Javljam vam se kao očajnik koga tuga i bol za izgubljenim sinom svakog dana sve više pritiskaju i dovodi do ludila nemoć da se dođe do izricanja presude ubici mog sina. Za ubicom se nije tragalo jer je on bio tu na licu mesta, a sada je već četvrta godina kako Peti opštinski sud u Beogradu ne izriče presudu.

Evo o čemu je reč. Tog kobnog dana, 6. jula 1998, moj sin Zoran (31) udaren je kolima "lada", registarski broj BG-275-301, kojom je upravljao Vladan Nekić. On se kretao velikom brzinom kroz gusto naseljeno mesto Ripanj, ulicom Brđanskom.

Moj sin je pošao u prodavnicu oko 15.45 sati i na udaljenosti oko 150 metara od kuće pokosilo ga je pomenuto vozilo izvan kolovozne trake, gotovo jedan metar. Vreme je tog dana bilo sunčano, suvo i preglednost je bila dobra. Kolika je brzina vozila vidi se i po tome što je moj sin od udarca odleteo u kanal udaljen 25-30 metara, a kola su se zaustavila posle 50-60 metara. Sve ovo mogu da posvedoče ljudi koji su to gledali. Ubica je, po svemu sudeći, imao nameru da ode sa lica mesta pre nego što je došla patrola milicije, ali mu okupljeni ljudi nisu dozvolili. Još je do dolaska policije vratio kola do usmrćenog Zorana.

Policija se konačno pojavila posle jednog sata, ali bez veštaka i istražnog sudije. Napisali su izveštaj, a da nisu fotografisali lice mesta, a ubici Nekiću rekli su da svoja kola, onako havarisana, odveze kući. Sve mi je to bilo čudno, jer znam da policija naplaćuje kaznu i za prekoračenje brzine, a kamoli kad je reč o ubistvu. Vođa patrole, policajac Miloje Joksimović, iz stanice MUP-a Savski venac, tom prilikom nije radio test alkoholisanosti Vladana Nekića, kao što nije ni vozilo uputio na tehnički pregled. Pitam ministra policije, g. Mihajlovića, da li je takav postupak bio u redu.

Predrag Đorđević, sudski veštak, svoj deo posla uradio je po zapisniku policije. Izjave očevidaca date istražnom sudiji Darinki Šćepanović sasvim su drugačije. Ovaj postupak, inače, vodi sudija Miloš Paligorić.

Od dana događaja, pre tri godine i dva meseca, bila su četiri poziva u sud, a dva suđenja su odložena zbog nedolaska branioca ubice. Na poslednjem suđenju, održanom u martu 2001, pojavila se žena javni tužilac koja je tražila, odmah na početku rasprave, rekonstrukciju događaja. Sudija je odložio suđenje i poslao dopis svedocima i meni za novo suđenje za 9. april 2001. Dva dana uoči rekonstrukcije, dobio sam telegram da se i to odlaže zbog bolesti branioca okrivljenog. Do danas nije došlo do rekonstrukcije događaja.

Nadam se da će i ovaj slučaj, odnosno moja muka, da se reši. Ne mogu da shvatim da se ubica i danas mirno šeta i vozika kolima. Zamolio bih nekog od nadležnih da upita sudiju u Petom opštinskom sudu kod koga je predmet, zašto do sada ništa nije urađeno. Molim gospodina Batića, ministra pravde, da pomogne da pravda pobedi, a ubica osudi za nestanak jednog mladog života. Predmet je zaveden u Petom opštinskom sudu pod brojem K-761/99.

S velikim bolom u duši i hvala,
Miodrag Andrić, Ripanj, Beograd

Čim se odmorila i reorganizovala na Krfu, srpska vojska se od 8. aprila do 30. maja 1916. godine prebacila savezničkim brodovima u rejon Soluna. U drugoj polovini juna, srpske tri armije (po dve divizije u svakoj) posele su položaj levo od Vardara, duž severne grčke granice. Njihovo ukupno brojno stanje iznosilo je oko 130.000 ljudi. U međuvremenu su pojačane i savezničke snage na devet divizija, tako da je sredinom 1916. godine završeno uspostavljanje Solunskog fronta.

Boj na Kajmakčalanu je nastavak bitke kod Gorničeva. Za vreme dvadesetodnevnog boja, Drinska divizija je bila ojačana dobrovoljačkim odredom vojvode Vuka i drugim jedinicama. Ovaj planinski greben, na kome se izdiže masiv Kajmakčalana, predstavlja jaku ortografsku barijeru za sprečavanje nastupanja prema severu, jer obiluje mnogim topografskim jakim položajima. Napad na ovaj greben predstavljao je rizičnu operaciju. Razvile su se teške borbe, naročito na Kajmakčalanu, koje su trajale oko 20 dana. Trupe Drinske divizije jedva su po sto metara dnevno napredovale. Borbe na Kajmakčalanu su bile izuzetno teške i u njima je samo Drinska divizija imala 3.320 vojnika, podoficira i oficira izbačenih iz stroja.

Ukupno je u boju na Kajmakčalanu izbačeno iz stroja 4.643 srpska vojnika, podoficira i oficira, dok su Bugari imali nešto više gubitaka. Za visoke planinske vrhove Kajmakčalana vodila se borba od 17. septembra do 3. oktobra 1916. godine, kada je oslobođen prvi kutak tadašnje Srbije. Komandant tadašnjih savezničkih snaga, general Saraj, u dnevnoj zapovesti od 3. oktobra 1916. godine Srbima je odao najveće priznanje.

Na vrhu Kajmakčalana sagrađena je spomen kosturnica u kojoj su sahranjeni svi borci koji su pali u ovom boju. Ovaj monumentalni spomenik otkriven je na dvogodišnjicu zauzimanja Kajmakčalana, a na ogromnom kamenu uklesane su reči: "Spavajte mirno, orlovi srpske slave i ponos Jugoslavije".

Milorad Samardžić, Beograd

Već dugo vremena se bavimo Crnogorcima da li su Srbi ili Crnogorci? Da li govore srpskim ili crnogorskim jezikom? Da li su srpske pravoslavne vere ili crnogorske pravoslavne vere? Zašto? Pa, to je isto!

Uvaženi gospodine Đukanoviću, prestanite da se više trvemo oko toga ko je Crnogorac, a ko je Srbin. Zar ne vidite da su i vama Šiptari pred vratima? Najlepše Vas molim, pristanite na jedan bratski kompromis.

Predlažem Vam da se naša buduća država zove "Ujedinjena Srbija i Crna Gora" ili "Ujedinjeno Kraljevstvo", kao u Velikoj Britaniji "United Kingdom", ili u Americi "United States of Serbia and Yugoslavia". Ne možemo više imati šest srpskih država: Srbiju, Crnu Goru, Vojvodinu, Republiku Srpsku, Kosovo i Rašku. Ime Jugoslavije zaboravimo pod hitno. Opametimo se svi konačno. Ostavimo partije i stranke. Mislimo na naše potomke - na našu budućnost. Ako to ne uradimo odmah, brzo će nas nestati.

Vaš verni čitalac od početka,
Ljubinko Micić, penzioner, Knjaževac

Ko je to odlučio da se u zemlji gde je NATO bombardovao sve, bez najava ciljeva, sudi samo bivšem generalnom direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću zbog, kako stoji u nedavno podignutoj optužnici, teškog dela ugrožavanja opšte sigurnosti, odnosno bombardovanja RTS-a 23. aprila 1999. kada je poginulo 16 mojih kolega, više povređeno i pričinjena velika materijalna šteta? Jer, ne sećam se da je NATO najavio da će bombardovati voz u Grdelici, mostove, bolnice, gradske kvartove, škole...

Ovo pitanje postavljam sebi sve vreme, ne samo kao supruga bivšeg generalnog direktora koji je već gotovo šest meseci u pritvoru, već i kao novinar RTS-a, tim pre što sam bila svedok gotovo svih događanja. Da je postavljanje ovakvog mog pitanja opravdano, potvrđuje i način na koji se vodi sudski postupak protiv mog supruga, bivšeg generalnog direktora RTS-a.

Pritvoru prethodi neviđena medijska kampanja i optužbe za sve i svašta. Pre istražnog postupka od njega istražni organi zahtevaju da preda pasoš, kao da je već osuđen. Sam odlazi i predaje pasoš, sve se to događa pre 13. februara, znači pre pritvaranja. A tog dana, 13. februara, očigledno je sve bilo spremno da on bude pritvoren, jer to cinično saopštava Goran Vesić, savetnik saveznog ministra za unutrašnje poslove, sa skupštinske govornice.

Kao razlog za jednomesečni pritvor navodi se uticaj na svedoke. Ako nije uticao do 13. februara 2001, teško da je to mogao činiti posle toga. I pošto je ispitano više od pedeset svedoka u vezi sa bombardovanjem RTS-a, sledi produženje pritvora za još dva meseca. Sada je, kažu, potrebno da se zamoli Karla del Ponte i Jirži Dinstbir da daju izjavu u vezi sa bombardovanjem ove kuće. Ali tu je još jedan razlog, za svaki slučaj zloupotrebe službenog položaja.

Sada njegovo puštanje na slobodu uznemirava javnost. Zato, već 5. juna ponovo sam odlazi u pritvor. Zašto sam? Pa to već najavljuju oslobođeni i nezavisni mediji. Do podizanja optužnice, i sada, razlog za dalje zadržavanje u pritvoru jeste da ne pobegne. Gde?

I sam je želeo da se sve sumnje i eventualna odgovornost za NATO bombardovanje utvrde i pre dolaska nove vlasti. Zato, uz svo poštovanje i razumevanje za nepodnošljiv bol porodica, ne mogu da shvatim da iza zahteva za odgovornost bivšeg generalnog direktora RTS-a za šesnaest poginulih kolega u NATO bombardovanju RTS-a stoje isključivo porodice nastradalih?

Jer, pitam se šta je sa ostalim žrtvama NATO agresije? Više od osamdeset odsto nastradalih od NATO bombardovanja su civilne žrtve. Da li su one samo kolateralna šteta?

Ljiljana Milanović, novinar RTS-a, Beograd

Moja petočlana porodica suprug, troje dece i ja, živimo u stanu od nepunih sedamdeset kvadrata. Nekada smo pripadali danas nepostojećem srednjem sloju ovog društva. Samo po broju dece i dve fakultetske diplome ne pripadamo prosečnoj srpskoj porodici.

Saopštavam ove podatke o svojoj (ne)običnoj porodici, pokušavajući da dobijem odgovor od ministra energetike gospodina Gorana Novakovića, ili njegovog pomoćnika g. Dimitrija Vukčevića, na pitanje: zbog čega ste se okomili na moje domaćinstvo?

Da pojasnim. Beograđani se zimi greju - trećina na struju, trećina na druge energente (ugalj, drva, gas, lož ulje), dok trećina ima daljinsko grejanje (u Srbiji, nešto manje od petine žitelja). Moja porodica, zahvaljujući ekspertima iz belog sveta, svrstana je u sve tri grupe!

Kako? Usred leta moji izdaci za energente dostigli su skoro 5.000 dinara. Struju plaćam po ceni koju retko ko u Evropi ima - skuplje i od Grka i od Italijana, a od 1. oktobra skuplje i od Nemaca. Zahvaljujući novom tarifnom sistemu, čiji jedan od tvoraca sada nudi trake za prozore, za potrošenih 1001 kilovat sat u periodu od 12. juna do 6. avgusta moj račun je iznosio 3.199 dinara, ili 3,19 dinara po kilovat satu što je cena od 11 pfeniga! Iako trošimo manje od "zelenih" 600 kilovat sati mesečno, angažovana snaga "pojela" nam je dodatnih 2.200 dinara. Kao da smo ekstraprofiteri, plaćamo kaznu, eufemistički nazvanu "angažovana snaga", jer smo prošle zime, grejući se na TA peći na struju profitirali!

Shvatili smo poruku, em što struje neće biti, em što je skupa, nabavili smo ugalj. Tona sušene "kolubare" 100 maraka. Pet tona, na pet rata, i tako uđosmo u onu drugu trećinu Beograđana.

I pored toga mi ćemo cele zime, tačnije do 1. oktobra 2002. plaćati struju od 11 do 15 pfeniga, zavisno da li će poskupeti najavljenih 46 odsto ili manje. Iako nemamo daljinsko grejanje, plaćamo i njega, i to svi Beograđani, odnosno ostali građani Srbije.

Kako?
Gradski oci kažu da cena grejanja u glavnom gradu od pet dinara po kvadratu mesečno, cele godine pokriva troškove grejanja za samo pet dana. Ako poskupi na 10, a samo energenti staju 17,5 dinara po kvadratu, a Vaša vlada je poskupljenje od 1. avgusta sprečila, biće pokriveni troškovi grejanja za 8-9 dana u mesecu. Razliku će pokriti grad iz budžetskih sredstava. A ko puni taj budžet? Svi mi koji već plaćamo ekonomske cene drugih vidova grejanja. Zaista ekspertski. Zato vas gospodo iz Vlade molim da se malo zamislite. Gde vam je obećana socijalna pravda?

Gordana Šijaković, Beograd