[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 2. septembar 2001.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

01. Sep 2001 20:11 (GMT+01:00)

Milan St. Protić, bivši ambasador SRJ u Americi, govori o predsedniku, novoj vlasti i razlozima smene

Koštunica čuva stari poredak!

U Kabinetu predsednika sedi notorni komunista, a on sam odustao je od izvornih postulata DOS-a. Svilanovića sam uveo u vrh srpske opozicije. Buša sam za šest meseci u Americi video više puta nego neki za četiri godine

Smena Milana St. Protića sa mesta ambasadora SRJ u Vašingtonu u javnosti je propraćena sa pažnjom koja nije uobičajena za promenu državnih službenika tog ranga. "To svakako svedoči da moja reč ima određenu težinu" - kaže Protić. Sada već bivši ambasador u Americi, u razgovoru za "Glas javnosti", govori o razlozima smene, uticaju vlasti na bivše prijatelje i rezultatima svog rada u Vašingtonu.

Vaša poslednja istupanja u javnosti su ocenjena kao prilično arogantna. Otkuda pokriće za takve stavove i kakvi su rezultati vašeg šestomesečnog boravka u Americi?
- Mislim da mi je pravo da tako istupam dala činjenica da sam se protiv Miloševića borio deset godina. Drugo, napadi na mene po medijima trajali su gotovo neprekidno od trenutka kada sam postao gradonačelnik. Ne znam da li je to bilo arogantno, ali napadi na mene su bili do te mere niski da je jedino tako moglo da se odgovori.

Vlast menja ljude

Kakav je vaš odnos sa ministrom inostranih poslova Svilanovićem?
-Svilanovića je uhvatila opsesija vlasti. On je prihvatio da bude Koštuničin poslušnik i štitonoša i da ni o čemu nema svoje mišljenje. On je moj prijatelj, pomogao sam mu da uđe u vrh opozicije, pošto nam se pridružio tek 1998. godine. Ja sam bio taj koji ga je najviše prigrlio i pomogao mu da se snađe u novim okolnostima. Ubeđivao sam ljude u opoziciji da se Vesninim odlaskom i njegovim dolaskom ništa ne menja. Ali šta ćete, želja za ličnom afirmacijom nekada je jača od želje za afirmacijom ideje...

Smatram da je moja dužnost bila da progovorim o stvarima koje su po mom mišljenju neprihvatljive, ne samo u Ministarstvu inostranih poslova već uopšte o politici koja se vodi. Vidim da je i Vesna Pešić na sličan način reagovala, što znači da mi stari opozicionari još imamo šta da kažemo. To što smo postavljeni na mesta ambasadora, ne znači da smo se odrekli prava na javno istupanje i sopstveno mišljenje.

Što se tiče rezultata rada u Americi, treba najpre znati da je to bila jedina naša ambasada koja je bila potpuno zatvorena. Ona uopšte nije funkcionisala u poslednje dve godine, a i pre toga je radila na jedan ograničen način. Najpre, mi smo tu ambasadu postavili na noge i ona danas zaista liči na diplomatsko predstavništvo. Drugo, otvorili smo sva zatvorena vrata našoj zemlji u Vašingtonu. Dakle, svi kanali prema Stejt departmentu, Beloj kući, Kongresu, Savetu za nacionalnu bezbednost, medijima i nevladinim organizacijama, sada su prohodni.

Da li ste se videli sa predsednikom Bušom?
- Više puta. Čak više puta nego neki ambasadori za sve četiri godine boravka u Americi. I sa drugim ljudima iz administracije uspostavio sam srdačan i prijateljski kontakt, tako da se moje gledište tamo prilično uvažavalo. Jedan sam od retkih ambasadora o kojima su tekstove objavili najuticajniji dnevnici "New York times" i "Washington post". Više puta sam držao predavanja na univerzitetima i jedno od njih prenela je i američka državna televizija. Moj položaj i uticaj u Vašingtonu bio je daleko i iznad mojih očekivanja, i to je verovatno jedan od glavnih razloga zbog kojih sam smenjen.

Posle posete predsednika Koštunice Americi izjavili ste da je ona bila neuspešna. Po svim kriterijumima diplomatskog ophođenja, samo to bilo bi dovoljno za vaš opoziv. Da li je upravo uloga ambasadora da šefu države pripremi teren za posetu?
- Tačno, ali ja sam obaveštenje da Koštunica dolazi dobio od Amerikanaca. Potom, učinio sam sve da poseta u organizacionom smislu bude dobro pripremljena. Obavešten sam na 24 sata pre njihovog dolaska iz Njujorka u Vašington da najzad žele susrete sa kongresmenima i senatorima. Za to vreme sam uspeo da dovedem najznačajnije senatore i kongresmene na razgovor sa predsednikom Koštunicom, što je u Vašingtonu u domenu naučne fantastike za tako kratko vreme.

Danima pre toga pisao sam Ministarstvu i tražio da se ti susreti organizuju i ukazivao šta Amerikanci očekuju da će biti glavna tema tih razgovora. Ali, naša delegacija ni sama nije znala o čemu hoće da razgovara i onda se svelo na priču o Haškom tribunalu. Postignut je minimalan rezultat, što se vidi i po tome što niko ne zna šta je doneto iz Vašingtona. Videti najznačajnije ljude je jedna stvar, a izvestan rezultat morao bi biti jasno vidljiv.

Ostajem nezavisan

Čime sada nameravate da se bavite, Nenad Čanak vam je ponudio mesto savetnika za odnose sa inostranstvom?
- Vraćam se na moj Balkanološki institut da se bavi svojom profesijom. Zadržaću pravo da kao poluanalitičar, istoričar utičem na politički život. Imam nameru da napišem knjigu o 5. oktobru i dam jednu poštenu sliku ljudi i događaja. Što se tiče aktivnog učešća u politici, mislim da će takva vrsta angažmana malo pričekati. Kada je u pitanju Čankova ponuda, shvatio sam je kao podršku u čitavoj ovoj situaciji.

Složićete se da vaša izjava nije bila diplomatska?
- Ja sam čovek koji je iz političkog života otišao na mesto ambasadora. Da li to znači da treba da prećutkujem stvari? Da li je moja dužnost da budem veran predsedniku ili ovom narodu? Ako je ovo prvo, onda i treba da budem smenjen. Nisam ja na mesto ambasadora došao iz Ministarstva, već sa ulice gde sam se deset godina tukao sa Miloševićem. Nije moja smena problem, bio sam u Vašingtonu, sada će biti neko drugi.

Postavlja se pitanje da li je moja obaveza bila da ovom narodu kažem kako stvari stoje ili da sedim u Americi, izigravam ambasadora i ne postižem nikakav cilj. Nisam u Vašington otišao zato što želim da živim u Americi, da sam to hteo, ostao bih 1992. godine kao profesor u Santa Barbari. Uzgred, i sa Svilanovićem i sa Koštunicom postignut je dogovor da imam široku autonomiju u radu.

Ko je odgovoran što ni danas nemamo jasno definisane ciljeve spoljne politike?
- Na prvom mestu predsednik Koštunica koji je na sebe mimo Ustava preuzeo vođenje spoljne politike, a nije postigao nikakav rezultat. Niko ne zna kakva je politika vođena. Odmah posle 5. oktobra tražio sam da ciljevi budu definisani. To nije prihvaćeno i rekao sam tada da neću ići u Vašington, međutim, na nagovor Svilanovića i čvrsto, prijateljsko obećanje Koštunice da tamo mogu da radim na osnovu sopstvenih procena, prihvatio sam mesto ambasadora.

Njihov argument tada je bio da u Beogradu nema nikoga ko bi mogao da naše interese u Americi bolje i jasnije artikuliše. Nešto se očigledno za ovih šest meseci promenilo. Nasuprot tome, u saveznoj administraciji ništa se nije promenilo. Neprirodna koalicija sa SNP nas skupo košta i umesto da mi njih preobrazimo, oni su preobrazili predsednika i ministra inostranih poslova i oni praktično danas vode politiku sličnu onoj koju je vodio Milošević.

Posle smene izjavili ste da je predsednik Koštunica prihvatio komunistički način razmišljanja i ponašanja. Šta ste pod tim mislili?
- Najpre, pogledajte ljude u njegovom kabinetu. To su sve notorni komunisti i režimski doušnici još u srednjoj školi. Pri tome, to su ljudi vrlo ograničenog intelektualnog, političkog i moralnog dometa. Oko njega nema nikoga iz kruga ljudi sa kojima se nekada družio. Drugo, predsednik se meša i u ono što je njegov posao i u ono što nije u njegovoj nadležnosti. Najvažnije, iza legalizma krije se želja da se sačuva stari poredak. Kako neko misli da se poštujući norme iz Titovog i Miloševićevog vremena može ući u demokratiju. Koštunica se odrekao osnovnih postulata od kojih smo počeli. On koji je bio najveći protivnik Jugoslavije završava kao njen najveći branilac. Mi smo izbegavali da koristimo izraz Jugoslavija, tada smo govorili Srbija i Crna Gora. On je taj koji je rekao "svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu". On je inicijator nakaradne koalicije sa crnogorskim socijalistima. I to suštinski, ne tehnički. Zamislite na šta mi ličimo kao narod i država ako nam je savezni premijer Dragiša Pešić, jedna potpuno opskurna figura, koji je na izborima u Crnoj Gori krao za Miloševića.

DOS je u najozbiljnijoj krizi od nastanka, linija cepanja je jasna, Republička vlada insistira na reformama, ali je vidljivo da mnogo toga nije urađeno. Kakav je vaš sud o Đinđićevom kabinetu?
- Mislim da nema plana, jer u srpskoj Vladi se nadaju da će reforme ostvariti bez obzira na to kako se vodi spoljna politika na saveznom nivou. Onda im se svakih nekoliko meseci dešava da moraju da intervenišu, kao u slučaju hapšenja i izručenja Miloševića. To diktira tempo promena.

Čini mi se da mnogi u DOS-u ne shvataju da smo unapred žrtvovani. U svim zemljama koje su prošle tranziciju prve vlade nisu opstale, jer su bile prinuđene da izvrše reforme koje su bile nepopularne, ali su neminovne. Mi smo tu da oborimo Miloševića i ovu zemlju prevedemo iz autokratije u demokratiju. Da li ćemo posle opstati na političkoj sceni, i ne zavisi mnogo od nas.

Zoran Preradović


vesti po rubrikama

^intervju

20:11h

Milan St. Protić, bivši ambasador SRJ u Americi, govori o predsedniku, novoj vlasti i razlozima smene

20:22h

Leposava Milošević-Sibinović, slikar i vajar, o druženju sa umetnicima Balkana na Samotraki i poštovanju različitosti

 



     


FastCounter by LinkExchange