi poslednji su nasledili fabriku "Viskoza", nesrećno lociranu, koja je decenijama ugrožavala, to jest zagađivala Koviljaču. Srećom u nesreći, sad se dimnjaci te kobne tvornice više ne puše, proizvodnje gotovo da nema, kao ni posla za hiljade radnika.

Međutim, Koviljača ima čime da se diči. U njoj je stvorena velika Specijalna bolnica za rehabilitaciju, u kojoj se brojne terapije odvijaju besprekorno: Zasluga je to višegodišnjeg upravnika dr Nikole Sremčevića, pod čijom majstorskom dirigentskom palicom svi delovi velikog orkestra sviraju savršeno. To jest: sve službe od higijeničarske, preko terapeutskih do izvanrednog lekarskog tima, funkcionišu profesionalno, zavidno i uzorno savesno. Na svakom koraku pacijent se suočava sa ljubaznom predusretljivošću i humanim odnosom.

Sticajem nesrećnih okolnosti, pre nego što sam upućen na lečenje u Koviljaču, boravio sam u četiri francuske bolničke ustanove. Polazeći od sopstvenog višemesečnog iskustva, mogu da kažem da Specijalna bolnica u Koviljači, što se tiče terapija, čistoće i ljubaznosti, ne zaostaje za vrlo dobrim francuskim bolnicama.

Ako je iz Kursalona iščezla Evropa, da bi zacario primitivizam, Evropa je i te kako prisutna, u svom najboljem izdanju, u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju Banje Koviljače. Sad je u toku obnova i preostalih delova Kupatila, nasleđenog iz plodotvornog doba kralja Petra Prvog. Kamo sreće da primer ove sjajno organizovane bolnice deluje zarazno na sve ostale ustanove u ovoj nekad srpsko-evropskoj, a danas zanemarenoj banji, izneverenoj lepotici, nad kojim bdi veličanstvena šuma Gučeva, čiji je vrh krunisan spomenikom junacima u Prvom svetskom ratu. A sa druge strane, kao da svojim žuborom opominje reka Drina, "plemenita međa" između srpskih zemalja.

Dragoljub Nedeljković,
Banja Koviljača