U prvoj produkciji 15. festivala Grad teatar, Šekspirovoj "Buri" u režiji Slobodana Unkovskog, ulogu Goncala, poštenog starog savetnika vojvode milanskog, Prospera, i kralja Napulja, Alonza, odigrao je Vlastimir Đuza Stojiljković.

Sa Kraljičine plaže, gde se predstava igrala četiri večeri, ispraćen je ovacijama i zbog činjenice što ove godine obeležava 50 godina rada u pozorištu.
- Pristao sam da igram ovu ulogu iz dva razloga, prvi je Unkovski. Ovo je bila prilika da radim sa velikim rediteljem, jednim od retkih koji je u bivšoj Jugoslaviji napravio značajno ime i sve postigao u pozorištu samo svojim radom, bez ikakvih mahinacija, što je, inače, čest slučaj sa ovdašnjim rediteljima.

Drugi razlog je što u predstavi igram sa kolegama sa kojima nikada do sada nisam igrao - Vojom Brajovićem, Draganom Jovanovićem, sjajnim mladim Nikolom Đuričkom, Crnogorcem Mirkom Vlahovićem, koji je odličan. Sam tekst "Bure", moram reći, nije me preterano privukao. Kažu da je to jedna od poslednjih Šekspirovih drama, a meni je pomalo čudna. Nema sukoba, nema ni jednog mrtvog u predstavi, a ako nema bar desetak ubijenih, meni to onda kao da nije Šekspir. Sve se u priči optimistički završava, i to je ono "sumnjivo".

		Scena je uvek ispit Zahvaljujući mnogobrojnim TV - serijama, bili ste jedan od najprepoznatljivijih glumaca - Nije mi smetalo, naprotiv, mislim da sam negde čak i voleo tu popularnost. Kada je televizija počinjala, tada je čak i film bio malo skrajnut. Programi su se snimali uživo, nije bilo nikakvog studija, a televizori su postojali isključivo po mesnim zajednicama i rejonima. Verovatno je samo Bakarić u to vreme imao televizor kod kuće.

Goncalo je jedini čist, moralni lik u celoj drami. Da li je u tome bilo nekog izazova?
- Verovatno nisu imali drugog matorog glumca, pa su uzeli mene. Goncalo je mudar savetnik, nalikuje svešteniku, sve miri oko sebe, a pri tom ipak ostaje moralno čist. Mislim da takvi ljudi, uprkos svemu što se događalo na ovim prostorima, i dan - danas postoje. Teško ih je, doduše, naći i pokazati prstom, ali ima ih. Eto, u Srbiji su se dogodile, kažu, velike promene, međutim... Ali, neću da govorim o politici, nego o pozorištu. Prvu ambijentalnu predstavu igrao sam u Dubrovniku, imala je pet - šest scena koje su se stalno premeštale po tvrđavama, i sećam se da smo vodali publiku okolo do dva - tri sata ujutro. Kod Goncala mi smeta to što igramo na plaži, moram mnogo da vičem, a ja sam poprilično lenj glumac, ne volim ništa preterano da radim.

Kad ste već pomenuli politiku, vi niste imali javne komentare ni u ovih desetak godina?
- Za mene i povlačenje iz javnog života i ćutanje, predstavljaju znak ličnog protesta ili neodobravanja. Nisam bio taj tip javnog radnika koji ima nešto interesantno da govori o politici. Više sam sklon da pričam o uspomenama, i to onim lepim. Na ovoj istoj Kraljičinoj plaži, snimali smo film 1961. godine sa Purišom Đorđevićem. Nije bilo turista, gužve, Sveti Stefan se tek pripremao da počne da radi.

Tokom pet decenija karijere, nekoliko puta ste se "selili" na relaciji Beogradsko dramsko - Atelje 212?
- Prvi ugovor potpisao sam 1. septembra 1951. godine u Beogradskom dramskom, tada je bila angažovana cela klasa profesora Mate Miloševića, a u njoj su bili i Olivera Marković, LJuba Tadić, Mika Vitorović, Pepi Laković, Cica Perović... Kasnije su to postali veliki glumci, veliki i za onu Jugoslaviju. Imali su mnogo talenta, ali i sreće. Moram priznati da sam tu sreću i ja imao, iako se nisam trudio. Nikada nisam čeznuo za nekim ulogama, i kada bi me neko pitao, Đuzo, šta želiš da igraš, odgovarao bih - ništa. A odigrao sam mnogo uloga, i velikih, i malih, a da ni za jednom nisam žudeo. Što sam stariji, sve više priželjkujem manje uloge.

Sećam se kada sam Miri Banjac jednom rekao u Ateljeu, iako smo rođeni iste godine - kakva čast za mene Miro da radimo zajedno, a gledao sam te u pozorištu kad sam bio mali. Pa ti si i sad ostao mali, odgovorila mi je, kako to samo ona ume.

Radmila Radosavljević
Foto: S. Štrbac